Dejan Rusmir o skaut službi Partizana: Za tri godine sam pogledao 1.118 igrača, znam svakog iz Superlige
Vreme čitanja: 5min | uto. 13.07.21. | 08:58
Najbliži saradnik Ivice Ilieva obrazlaže proces dovođenja novajlija u Humsku 1
Ako je u uslužnim delatnostima mušterija uvek u pravu, u procesu dovođenja igrača u Partizan poslednji se pita trener. Kao što kuvar može da napravi dobro jelo u restoranu, a konobar ga servira, od konzumenta zavisi da li je dobro ili ne, tako i šef stručnog štaba crno-belih daje završni sud hoće li neki fudbaler završiti u Humskoj 1.
Na kraju tog dugačkog lanca odlučivanja trenutno je Aleksadar Stanojević, a na početku – Dejan Rusmir. Analogno, „šef kuhunje“ prilikom odabira kako se sastavlja meni pojačanja. Glavni skaut Parnog valjka predstavlja prvi filter u proceni da li je određeni fudbaler vredan posmatranja. Jer, od njegovih ruku potiče sve.
Izabrane vesti
„Proces angažovanja fudbalera u Partizanu, naročito inostranih, teče tako što nam ih uglavnom menadžeri nude. Ivici Ilievu, kao prvom čoveku sportskog sektora ili Milošu Vazuri, našem generalnom direktoru. S obzirom da su zauzeti i drugim poslovima, moja uloga je da selektiram šta je od svega ponuđenog vredno daljeg istraživanja. Gledaju se snimci utakmica, prate karakteristike uz pomoć savremenih platformi, Instat skaut ili Vaj skauta. Pod uslovom da je neko zaista ozbiljan gledamo njegovih celih pet utakmica, da bi se na kraju procenili da li je za nas ili ne. Što ne mora da znači da smo u pravu, mora baš dosta stvari da se poklopi. Plus, čak i ako se Ilievu svidi, a Stanojeviću ne – od posla nema ništa. Trener je taj koji poslednji seče“, predočio je Rusmir.
Nekadašnji napadač se po okončanju karijere (poslednja stanica Rad) sa 37 godina posvetio trenerskom pozivu (završio kurs za B i A licencu, pomagao Slađanu Nikoliću na klupi Građevinara), da bi se aprila 2018. na poziv Ivice Ilieva vratio u Humsku. U drugačijoj ulozi nego u vreme šefovanja Ljubiše Tumbakovića.
„Ilieva poznajem 20 godina, zatekao sam ga kad sam došao među crno-bele iz novobeogradskog Radničkog, bili smo cimeri, neprestano se družili, kasnije okumili. Kao njegovoj desnoj ruci, najbližem saradniku, poverena mi je uloga skauta za prvi tim. Svi fudbaleri koje menadžeri dostave klubu, čelnici šalju meni, a pošto vrlo dobro poznajem Ivicu i delimo bliske poglede na fudbal, kristalno mi je jasno koje tipove igrača traži. Kako bih mu olakšao posao, za tri godine i tri meseca sam pogledao tačno 1.118 igrača“.
Izbor urednika
Uz neprestanu vezu sa strukom, pošto se na kraju ona pita. Ne samo ko će da dođe, nego kako i iskoristiti mogućnosti novajlije.
„Kad sam stigao bio je Miroslav Đukić, posle njega Zoran Mirković, pa Savo Milošević, sada Aleksandar Stanojević. Sa svima je organizovan sastanak, upoznati su sa profilom igrača kakve Partizan traži. Moja uloga je poput prvog filtera, na osnovu toga koja se pozicija nam je potrebna ocenim da li je pojedinac interesantan. U suprotnom – precrtam ga. Kad se primarna selekcija završi, ono što smatram kvalitetnim prosledim Ivici Ilievu, ako se njemu svidi, materijal se daje treneru. Na kraju šef stručnog štaba odlučuje. Nemoguće je da trener ili dirketor stignu sve da gledaju. A valjalo bi, nikad ne znaš šta može da iskoči. Zato im ja pomažem u tom prvom odabiru“.
Ne sam. Više pari očiju bolje vidi.
