D. StankovićDodir s realnošću i jasni limiti Orlova
.jpg.webp)
_Cropped_(1).jpg.webp)
Vreme čitanja: 4min | sre. 10.09.25. | 11:07
Selektorovo zaduženje je da istakne sve vrline igrača, da sakrije sve njihove mane. A sinoć je sve ogoljeno. I izgledalo je baš loše
O selektoru je sve odavno rečeno. Ostaće upamćen kao čovek koji je nakratko probudio optimizam u narodu, koji nas je odveo na dva velika takmičenja za šta skidamo kapu, ali koji ima i svoje objektivne trenerske limite preko kojih jednostavno – ne može. Međutim, kao što smo napisali i u samom izveštaju s utakmice, bilo bi previše pojednostavljeno i naivno reći da je sinoćni poraz od Engleza isključivo krivica Dragana Stojkovića Piksija.
Svakako je njegova najveća, on je tu da postavi sistem u kome će se najbolje ispoljiti sve vrline igrača, a sakriti sve mane. A sinoć je sve ogoljeno. I baš tu leži možda i najtužniji utisak sa utakmice, a to je spoznaja da srpski fudbaleri objektivno jedva da mogu da sparinguju s najboljima.
Izabrane vesti
Svaki trk za loptu završio bi s njom u nogama gostiju, svaki duel bacio bi pukao po kosti našeg igrača. Posebno se to osetilo u vezi. I podsetilo je na onu nemoć koju bi većina srpskih klubova osetila kada bi na stadionu “Rajko Mitić“ došli na noge Crvenoj zvezdi. Ili kada je toj istoj Zvezdi u Ligi šampiona na noge došao Bajern. I ne, nismo slučajno u celu tu priču umešali Zvezdu i Ligu šampiona, jer baš u tim utakmicama videlo se jasno da pojedini igrači crveno-belih jednostavno ne mogu da dobace do tog nivoa. Taman onoliko koliko sada nažalost ne mogu ni mnogi srpski reprezentativci. Prosto: razlika u klasi.
Nije uvreda, ni omalovažavanje, već činjenično stanje. Od 11 koji su istrčali na crtu Englezima Ligu šampiona će naredne sezone igrati samo Filip Kostić i Dušan Vlahović, videćemo tek koliko. Ako gledamo prošireni sastav, čak i one koji sada nisu bili na spisku, biće u eliti Lazar Samardžić u Atalanti, te Vanja Milinković Savić kao član Napolija. Ne smemo zaboraviti ni Aleksandra Stankovića, koji gradi karijeru u Brižu.
Ne smemo, jer iako se javnost jutros probudila besna posle petarde protiv Engleske, nemamo mi mnogo boljih od ovih što su sinoć bili tu. Mada ostaje utisak da smo se prerano “odrekli“ Dušana Tadića, Sergeja Milinković Savića, čak i Nemanje Matića, jer nismo sigurni da su Ivan Ilić, Saša Lukić ili Nemanja Maksimović i sada kvalitetom ispred novog zadnjeg veznog Sasuola.
No, i to bi bila kratkoročna rešenja. Dugoročno, možemo samo da čekamo i nadamo se da će pravilno da se razvijaju 20-godišnji Stanković, pa u Lajpcigu dve godine mlađi Andrija Maksimović, u Seriji B Vanja Vlahović, u Anderlehtu Mihajlo Cvetković. Da eventualno Mirko Topić procveta u Noriču, falilo nam je sinoć mišića u vezi, da vidimo može li Dejan Zukić da napravi iskorak u Volfzbergeru, Ognjen Mimović konačno u Pafosu, da Lazar Jovanović, nadamo se, eksplodira u Štutgartu...
Taman i da sve bude išlo kako treba neće to baš skoro, a opet nećemo da imamo levog beka izuzev Alekse Terzića, ni veziste kadre da se porvaju sa asovima kakav je Deklan Rajs. Ako izuzmemo golmane – jer su smo prilično solidni sa Đorđem Petrovićem, Milinković Savićem, Predragom Rajkovićem, pa u budućnosti možda i Miletom Svilarom i da ne dužimo dalje – Srbija je objektivno generacija u padu.
Skoro deceniju su nam ekipu nosili Tadić i Mitrović kao predvodnik generacija koje su u mlađim selekcijama pokorile Evropu i svet. Maksimović je danas u Šabab Al Ahliju, Andrija Živković u PAOK-u, Marko Grujić u AEK-u, Saša Zdjelar nema klub...
U ligama petice se, pored Vanje, Vlahovića, Kostića i Samardžića, takmiče još Nikola Milenković u Notingem Forestu, Strahinja Pavlović u Milanu, Nemanja Gudelj u Sevilji, te Nikola Štulić od leta u Lečeu...
Stara je priča, ali ponovimo je tek da ne izgubimo dodir sa realnošću: prošle sezone Srbija nije imala fudbalera u osmini finala Lige šampiona. U Ligi Evrope su do osmine finala dobacili samo Kristijan Belić u AZ Alkmaru i Svetozar Marković u Viktoriji Plzenj, Tadić i Kostić kao igrači Fenerbahčea, Svilar u Romi, te Matić tada u lionskom Olimpiku. Nikog od njih, izuzev Kostića, bar godinu dana nije bilo u državnom timu. Čak i u Ligi konferencije, od reprezentativaca je osminu finala igrao samo Nemanja Maksimović u Panatinaikosu. Najvredniji trofej van zemlje prošle sezone je podigao Nemanja Stojić sa Makabijem, najvredniju sezonu u ligama petice imao je Milenković.
I to se neće promeniti preko noći i na to se treba navikavati. Mada se ovde treba vratiti na početak teksta i odgovornosti Stojkovića. Jer i ovakva kakva je, sa očiglednim limitima, nije Srbija gora nego Izrael koji se porvao sa Italijom ili Mađarska koja je namučila Portugaliju. I nije isto izgubiti sa dva ili tri nula i pretrpeti katastrofu od 0:5. To je ipak do selektora, a u odbranu igrača – i ovih, a i nekih ranijih generacija – retko su oni u Srbiji imali okruženje koje je izvlačilo najbolje iz njih, a vrlo često ono koje je samo smetalo.
.jpg.webp)
