Čuvar šumadijske tvrđave Marko Milošević: Nigde u karijeri nisam imao treninge kao kod Feđe Dudića

Sedam dugih godina kragujevački Radnički čekao je na prvu pobedu u međusobnim okršajima sa TSC-om iz Bačke Topole. I dočekao ju je u petak uveče na TSC areni, kada je pod komandom Feđe Dudića očitao lekciju srpskom predstavniku u Ligi konferencije i jednom zasvagda raskrstio sa ovom neslavnom tradicijom. Uz strelce Luku Stankovskog i Alekseja Golijanina najveće zasluge za ovaj, možemo slobodno reći, istorijski trijumf Crvenih snosi golman Marko Milošević. Iskusni čuvar mreže, koji je ovog leta stigao na Čika Daču kao alternativa za Stojana Lekovića, imao je svoje veče u Bačkoj Topoli, zaustavio je svih šest udaraca upućenih u okvir njegovog gola i dobrim odbranama rezervisao mesto u idealnom timu 12. runde Mozzart Bet Superlige.

„Istorijski trijumf za nas u odličnom ambijentu na jednom prelepom fudbalskom zdanju protiv jedne od tri najkvalitetnije ekipe u Superligi“, započinje Milošević razgovor za MozzartSport i u dahu nastavlja:

„Radnički je i prošle sezone uspevao da sruši neke neslavne tradicije, a sa tom praksom je nastavio i u ovoj sezoni. Imali smo dve nedelje da se spremimo za ovo gostovanje, verovali smo da možemo do pobede i na kraju smo snagom volje i jednom borbenom, odgovornom i disciplinovanom igrom do nje i došli. Mislim da nam je bila potrebna jedna ovakva pobeda protiv ekipe iz gornjeg dela tabele kao potvrda nekih dobrih igara iz prethodnog perioda koje nisu ostale rezultatski nagrađene.“

Bila je ovo treća utakmica u sezoni na kojoj je Milošević ostao nesavladan. Možda i najizazovnija, ako se ima u vidu kakvim napadačkim arsenalom ekipa sa severa Bačke raspolaže.

„Drago mi je da sam svojim odbranama dao određeni doprinos izuzetno važnoj pobedi. To naravno ne bi bilo moguće bez pomoći saigrača, pre svega iz poslednje linije, koji su svoje zadatke obavili besprekorno. Naravno da svakom golmanu raste samopouzdanje kada uspe da sačuva mrežu, posebno protiv jedne ekipe sa takvim sjajnim pojedincima kao što su Banjac, Jovanović, Lazetić, Ćirković...“

Crveni su ovim trijumfom ponovo iskoračili u gornji deo tabele, a koliko će se dugo tu zadržati najviše zavisi od njih samih. Raspored im ide na ruku, s obzirom da će u naredna dva kola ugostiti timove iz donjeg dela tabele, Jedinstvo iz Uba i kruševački Napredak.

„Iskreno se nadam da će nam ova pobeda dati krila i da će doprineti tome da se učvrstimo u gornjem delu tabele, gde nam je po kvalitetu i mesto. Svesni smo da to neće biti nimalo lako, s obzirom da je konkurencija u Superligi ove sezone izuzetno jaka i da uslovno rečeno nema „lakih“ protivnika. Možete vi da budete favorit na papiru, ali tu ulogu jednostavno morate da opravdate na terenu. Uzmimo na primer našeg narednog rivala, ekipu Jedinstva, koja se nalazi na začelju tabele, a koja je za vikend odigrala sjajno protiv Vojvodine i uzela bod. Ili recimo Napredak, koji je poput nas uspeo da slavi u Bačkoj Topoli. Zbog toga je neophodan maksimalan pristup na svakoj utakmici, ukoliko nameravamo da ostanemo na pobedničkom tragu.“

I pored dobrih igara koje pružaju od početka sezone, Kragujevčani nikako ne uspevaju da dođu do rezultatskog kontinuiteta. Nema sumnje da je učestalim iskakanjima sa pobedničkog koloseka doprineo i figurativno rečeno „nomadski“ status Šumadinaca, koji su zbog radova na rekonstrukciji stadiona Čika Dača primorani da rivale dočekuju izvan Kragujevca. Zbog toga u taboru Crvenih sa nestrpljenjem iščekuju povratak u svoj dom, koji bi mogao da se desi već za desetak dana protiv Napretka.

