Danko Lazović: Ponosan na dve generacije, onu sa EP 2004. i Partizanovu sa Sašom, Drinom, Škuletom

Spojio je Danko Lazović dve sportske ljubavi. Klupsku, pošto je emotivnim nitima vezan za Partizan, koji ga je fudbalski oblikovao i gde je sad član Radne grupe; reprezentativnu, pošto ga je Fudbalski savez Srbije, u saradnji sa UEFA, imenovao za ambasadora Prvenstva Evrope u konkurenciji mladih selekcija.

Taj turnir će 2027. zajedničkim snagama organizovati Srbija i Albanija, a među ljudima zaduženim da animiraju javnosti šire optimizam uoči velikog događaja je upravo nekadašnji napadač. S razlogom, jer je fudbaler sa najviše utakmica za mladu reprezenatciju naše zemlje, a bio je kapiten tima koji je 2004. u Nemačkoj stigao do finala.
„Srebrna medalja iz 2004. godine zauzima počasno mesto u mojoj riznici. Ovo je početak nove ere u kojoj će naši gradovi, stadioni i ljubav prema fudbalu biti u centru pažnje Evrope i sveta. Uveren sam da će organizacija turnira biti na najvišem mogućem nivou, uz gostoprimstvo koje je prepoznatljiv i neizostavan deo srpske kulture. Podrška UEFA i FS Albanije garantuju vrhunski užitak, a mi ćemo sa naše strane učiniti sve da svaki trenutak bude ispunjen energijom, strašću i nezaboravnim iskustvom“, istakao je Lazović tokom intervjuua za sajt FSS.

U Kući fudbala je njegov nekadašnji saigrač, ujedno i prijatelj, Aleksandar Kolarov, od pre nekoliko meseci na funkciji selektora reprezentacije za uzrast do 21 godine, sa zadatkom da je pripremi za EP.

„Aleksandar se prihvatio velikog izazova. Najlakše je biti fudbaler i razmišljati samo o terenu. Svi mi koji smo prošli mnogo toga u karijeri, imamo obavezu da iskustvo i znanje prenesemo na mlađe generacije. Kolarov se opredelio za selektoriski posao, želim mu sreću i siguran sam da će sa momcima spremno dočekati završni turnir. Prihvatio sam takođe odgovoran zadatak i postao član Radne grupe Partizana u vrlo specifičnim okolnostima, možda i najtežim u klupskoj istoriji. Važni su želja i ljubav prema fudbalu, sve drugo je lako“.

Zanimljivo, Danko je tokom igračkih dana bio igrao za jednu zemju, pod tri razlilita naziva: Jugoslaviju, Srbiju i Crnu Goru i Srbiju.
„Ako se ne varam, rekorder sam po broju igara za mladu reprezentaciju i uvek sam ponosno slušao himnu i branio boje svoje zemlje. Ovo je novo iskustvo i svakako jedno od najvećih priznanja u mojoj karijeri. Reprezentovati Srbiju kao ambasador tako važnog šampionata za mene su ogromna čast i privilegija. Ne mogu da verujem da je prošla 21 godina od EP u Nemačkoj. Bilo je to prelepo iskustvo, mladi momci, selektor Vladimir Petrović Pižon je zračio enerigijom i harizmom. Disali smo kao i jedan i dogurali daleko. Ostaje žal zbog poraza u finalu, ali je srebrna medalja bila početak svega što će se dešavati u narednih nekoliko godina. Imali smo još jedno polufinale u Portugalu, finale u Holandiji, a onda se 2013. i 2015. godine popeli na krov Evrope i sveta“.

Mnogi se i danas sećaju kako je izgledao taj tim iz Nemačke. Podsetimo, u finalu je branio Nikola Miloijević, u odbrani igrali Branislav Ivanović, Marko Baša, Bojan Miladinović, Milan Biševac i Nikola Mijailović, u vezni Dragan Stančić, Dejan Milovanović, Miloš Marić, a u napadu Danko Lazović i Radomir Đalović. Uticajni tokom turnira bili su još Đorđe Jokić, Goran Lovre, Bojan Neziri, Andrija Delibašić...
„Na dve ekipe sam najviše ponosan u svojoj karijeri. Onu iz mog poslednjeg mandata u Partizanu sa Škuletićem, Drinčićem, Sašom Ilićem… I naravno, na tu iz Nemačke. Kvalitet je važan faktor, ali je još važnije da osetite energiju i hemiju u ekipi. Mi smo dugo bili zajedno, spoj dve generacije. Simon i Krasa iz tog mlađeg talasa, ja sam takođe bio među mlađima, ali već sa iskustvom iz inostranstva. Znali smo da se nosimo s pritiskom velikog takmičenja.“

