Došao je na svet da nam pokaže kako se igra fudbal

"Igrati fudbal je jednostavno, ali igrati jednostavan fudbal je najteža stvar koja postoji."

Decenije su prošle otkako je Johan Krojf izrekao jednu od svojih čuvenih umotvorina. Oni što mogu da se pronađu, ili obesmisle tih desetak i kusur reči, ostaju neizbrisivo urezani u fudbalsku legendu.

Jedan od njih je Andres Inijesta.

Nijedan potez u životu nije vam lakši kada iz seoceta od nekih 2.000 stanovnika krenete ka velikom gradu. A, Andres je kao 12-godišnji dečkić, krenuo iz malene Fuentalbilje u milionsku Barselonu. I plakao je u internatu La Masije... Često je plakao. U periodu je od 1979. do 2009. godine, 440 momaka napustilo je porodične domove kako bi se kroz najprestižniju fudbalsku akademiju Evrope razvilo u elitne fudbalere. Njih 40 završilo je u prvom timu. Na njegova vrata Andres je pokucao 29. oktobra 2002. godine u Brižu. Otvorio ih je Luj van Gal i tako je počela karijera možda i najvećeg igrača u istoriji Španije.

Mada je čudesan dar, tri godine pre nego što se bledoliki mršavko iz provincije La Manča pojavio u A timu Barselone, prepoznao tada 28-godišnji prvotimac Katalonaca, a danas jedan od najvećih trenerskih umova Pep Gvardiola. Igrao se '99 na Mini Estadiju, omanjem pomoćnom stadionu na pet minuta hoda od Kamp Noua, nekakav Nike Premier kup i 15-godišnji Inijesta je postigao zlatni gol.

"Video sam igrača koji zna da interpretira fudbal bolje od mene. Zapamtićete ga", pre četvrt veka izgovorio je Pep.

Prvo ga je zapamtio, pa sa njim Mesijem, Ćavijem, Busketsom i ekipom pisao najslavnije stranice Barselonine istorije, a pre nego što je krenuo ka fudbalskom zenitu, savršenu korordinaciju Andresovih nogu i uma počeli su da pamte svi oni koji su je upoznali. Fizički nije izgledao opasno, ali utisak bi se brzo promenio kada bi zalepio loptu za stopalo i kompjuterskom brzinom i lakoćom počeo da bira najefikasnija rešenja.

Andres Inijesta protiv Rusije na Euru 2008. (AFP)

Upoznavali su Inijestu postepeno, jer od debija 2002. praktično do finala 2006. godine prevashodno je imao status podrške sa klupe, a ne prvotimca. Imala je Barsa u to vreme Deka, Van Bomela, Edmilsona, Ćavija, Motu, u napadu se sve vrtelo oko Ronaldinja... Ali finale Lige šampiona sa Arsenalom 2006. godine sve je promenilo. Ušao je na teren u drugom poluvremnu i okrenuo utakmicu na Barsinu vodenicu. Od sezone 2006/07, retko je morao da posmatra akciju na terenu bez da u njoj učestvuje.

Sa rotacijom Rajkard - Gvardiola 2008. godine postao je jedan od glavnih Barsinih fudbalskih reformatora. Bermudski trougao u kojem rivali nisu mogli do lopte premestio se u međuprostor između njega, Ćavija i Busketsa, a Barsina tika-taka zaludela je planetu.

Sticao je status jednog od Barisnih senatora, a istvremeno rastao u hijerarhiji španskog državnog tima. Na Euru 2008. nije bio strelac, ali golovi ionako nisu bili njegova furka... Što ga nije sprečilo da 11. jula 2010. godine "izmisli" novi državni praznik Španije kada je u 116. minutu poslao loptu pored holandskog golmana Martina Stekelenburga i Furiji doneo prvu titulu svetskog šampiona. Bio je to gol koji Rafael Van Der Vart klizećim startom nije uspeo da spreči i koji, kako je kapiten Holandije sam priznao, nikada u životu više nije samovoljno pogledao (mada mu je kada god bi se našao u Španiji, to, hteo, ne hteo, bilo nametnuto). Iz vizure španskog naroda, tih nekoliko sekundi od ubačene lopte Fernanda Toresa, slabe intervencije holandske odbrane, do pasa Seska Fabregasa i egzekucije Inijeste, nisu ništa drugo do nacionalni simbol.