„Naravno da je veliki hendikep što utakmice kao domaćini igramo izvan Kragujevca i da se to u određenoj meri odražava na naše rezultate. Imamo osećaj kao da gostujemo na svakoj utakmici. Iskreno, jedva čekamo trenutak kada ćemo se vratiti na Čika Daču. Nadam se da će to biti već protiv Napretka u večernjem terminu pod reflektorima pred, nadam se, punim tribinama.“

Marko je u Radnički stigao početkom avgusta nakon odlaska Stojana Lekovića u Ujedinjene Arapske Emirate. Ipak, prvi kontakti između njega i sportskog sektora Crvenih uspostavljeni su znatno ranije, ali su sticajem okolnosti tek ovog leta pretočeni u zajedničku saradnju.

„Tačno je da sam pre dolaska u Radnički duže vreme bio u kontaktima sa sportskim direktorom Slavkom Perovićem i trenerom Feđom Dudićem, ali u tim trenucima moj dolazak u klub nije bio realan. Ja sam tada bio u inostranstvu, a i sam Radnički nije imao neku veću potrebu za dovođenjem novog golmana, s obzirom da je Leković branio konstantno dobro. Međutim, ovoga leta su se okolnosti promenile i došlo je do saradnje na obostrano zadovoljstvo.“

Naišao je prekaljeni čuvar mreže na srdačan prijem u prestonici Šumadije, kako od strane saigrača i stručnog štaba, tako i od strane uprave kragujevačkog kluba. Priznaje da je posebno impresioniran kvalitetom treninga, koji su izuzetno zahtevni i koji izvlače maksimum od svakog igrača.

„Mislim da je ekipa jako kvalitetna i da zaslužuje mesto u gornjem delu tabele. Što se tiče atmosfere u klubu i uslova, tu zaista nemam nikakvih zamerki. Sve je na vrhunskom nivou. Ono čime sam posebno oduševljen je intenzitet treninga. U karijeri sam promenio mnogo klubova, ali se nigde nisam susreo sa ovako intenzivnim treninzima. Mislim da je samo pitanje trenutka kada će sav taj rad na treninzima početi da se isplaćuje i kada će Radnički početi da pobeđuje u kontinuitetu.“

Miloševićev konkurent za mesto „jedinice“ je mladi reprezentativac Luka Lijeskić, sa kojim kako sam ističe ima bratski odnos.

„Luku gledam kao mlađeg, a on mene kao starijeg brata. Jedan drugom smo velika podrška i mislim da je ovo jedan od retkih trenutaka u karijeri kada se zaista iskreno radujem svakoj odbrani svog konkurenta. Siguran sam da i Luka gaji isti takav osećaj. Mislim da je ta uzajamna podrška dragocena i za njega kao mlađeg i za mene kao iskusnijeg golmana. Luka je zaista sjajan i veoma talentovan mladi golman koji potencijal potvrđuje iz utakmice u utakmicu. Kako u klubu, tako i u reprezentaciji i predviđam mu zaista lepu budućnost.“

Iako se relativno kasno otisnuo izvan granica Srbije, Marko je imao prilično uspešnu inostranu karijeru, koju je „začinio“ sa dva osvojena trofeja. Sa Astanom je bio prvak Kazahstana, a isti podvig ponovio je i sa Borcem iz Banjaluke, sa kojim je prošle sezone osvojio Premijer ligu BiH.

