Dnevnik sudije: Ima nas koji smo slepi na jedno oko i daltonisti, pred Kolinom stojimo kao školarci

Nije nikakva tajna da fizička sprema sudija mora da bude na istom nivou kao kod fudbalera. Čak su arbitri izloženi određenim specifičnim vežbama kako bi se utvrdio stepen njihove kondicije. Mnoge nekadašnje sudije kažu da je jedna najtežih disciplina trening brzinske izdržljivosti.

Međutim, ako pitate Jonasa Eriksona, čoveka koji je sudio finale Lige Evrope u sezoni 2015/16. pravi pakao za sudije je nastao onog momenta kad je na čelo sudijske organizacije došao Pjerluiđi Kolina. Švedski arbitar se u kolumni za britanski Gardijan prisetio brojnih zanimljivih situacija.
“Kad je UEFA zamenila sudijsku organizaciju tokom leta 2010. godine, Pjerluiđi Kolina je uveo niz promena. Tokom prve godine, ekstremni focus je bio na fizičkoj spremi, merenju težine, procenta masti u telu kao i obaveznim testovima vida. Na kursevima nisu ispitivane samo osnovne stvari poput sposobnosti čitanja sitnog teksta sa određene udaljenosti, već i specifični testovi prilagođeni fudbalskim sudijama”.

Ispostavilo se da su ti testovi nekim sudijama napravile problem, toliki da im je karijera dovedena u pitanje.
“Utvrđeno je da su neki arbitri daltonisti, drugi su bili slepi na jedno oko. Zbog toga su morali da odustanu. Barem su takve glasine stizale do nas, ali niko nije znao sa sigurnošću. Za mene je test vida bio dobra stvar. Signalizovao je profesionalizam, temeljnost i želju da se poboljšam”.

Ako već testovi vida nisu bili bauk, onda su oni za težinu i procenat masti u telu bili mučenje.
“Osećao sam gađenje, bes i poniženje. Problem nisu bili testovi, već načini na koji su sprovođeni. Bili smo u Ljubljani, prvog jutra su nas podelili u tri grupe po 15 ljudi. Ušli smo u hladnu salu, tražili su da skinemo sve osim donjeg veša. Pogledali smo se, niko nije reagovao, niti se usudio da bilo šta kaže. Veče pre toga smo dobili uputstva da ujutru ne jedemo i ne pijemo, kako bi nam stomak bio što prazniji. Ideja je bila da izgledamo onako kako bi sudija trebalo da izgleda prema UEFA modelu. Sa što manjim procentom masti”.

Nikome nije bilo prijatno, pogotovo što su bili svesni da su pod nadzorom najboljeg sudije u istoriji fudbala, greške nije smelo da bude.
“Bili smo najbolji evropski arbitri, uzori, odrasli ljudi, roditelji, jake ličnosti sa ugledom i intergritetom. Jedva smo mogli da pogledamo jedni druge, prozivali su nas dvojicu po dvojicu. Kolina nas je posmatrao ledenim pogledom. Stao sam na vagu, uvukao stomak, ispravio leđa i zadržao dah, kao da će to nešto promeniti. Jedan od instruktora je na sav glas rekao “Erikson, Švedska, 96,2 kilograma!”. Osetio sam Kolinin pogled, bilo je kao da stojim u magli. Isti taj instruktor je prišao sa nekim alatom koji je sličan kleštima. Krenuo je da me štipa po celom telu. Stisako je, vukao i merio, na kraju je rekao da imam 18,7 posto masti u telu. Bio sam u kategoriji loših”.

Bez obzira na rigorozne mere, red se znao, Kad Pjerluiđi nešto priča, ostali ćute.
“Na UEFA kursu za sudije sledeće godine, Kolina je uzeo reč i pričao o ishrani, važnosti pripreme i lošim primerima sudija koji nisu bili profesionalni. Pogledao nas je sve, mi smo samo spustili pogled. U tom momentu smo bili kao uplašeni školarci pred strogim i ljutim direktorom koji je upravo uhvatio učenike kako rade nešto glupo”.

Posle toga se u načinu ishrane kod sudija sve promenilo. Čini se, zauvek.
“Moje kolege i ja smo se tajno smejali Kolininoj priči o sudiji koji jede ostrige i karbonaru. Koliko je bilo samo ludo što je imao ljude koji su proveravali šta stavljamo u usta. Ta priča sa ostrigama i karbonarom je postala stalna šala, ali je postojao neprijatan osećaj da nas uvek neko prati. Gde god da smo išli po Evropi, razmišljali smo šta smemo da naručimo. Slatkiši nam nisu više padali na pamet, deserti takođe, mogli smo da jedemo samo voće. Ukoliko bi videli neku čokoladu na stolu, nikome od sudija nije bilo ni na kraj pameti da je uzme”.

Prema rečima Eriksona, situacija oko kilaže je otišla možda predaleko.
“Neke kolege su postale histerične oko težine. Bukvalno smo se takmičili ko će da ima manji procenat masti u telu i ko je najviše smršao od poslednjeg merenja. Naravno, to nije bilo ni korisno ni zdravo. Na kursevima su više počeli da daju pozitivne primere sudija koji smršali, umsto da budu pohvaljeni što su na terenu donosili dobre odluke u utakmicama koje su bile teške”, završio je Erikson.