A zbog Inijeste praznuje se u Barseloni i šesti maj 2009. Datum one, jezivim sudijskim odlukama obeležene utakmice sa Čelsijem na Stamford Bridžu. Ali možda je i sudbina htela da Plavci ne dobiju dva, tri, čista penala u revanšu polufinala Lige šampiona, samo da bi Andres u sudijskoj nadoknadi izabrao najjednostavnije, jedino istinski fudbalsko, a idealno rešenje u tom trenutku, te u nadoknadi poslao Barselonu u rimsko finale, po titulu prvaka Evrope.

"Istinske velikane ne korigujete. Oni vam pokazuju put. Trenirao sam Inijestu nekoliko godina i uvek sam govorio da je on došao na ovaj svet da nam pokaže kako se igra fudbal", pričao je za Sky Sport Albert Kapelas, trener koji je radio sa Inijestom u mlađim kategorijama Barselone.

Inijesta nakon gola Čelsiju (AFP)

Barselona koja je harala Evropom, jeste Gvardiolina Barselona, zasnovana na njegovoj viziji, znanju, inovativnosti, ali Pep je prvi koji insistira na tome da su igrači važniji od trenera. Ili drugim rečima, bez velikih igrača, nema velikih dela. A Gvardiola je imao neke od najvećih u istoriji igre na okupu. Ali nećemo sada o teorijama da li bi Mesi bio to što jeste bez Ćavija i Inijeste ili obrnuto. Nije prilika. Ovde smo da uveličamo odlazak blistavog fudbalskog uma, čoveka koji u više od 1.000 utakmica nije dobio nijedan crveni karton, velikana koji nema mrlju, niti ispada ni na, a ni van terena.

Inijesta, Ćavi, Mesi i Buskets (AFP)

Kažu da je lični brend jednog čoveka ono što o njemu pričaju kada on nije u prostoriji. A teško da nešto bolje sumira fudbalsku veličinu od onoga što o vama govore i misle, oni što i sami stanuju na fudbalskom Olimpu.

Leo Mesi: “Andres i ja na sličan način koristimo telo da bismo zaobišli rivale. Ali on ima nešto što me zadivljuje. Uvek postoji trenutak kada pomislite da ćete ga uhvatiti, da ćete mu oduzeti loptu, ali se to ne dešava. "

Ćavi: “Inijesta je najkompletniji španski fudbaler. On poseduje sve. Izuzetno je lako igrati uz njega."

Zinedin Zidan: “Podseća me na mene."

Luis Enrike: “Inijesta je najinovantivniji igrač u španskom fudbalu. On je poput Harija Potera. Jedan, dva i vuš... prošao je pored igrača kao da ima čarobni štapić."

Fernando Tores: “Kada Inijesta ima loptu u nogama, kao da sve okolo staje. Kao da je kamera u sloumoušn režimu."

Frank Rajkard: “Koristio sam ga kao lažno krilo, centralnog i defanzivnog veznog igrača, ili iza napadača i svaki put je bio savršen".

Samjuel Eto: "Kada sam rekao da je Inijesta najbolji igrač na svetu, smejali ste se. Sada vidite da sam bio u pravu".

Svaka ova reč, važnija je puke statistike koja ostaje iza Andresa. Počev od 885 klupskih utamica, 93 gola, 150 asistencija... Pa još 131 nastupa za reprezentaciju u koji staju 14 pogodaka i 30 asistencija. Važnije i od 35 klupskih trofeja, četiri lige šampiona, dva evropska i jednog Svetskog prvenstva u onom suludom nizu Španije od 2008. do 2012. godine, jeste ono kako ćete pamtiti Andresa.

"Jedan od retkih igrača koji su bili profesori i pre nego što su postali studenti..."

Tako ga pamti Lorenco Sera Ferer, a nije ga trenirao u seniorskom fudbalu...

Mnogi će ga pamtiti po onoj najtežnoj jednostavnosti na svetu sa početka priče. Ne pamtite nekakve Inijestine vratolomije sa loptom, zar ne? Samo varke telom, šah-mat u potezu ili dva i miran nastavak akcije sa izrazom lica čoveka kojem puls ne prelazi stotku. Ili one silne fotografije sa mečeva Španije i Barselone... Inijesta i tri, četiri, pet čuvara oko njega.

Bilo je toliko savršeno i jednostavno, da nas je, nehotično, naterao da pomislimo da možemo baš isto kao on.