„Otišao sam u inostranstvo sa 28 godina. I to u zemlju o kojoj sam malo toga znao. Uspeo sam prilično brzo da se adaptiram i budem čak proglašen za najboljeg golmana kazahstanskog prvenstva u prilično jakoj konkurenciji. Mislim da sam u tom trenutku samom sebi dokazao koliko vredim i nakon toga mi je nekako i karijera krenula uzlaznom linijom.“

Lepe uspomene Marko nosi i iz mađarskog Debrecina, gde se zadržao nešto manje od godinu dana.

„Prilično kasno sam potpisao za Debrecin, u martu mesecu, kada je već sezona bila u punom jeku. Branio sam na sigurno 70 odsto utakmica od dolaska u klub i mislim da je to bilo sasvim korektno sa moje strane. Bila je to sezona u kojoj je Debrecin ostvario veliki podvig pošto se sa pretposlednjeg mesta vinuo do treće pozicije i izborio izlazak u Evropu. Moram reći da je život u Mađarskoj jako miran i prijatan, tako da mi je taj period ostao u zaista lepom sećanju.“

Neizbežna tema u razgovoru sa Markom svakako je i njegov matični klub Zemun, koji je posle posle totalnog kolapsa i ispadanja u trećeligaški rang takmičenja polako počeo da se diže iz pepela i korača ka svetlijoj budućnosti.

„Ja sam rođeni Zemunac, starosedelac, neko ko je prošao sve mlađe selekcije Zemuna, bio i kapiten prvog tima u Superligi, tako da je to klub koji ima posebno mesto u mom srcu. Kad god sam u mogućnosti, odem sa sinom da pogledam neku njihovu utakmicu. Znam da su navijači Zemuna u bratskim odnosima sa navijačima Radničkog i to mi je bio samo motiv više prilikom dolaska u Kragujevac. Drago mi je da je Zemun uspeo da prevaziđe zaista katastrofalnu situaciju u kojoj se nalazio i da je ponovo krenuo nekom uzlaznom putanjom. Evo sada je u Prvoj ligi Srbije, a nadam se da će uskoro ponovo biti i u superligaškom društvu.“

Posao golmana je, prema Markovim rečima, sam po sebi izuzetno stresan i odgovoran, a poslednjih godina postao je još zahtevniji.

„Pozicija golmana je poslednjih godina dosta napredovala i postala mnogo zahtevnija u odnosu na neki raniji period. Danas jedan vrhunski golman pored standardnih golmanskih kvaliteta mora da poseduje i tehniku igranja nogom kao i svaki drugi igrač, a mora biti i taktički dovoljno potkovan kako bi video prostor gde može da pošalje loptu. Naravno, svaki golman ima neke svoje dobre i loše osobine, ali mora da bude bar približno dobar u svim tim elementima ukoliko namerava da opstane u konkurenciji drugih golmana.“

Za golmane se često kaže da su kao vino – što su stariji, to su bolji. Setimo se samo legendarnog Pitera Šiltona, koji je u 41. godini života čuvao gol Gordog Albiona na Svetskom prvenstvu u Italiji ili Điđija Bufona koji je sve do penzionisanja u 45. godini branio na vrhunskom nivou. Zbog toga i ne čudi to što Marko još ne razmišlja o završetku karijere, već je uveren da za njega najbolji dani tek dolaze.

„Osećam da sam trenutno u najboljim golmanskim godinama. Mislim da imam još uvek mnogo toga da pokažem fudbalskom svetu i javnosti, posebno ako imamo u vidu koliko su napredovale sportska medicina i ishran. Profesionalni fudbaleri, a posebno golmani, sve duže traju. Uzmimo na primer Bufona koji je na početku pete decenije života branio u vrhunskoj formi. Ili kod nas Stojkovića i Stamenkovića, koji isto tako sjajno brane iako su prevalili 40. godinu života. Radim na sebi i svom telu i ako me zdravlje posluži i ne bude nekih težih povreda, nastaviću još neki period da „maltretiram“ protivničke napadače, kako kod nas u Srbiji, tako i u inostranstvu“, završio je u šaljivom tonu Milošević razgovor za Mozzartsport.