Dorfklub 1. FC Heidenheim - priča o vilenjaku Franku

Frank Šmit je malo poznati trener malo poznatog kluba izvan granica Nemačke. Frank Šmit ima 49 godina i važi za osobu koja uvek stoji iza onoga što kaže. Ima ta priča da samo jednom u životu nije ispunio obećanje. I taj mu je slučaj odredio životni put.

Bilo je to pre mnogo godina. Kasno proleće 2007... Tada 33-godišnji defanzivac Hajdenhajma, kapiten malenog kluba iz istoimenog grada, rešio je da završi karijeru. Ubeđivali su ga da ostane, da je potreban - nije vredelo. Priča dalje kaže kako je novopečeni penzioner istog dana, kada se oprostio i zauvek skinuo crveno-beli dres, obećao svojoj supruzi i deci da im travnjak ispred kuće nikada više neće biti neuredan; da će ga kositi svake subote.     

Hajdenhajm je u tom času petoligaš i ne ide mu baš najbolje od jeseni u novoj sezoni. Trener Diter Markle srlja iz greške u grešku, iz poraza u poraz. Otkaz je bio neizbežan.

Ljudi iz uprave morali su brzo da reaguju.

Frank Šmit je tu u komšiluku, i dalje po navici makar jednom dnevno dolazi do stadiona. Da se sretne sa starim znancima, popije piće. Bio trening ili ne. Dnevna rutina. Nekome je napokon sinulo...

- Moramo da tražimo novog trenera, a ne bismo da žurimo. Vidi, Frank, razmišljali smo, možda bi ti mogao da vodiš sledeće dve utakmice? To su samo dve nedelje... Toliko nam je potrebno. Šta misliš? Da pokušamo?  

Svoju prvu utakmicu kao trener Šmit je vodio protiv Normanije. Za rivala je imao tada još jednog anonimusa - Aleksandera Cornigera, kasnije trenera RB Lajpciga i Štutgarta. Dobio je sa 2:1. U drugoj utakmici rapsodija - čak 9:1 za Hajdenhajm.

I onda još jedan poziv iz kancelarije direktora...

- Frank, ljudi su oduševljeni! Ovo uopšte nije bilo loše. Možda mi i ne moramo da tražimo novog trenera. Šta misliš da nastavimo ovako?

Od 17. septembra 2007, kada je prvi put seo na klupu, prošlo je skoro 16 godina. Frank Šmit i dalje je trener Hajdenhajma i proteklog vikenda krunisao je najlepšu bajku nemačkog fudbala - uveo je tim iz rodnog mesta u Bundesligu.   

Hajdenhajm je mestašce u Badem Virtmebergu, na samoj granici sa Bavarskom. Leži na reci Brenc i veličine je našeg Šapca ili Užica - oko 50.000 stanovnika. Poznat je po jednom srednjovekovnom zamku koji se nadvija nad gradom i festivalu što jednom godišnje okupi ljubitelje opere iz čitave Evrope.

Hajdenhajm i profesionalni fudbal nikada nisu išli u istu rečenicu. Oduvek se znalo - Dorfklub. Iliti seoski klub, kako to Nemci vole da kažu. Najčešće peta, šesta liga, samo u jednom kraćem periodu tokom sedamdesetih treći rang.  

A onda se i Hajdenhajmu i nemačkom fudbalu dogodio Frank Šmit. Neplanirano. Neočekivano.

Ta 2007. višestruko je značajna za novog bundesligaša. Tokom leta klub je restruktuiran. Sadašnji 1. FC Heidenheim 1846 odvojio se od Sportskog društva Hajdenhajmer i tako započeo samostalno putešestvije.

(Druga brojka u imenu - 1846 - nema nikakve veze sa fudbalom u ovom mestu, kako neko ne bi pomislio da se radi o najstarijem klubu na svetu. U pitanju je godina osnivanja Gimnastičkog društva, prvog sportskog kolektiva u Hajdenhajmu, iz kog će 1911. nastati prva fudbalska ekipa)

U vreme kad je Šmit preuzeo komandu, Albstadion stadion imao je samo jednu tribinu na koju je stajalo svega nekoliko stotina gledalaca...

“Sa te tribine mogli ste da vidite dva magarca kako na livadi prekoputa pasu travu”, prisetio se jednom prilikom Frank Šmit. “Nismo imali ništa. Nismo imali reflektore. Samo jedan stari kiosk gde su malobrojni navijači kupovali ulaznice. Danas naša mala arena ima 15.000 mesta i teren je sa svih strana okružen tribinama. Stari kiosk je tokom renoviranja integrisan u stadion. Tako da nikada ne zaboravimo od čega smo krenuli”.  

Šmit je lokalac, rođen u Hajdenhajmu, odrastao u zaseoku Gingen. Za svoju mladost kaže - sasvim obična priča.

