Dokazivanje vernosti: Može li bar 10.000 Grobara da isprati Partizan u evropsko proleće?

Imaju sve što je potrebno. Osim podrške. Masovne. Prvi su na tabeli Superlige, u prilici da prvi put posle sedam godina kalendarsku godinu okončaju na prvom mestu, živi su u Kupu Srbije koji im je prethodnih sezona služio kao opravdanje za prvenstvena posrtanja, na korak su do evropskog proleća tek sedmi put u istoriji, a opet nemaju dovoljno snažan vetar u leđa sa tribina.

Teško je očekivati da će ga fudbaleri Partizana osetiti u četvrtak veče, kad protiv Anortozisa budu napali plasman u eliminacionu fazu Lige konferencije. Razlozi su višeslojni, ne tiču se (samo) sporta, niti vremenskih (ne) prilika, ali frapantno deluje podatak da je samo dvaput ove sezone tim koji izgleda uverljivije u odnosu na minule godine uspeo da privuče publiku na tribine u zadovoljavajućoj meri. U revanšima sa Sočijem (oko 13.000) i Santa Klarom (skoro 20.000) i nije mali broju ljudi u Humskoj 1 koji će vam reći da su, između ostalog, zbog tog huka sa svih strana stadiona oboreni predstavnici ruskog i portugalskog fudbala.

(1,50) Partizan (4,30) Anortozis (7,75)

Skandiranje „Napadaj, napadaj, Partizane, napadaj“ primorava crno-bele da prevaziđu realne mogućnosti i zato deluje da im je u trenucima kad baš igra nije u skladu da letošnjom pomoć 12. igrača preko potrebna. A nema je. Na meču sa Novim Pazarom bilo je svega 1.000 gledalaca na stadionu, nešto više je ispratilo duel sa Čukaričkim (3.000) ili Proleterom (4.000), zbog čega je logično postaviti pitanje koliko će ih dođi na odlučujući meč za plasman u evropsko proleće.

Maksilmalno može da ih bude oko 15.000. Posledica striktnih pravila UEFA i ograničenja broja navijača usled borbe sa pandemijom virusa korona. Kapacitet Partizanovog stadona je 29.775 gledalaca, za mečeve u evropski je prepolovljen, što znači da na neku veliku pomoć sastav Aleksandra Stanojevića u startu ne može da računa, ali...

Mogu li Grobari da na praktičnom primeru pokažu vernost? Nisu se baš proslavili protiv Flore (5.845 svedoka) ili Genta (9.943) na uvodna dva meča grupne faze, razočaranja iz prethodnih godina i dalje su velika, neko ne može da priušti ulaznice (od 1.500 do 4.000 dinara), jednima je daleko da putuju iz unutrašnjosti, drugi ne mogu da se organizuju tokom radnog dana, ali deluje izazovno da Beograd, koji premašuje 2.000.000 stanovnika, ponudi bar jedan odsto populacije za tih sat i po fudbalske utakmice. Čak i u trećerazrednom evropskom takmičenju.

Pogotovo što iskustva iz prethodnih godina ukazuju da izgovori u vidu hladnog vremena u prvim danima decembra baš i ne važe. Presudni susret sa Augzburgom 2015, doduše, neslavno završen, pratilo je malo više od 20.000 navijača, pre dve godine na ispraćaju sa Astanom, kad nije bilo ni matematičkih šansi za prolaz, njih 15.000 je pokazalo vernost. Može li sad da ih bude bar 10.000, jer se trener Partizana Aleksandar Stanojević polomi pokušavajući da objasni kako mu svaki čovek znači? Potencijala ima. Baš kao i razloga. Samo je pitanje ima li dovoljno vernih, da opravdaju stih iz pesme:

„Gde god ti da igraš tu su tvoji Grobari“.

Oni koji dolaze redovno poznaju jedni druge kao da su školski drugovi. Čak i priznaju da im odgovara ta intimna atmosfera, prisnost, pre nego gužva kakva bi mogla da usledi u februaru ako Partizan prođe dalje i zakaže duele sa Napolijem, PSV-om, Marseljom...

Niko od njih se ne zove Anortozis, što otvara drugo pitanje. Možda prioritetno: dolazi li publika da gleda Partizan ili protivnika?