Dečko koga je lepo gledati

Znamo, bićemo predvidivi. I ne baš pedagoški nastrojeni. Biće sigurno komentara: „Eto, dečko odigrao prvu utakmicu u karijeri, a već ga dižu u nebesa.“ Ne, nije nam to namera.

Ali, u prvoj prvenstvenoj pobedi Radničkog posle više od mesec i po dana (3:0 protiv Napretka), prvoj ikada Tomislava Sivića na klupi Nišlija, prvom ovosezonskom ’klinšitu’, u utakmici u kojoj desetkovana i prinudno istumbana ekipa ni približno nije ostavila tako ubedljiv utisak kao što je trijumf rezultatski izražen (bolje tako, nego obrnuto, kao „milion“ puta do sada), gde je svih šest upućenih šuteva na utakmici išlo u okvir gola, a prva dva završila u mreži u razmaku od tri minuta – debitantsko pojavljivanje Mateje Radonjića u startnoj postavi za ovu priliku je, ipak, utisak broj jedan.

Po najmanje tri osnova, Mateja je „deficitarna roba“ u svom klubu. Po godinama, po poziciji u timu i po mestu rođenja.

„Bonus“ je, u subotu će napuniti tek 20 godina, a Nišlije baš kubure sa obaveznim mladim igračima, među klubovima su u Mozzart Bet Superligi koji imaju manji izbor u tom pogledu. Plejmejker je, klasična desetka, fudbaler plemenitog kova, a takvi su deficit ne samo u Nišu, nego uopšte u srpskom fudbalu, neki bi rekli i šire. Najzad, rođeni je Nišlija, a njih je, bez ikakvog prebrojavanja „krvnih zrnaca“, premalo u Radničkom, pa je, u odsustvu suspendovanog Uroša Vitasa, bio jedini ’domaći’ fudbaler u startnoj postavi juče protiv Napretka.

Da se razumemo, nije Radonjić ništa epohalno uradio u pobedi nad komšijama – mada ostaje upisana i nimalo zanemariva asistencija Srećkoviću za prvi gol, kao potez koji pravi razliku i trenutak koji je odredio dalji tok meča – ali, još kada je dobio šansu u poslednjih desetak minuta u porazu u Kragujevcu u prethodnom kolu, a utisak je samo pojačan nakon 70 i kusur minuta protiv Kruševljana, bilo je jasno da u toj levoj nozi ima mnogo fudbalskog majstorstva. Naprosto, lepo ga je gledati, ume da napuni oko. To u Kragujevcu bio mu je superligaški debi u karijeri, ovo juče protiv Napretka bio mu je prvi nastup u startnoj postavi.

Stigao je Radonjić u Radnički u zimskom prelaznom roku i kao što sigurno nije slučajno što kod čak trojice trenera (Nikola Drinčić, Siniša Dobrašinović, Slavko Matić) nije mogao ni da priviri u prvi tim, nije baš ni normalno da tako prefinjen fudbaler, u, kao što rekosmo, ne baš oštroj konkurenciji, tek dolaskom Tomislava Sivića dobije pravu šansu.

Pričalo se da je mekan, sklon povredama (što se, nažalost, u njegovoj dosadašnjoj karijeri pokazalo tačnim), da mu je igra iza lopte slabija strana (mada je u 13. minutu jučerašnje utakmice usprintao, stigao da blokira Ignjatovića i ispravi sopstvenu grešku koja je inicirala kontranapad), što sve, navodno, potire njegov vanserijski talenat. Pa, ipak...

„To šta je bilo pre, morate da pitate moje prethodnike i ljude iz kluba, ja ne mogu da ulazim u to šta je bilo. To dete je jedan izutzetno talentovan momak, ja sam ga zapazio već na drugom treningu kad sam došao. Malo se i namestilo tako. Već sam rekao da je u one prve tri utakmice nakon mog dolaska bilo svega i svačega u sastavljanju tima, ali sam dobio jasnu sliku. Ne možete da igrate ovu ligu sa dva bonusa u zadnjoj liniji, i to jedan do drugog! To je preveliki luksuz i onda smo tražili neko rešenje. Radionjić je jedan plemenit igrač, kome trebaju utakmice, ali vidi se da mnogo fudbala zna. Za prvu utakmicu, dete, svaka čast“ – rekao je Sivić nakon utakmice sa Napretkom.

Mateja, i po porodičnoj liniji, ima naglašen fudbalski pedigre, otac Žarko nekada je nosio dres Radničkog, ali njegova karijera trebalo je da ide sasvim drugačijim tokom. Nakon što se dugo razvijao u lokalnom Realu, pod patronatom Gorana Stojiljkovića, u leto 2020. godine prešao je u Crvenu zvezdu i predstavljen je kao projekat našeg najterofejnijeg kluba u rangu svojih vršnjaka koji su se u minulom periodu probili na najveću scenu – Koste Nedeljkovića, Jovana Mijatovića, Jovana Šljivića... U razvoju ga je najviše sprečila teška povreda, kidanje ligamenata kolena, pa je potom čak i u Grafičaru igrao promenljivo i ne sasvim standardno. I morao je sve ispočetka.

Ovo protiv Napretka bio je samo prvi korak na trnovitom putu. A pored tog puta – različiti znakovi. Primeri gore pomenutih vršnjaka kao podsetnik da još ništa nije uradio, ali i slučaj Veljka Milosavljevića kao pokazatelj, ne samo njemu, da pred upornošću nekada ni snovi nemaju granice, i to u rekordno kratkom periodu.

Kojom će stazom Mateja Radonjić, samo je na njemu...