Dve decenije kasnije Danko se dobro seća detalja sa premijere sa Hrvatskom.
„Nama su pred tu utakmicu dodelili ulogu autsajdera, dok se Hrvatska smatrala jednim od favorita za osvajanje. Proradio je inat i zaista smo odigrali iznad svojih mogućnosti. Dao sam gol posle sjajnog prodora i centaršuta Nezirija, Lovre je povisio na 2:0, a onda pad. Hrvati stižu do 2:2 i bili smo na konopcima. „Upravo je to najvažnija stvar koju vam nudi Evropsko prvenstvo za mlade. Prilika da od statusa anonimnog igrača, jednim potezom, golom ili nekom bravurom, dospete u žižu fudbalske javnosti. Bane Ivanović je postigao fenomenalan gol i ta utakmica je i njemu i svima nama odredila tok karijere. Biću još direktniji, promenila nam je živote.“

Idemo dalje, u drugom kolu na programu je bio duel sa Italijanima.
„Povredio sam se protiv Hrvatske i meč sa Italijom počeo na klupi. Oni su poveli 2:0, Simon Vukčević je smanjio rezultat i onda dolazi 90. minut. Sjajna akcija, dajem regularan gol glavom za 2:2, a pomoćni sudija maše zastavicom zbog ofsajda. Eto šta je fudbal. Ta sporna situacija je Italijane ostavila u trci za polufinale i kasnije ih dovela do trofeja.“

Treće kolo sa Belorusijom je bilo presudno za ostanak u Nemačkoj

„Još jedan dokaz da u fudbalu detalji lome utakmicu i rešavaju sudbinu. Belorusija je vodila na poluvremenu 1:0. Imala je sjanu ekipu, braća Hleb su dominirali su terenom i bili konkretniji. Usledilo je isključenje Aleksandra Hleba i sve se okrenulo na našu stranu. Iz penala sam poravnao na 1:1, a onda je sevnula desnica Dekse Milovanovića iz slobodnog udarca. Pobeda koja je definitivno potvrdila da je ta naša generacija imala pobednički karakter.“

(FSS)

Usledilo je polufinale sa Šveđanima, koje je Lazović propustio zbog kartona.
„Opet smo se vratili iz minusa. Šveđani takođe sa jednom odličnom generacijom: Elmander, Holmen, Stefanidis… Vodili su do 90. minuta i bili na pragu funala. Onda je Miloš Marić pogodio za 1:1, usledili su penali, golman Milojević je izrastao u junaka. Tada sam prvi put u karijeri poželeo da nikada više ne dobijem žuti karton. Mnogo je teže gledati, nego biti na terenu“.

Finale je bilo u Bohumu, mi željni osvete za poraz u grupi, ali Azurini baš jaki.

„U Bohumu je stadion bio kapacatiteta 20.000 mesta, čini mi se da je 18.000 ljudi navijalo za Italiju. Imali su De Rosija, Đilardina, Barzaljija… Možda smo i izgoreli u želji za revanšom. Bane je dobio crveni karton, kasnije i Mijailović, a sa devet igrača ne možete da parirate tako kvalitetnom protivniku. Na stranu rezultat, nikada nisam osećao toliki ponos kao pred utakmicu sa Italijom. „Stizale su informacije iz Beograda da cela zemlja navija za nas. Kafići su bili krcati, spremali su nam doček ispred Skupštine grada. Nismo imali predstavu da se narod širom Srbije i Crne Gore toliko „zapalio“ zbog mlade reprezentacije. Zlato je izmaklo, ali je osećaj ponosa zauvek ostao urezan u našim srcima. Andrija Delibašić mi je kum, sa Lovreom često sedim u Beogradu i nijedna naša kafa ne može da prođe bez priče o srebru u Nemačkoj. Žao mi je što nikada nismo organizovali neko druženje, da se svi okupimo i prisetimo starih dana. Sada ste mi dali ideju da napravim grupu na vats-apu. Eh, kad bih mogao da vratim film 21 godinu unazad. To su najlepši dani u mojoj karijeri.“

Sve je to preporuku sadašnjim Orlićima, da uzlete, ako mogu...

„Samo neka pogledaju imena igrača koji su bili akteri prethodnih šampionata za mlade reprezentacije. I šta su kasnije napravili u svojim karijerama. Pritom su prva generacija u istoriji srpskog fudbala koja će na Evropskom prvenstvu imati podršku svojih navijača. Zar im je potreban dodatni motiv?“, pita Danko Lazović, funkcioner Partizana i ambasador EP za mlade 2027.