“Odgajan sam jednostavno. Da uvek budem otvoren i pošten prema sebi i drugima. Mislim da je to najvažnije od svega”.

Šegrtovao kao bankarski službenik, s idejom da se zaposli u firmi svog prijatelja kao agent za osiguranje. Fudbal je bio hobi. Nije maštao o velikoj karijeri, pa ipak, šansa se ukazala. Pozvao je Nirnberg. U Bundesligi nije uspeo, ali napravio je nekoliko ugovora sa manjim klubovima poput Grojtera, Alemanije iz Ahena, austrijskog Vinera.

Kao član amaterskog Vestenbergsgrojta bio je akter verovatno najvećeg čuda u istoriji nemačkog DFB kupa. Klub čije se ime ne izgovara bez preke potrebe - kao što je ova - u avgustu 1994. eliminisao je Bajern iz Minhena sa sve Kanom, Mateusom, Papenom i Trapatonijem na klupi. 

Danas kada ga pitaju za taj ‘kilimandžaro’ igračke karijere nije naročito zainteresovan da vraća film. Ne vidi taj momenat ni kao dobar motivacioni materijal pred duele sa daleko jačim ekipama od svoje...

“Zar zaista mislite da nekoga od ovih mladih momaka zanima nešto što se dogodilo pre 29 godina? Pokušavamo da gledamo u budućnost, da napredujemo”. 

I biće da je to pravi recept.    

Frank Šmit najlepše igračke dane doživeo je kada se vratio u rodni grad. Za četiri godine 112 utakmica i 22 gola. Jedan od ta 22 vredan plasmana u Oberligu, tadašnji peti rang.

Kovali su ga tog leta 2004. u zvezde i ne sanjajući da su zapravo iskovali dobrog vilenjaka Hajdenhajma. Sada već kultnu ličnost čitave Švabije.

U prvoj trenerskoj sezoni Šmit je Hajdenhajm uveo u četvrtu ligu. U narednoj nova promocija – treći rang. A posle pet godina i Cvajta. Za sve te godine klub je u pojačanja uložio svega 300.000 evra?!

Od Šmitovog dolaska na klupu pa do današnjeg dana potrošeno je nešto manje od 15.000.000 evra. Za nepunih 16 godina 15.000.000 evra?! 

RB Lajpcig rastao je u isto vreme. Sezonu 2013/14 Hajdenhajm je završio kao prvi u trećoj ligi, Lajpcig kao drugi. Oba tima obezbedila su viši rang. Međutim ostaje zabeleženo da je Red Bulov klub na svoj uspon (do danas) spiskao preko 600.000.000!

Karte su jeftine, pivo je dobro, a fudbal zanimljiv – čovek iz Crne šume i igra kakva bi trebalo da bude

Hajdenhajmov model funkcionisanja i poslovanja jednostavan je i zasniva se na dobrom skautingu. Tri su koraka: dovođenje igrača u usponu, njihov razvoj, preprodaja. Šmitov posao je da iznova i iznova sklapa taj igrački mozaik.

“Nemam problem sa tim, za mene kao trenera to je najveći izazov. I da se pobrinem da tim bude tim”.  

Frank Šmit je ono što jeste. Ne čezne za svetlošću reflektora, ne para nosem oblake, ima istančan osećaj kom igraču su potrebni zagrljaj i podrška a kome prekor. Psihologija je, kaže, njegova strast.

“Igrači žele iskrenu komunikaciju. I nikada ne smeju da budu žrtveni jarci”. 

Šmit ne krije da je tu filozofiju prepisao od Vernera Fuksa, čoveka koji ga je trenirao u Alemaniji 1999. godine. Pet dana pred utakmicu u kojoj će ekipa iz Ahena obezbediti promociju u Cvajtu, Fuks se srušio na treningu i preminuo. Šmit se iste godine oženio i dobio prvu ćerku.

Uspon, smrt uzora, brak i dete, sve u razmaku od nekoliko meseci. Imao je tada samo 25 godina...

“U to vreme iskusio sam sve što čini život. Te godine definitivno sam oblikovan kao ličnost. Najgora stvar koja može da vam se dogodi u životu jeste da u jednom momentu kažete: ovo je moralo bolje, ili nije trebalo ovako. To mi se nikada nije dogodilo. Uvek sam s punim uverenjem birao ono što je najbolje. Hajdenhajm? Ovo je grad vrednih ljudi srednje klase. Uz njih sam naučio da ako želiš da ti se dešavaju dobre stvari, moraš da se trudiš za to”.  

Hajdenhajm je 2020. igrao u baražu za plasman u Bundesligu. Rival veliki Verder iz Bremena. Na Vezeru remi (0:0), kod kuće remi (2:2). Zbog golova u gostima Verder se radovao opstanku u eliti. Mnogi su još tog dana Šmitovoj četi prorekli silaznu putanju.