„Pre dve godine, u vreme trenerskog mandata Sava Miloševića, na njegovu i ideju Miloša Vazure, oformljen je tim skauta, sačinjen od bivših igrača i trenera u Omladinskoj školi Partizana. Čine ga Vlado Čapljić, Aco Trifunović, Predrag Jušić, Zvonko Popović, Ilija Zavišić i moja malenkost. Ocenjeno je da bismo bili od velike koristi, saradnja se pokazala odličnom, jer je ipak reč o ljudima koji dobro vide fudbal, znaju potrebe kluba. Prošlog leta praksa okupljanja na stadionu i zajedničkog ’snimanja’ igrača nije bila moguća usled ograničenja zbog pandemije virusa korona, da bi pre nekoliko meseci obnovljena dolaskom Ivice Kralja za direktora sektora. Odlično sarađujemo“.
Na stadionu se uglavnom prate stranci, s obzirom da se oni najviše nude. Postoji li kontra akcija: da skauti sednu u automobil, zapucaju u Niš, Suboticu, Kragujevcu ili van granica Srbije kako bi snimili nekog igrača?
„Lično, poznajem celu našu ligu, svakog pojedinca, od prvog do 30 na listi u svakom klubu. Pratim celu Superligu. Zavisno od rasporeda, ali tokom vikenda gledam Partizanove kadete i omladince, Teleoptik, prvi tim, posle toga superligaške utakmice na programu u Beogradu. Subota i nedelja po ceo dan. Ne idem u Niš, ali dolazi Radnički na Banovo brdo, Banjicu ili krov Tržnog centra ’Stadion’, tad cenim sposobnosti igrače drugih klubova. I sve o njima znam. Ako se desi da ne stignem ili se termini poklope, tokom ponedeljka i utorka laptop se usija od pregleda utakmica elitne scene, ponekad i Prve lige. Drugoligaško takmičenje nisam toliko u prilici uživo da pratim, ali sam u toku, redovno informisan. Čak sam i Treću ligu upoznao gledajući mečeve Teleoptika. Sve je pokriveno. Primera radi, Nikolu Terzića sam snimio još dok je bio u omladincima Čukaričkog“.
Opšti je zaključak da u Superligi kvaliteta za Partizan – nema. O manjku potencijala govorio je nedavno i Ivica Kralj, a dolazak Siniše Saničanina iz Vojvodine može se posmatrati kao izuzetak koji potvrđuje pravilo.
„Da, ima kvalitetnih pojedinaca, ali ne takvih da bude glavni igrač Partizana ako bismo ga odmah stavili u prvi tim. To je moje mišljenje. Ako smo decenijama okrenuti našoj školi, zašto bismo nauštrb talentovane dece iz sopstvenog podmlatka dovodili igrača sa strane, bez potcenjivanja bilo kog kluba. Znate svi kako funkcioniše naš rasadnik talenata, koliko je darovitih dečaka lansirao na veliku scenu. Na kraju krajeva, Partizan i živi od transfera igrača. Takvo nam je opredeljenje. Naravno, kad se pojavi neko ko nam privuče pažnju, o njemu imamo sve informacije. Samo je pitanje procene može li ili ne da nosi crno-beli dres“.
Usko skopčano sa psihom i nošenja sa pritiskom, karakteristikama nekad važnjim od igračkih sposobnosti.
„U Partizanu možda čak i presudnim. Kod stranaca to je baš teško analizirati i predvideti. Nema pravila. Možeš da vidiš pojedinca koji je odličan, pobednik, ’krvnik’, a kad dođe – ne uklopi se, ekipa ga ne prihvati, nešto mu ne odgovara“, pojašnjava Dejan Rusmir.
KRIVO MI JE ZBOG NGOJA
Od 1.118 igrača koji su se našli na meniju, najviše Dejan Rusmir žali što u Humskoj 1 nije završio Žilijen Ngoj, napadač belgijskog Eupena.
„Bio je ponuđen još pre decembra, gledali smo ga sa svih strana, saglasili se da je fenomenalan, klasa u svakom smislu. Pravio bi razliku... Baš mi je krivo što nije došao“, sleže ramenima nekadašnji internacionalac u Rumuniji, Sjedinjenim Američkim Državama i Kipru, a u našim klubovima prvotimac Hajduka iz Kule, Novog Pazara, Zemuna i Rada.