Međutim...

“Ne smemo tako lako da zaboravimo šta nas izdvaja od drugih i šta nas čini jakim. Umesto tugovanja, nastavićemo da igramo sa strašću i odlučnošću. Nastavićemo da uživamo. Hajdenhajm nije ni selo ni grad – to je varošica. Mislim da je predstavljanje te varošice, da za nju čuje što više ljudi širom sveta, ono što je naš konačni cilj”.

Union Berlin - samo još fudbal priča bajke koje je moguće živeti

Frank Šmit uvek zna šta treba da kaže. Tako je bilo na poluvremenu ovog vikenda u Regenzburgu, dok je na semaforu stajalo 1:0. Tako je bilo i nakon drugog pogotka domaćina. Tako je bilo i pre utakmice...

“Pritisak? Kakav pritisak? Veći pritisak treba da ima komšija mlekadžija jer ne zna da li će dobiti dobru cenu za svoje mleko. Mi samo igramo fudbal, radimo ono što volimo, i fokusiraćemo se na uživanje”.    

Dobro je poznato kako je izgledao foto-finiš u nedelju u Cvajti. A o trenerskoj ulozi u svemu najbolje će psiholozi.

Neće biti da je mala, zar ne?

Baš kao što ni uloga izvršnog direktora Hajdenhajma nije mala u usponu od petog ranga takmičenja do Bundeslige. Holger Zanvald takođe je nekada igrao za ovaj klub. Direktor je postao sa samo 27 godina. Danas su mu 52. Okruglo 25 godina na funkciji.

“Ovde nema mesta za samostalne predstave. Godinama smo napredovali do naše trenutne situacije”, počeo je Zanvald u slavljeničkom izlaganju. “Bilo je uspona i padova, ali uvek smo verovali da možemo napred. Sada sve ovo deluje nadrealno. Moraćemo ponekad da protrljamo oči”.   

Zanvaldu se ne dopada epitet Dorfklub.

“Ne slažem se sa tim! Ne, mi nismo mali seoski klub. Imamo budžet od 35.000.000 evra, što nas svrstava u gornju polovinu tabele druge lige. Ne moramo da budemo manji nego što jesmo”.

Ali činjenice su činjenice. Hajdenhajm, za nemačke standarde, zaista nije ništa više od prosečne varošice i malog kluba. Njegov stadion od 15.000 mesta biće daleko najmanji u Bundesligi. To je duplo manje nego što staje samo na glavnu navijačku tribinu Dortmundovog Vestfalena. Ili petina Alijanc arene. Pritom, do pre desetak godina na Albstadion nije dolazilo više od 500-600 ljudi.

Ljude u klubu to mnogo ne brine.

“O čemu razmišljam? Ludo je to što kad pogledam kroz prozor svoje kancelarije vidim dva drveta koja su na oko 200 metara od mesta gde sam odrastao. I dalje su tu. Posle toliko godina sedim ovde i igraću Bundesligu s klubom iz mog rodnog grada”, s osmehom će Šmit. 

Kada je počinjao kao trener kazao je kako bi voleo da bude kao Folker Finke, stvoritelj Frajburga i čovek koji je punih 16 godina vodio Brazilce iz Brajsagaua. Niko tada nije naročito obraćao pažnju šta govori...

“Da, izjavio sam tako nešto, ne shvatajući koliko je to zapravo vremena i koliko ću ostariti. I ne, ne žalim ni najmanje”.

Sada ga samo nekoliko meseci deli od apsolutnog rekorda u nemačkom fudbalu. Imao je nekoliko ponuda tokom prethodnih godina. Sve ih je odbio glatko. Bio je obećao, obećao sebi da će sa Hajdenhajmom igrati Bundesligu. A Frank Šmit je čovek koji drži reč. 

Juče je u Hajdenhajmu bila velika fešta, žurka za pamćenje - 3.000 litara besplatnog piva, vatromet, knjiga utisaka u koju se upisivalo na hiljade navijača. Zanvalda su pitali da li je Šmit zaslužio doživotni ugovor.

“Ne, ne Frank to ne želi. A i to nije naš put”.

Na to će se nadovezati neko iz mase kako bi mu trebalo makar podići spomenik ispred stadiona...

“Nipošto! Ne treba mi to u životu! Pre ili kasnije nekom će prigustiti i čini mi se da bi baš tu mogao da pronađe idealno mesto da se olakša”.

Frank Šmit došao je na dve nedelje, sećate se? Hajdenhajm je bio u petoj ligi... Ostao je 16 godina. Hajdenhajm je danas bundesligaš.

Nije poznato kako izgleda travnjak ispred kuće Franka Šmita.