.jpg.webp)
D. JocićDragan Stojković Piksi - Hronika jednog sunovrata
.jpg.webp)
.jpg.webp)
.jpg.webp)
Vreme čitanja: 8min | ned. 12.10.25. | 08:13
Ključne tačke četvoroipogodišnjeg mandata sada već bivšeg selektora
Ne može ništa veštački. Bar ne na duži rok. Veštačka promena boje dresova, pravo niotkuda. Veštački navijači u veštačkoj atmosferi u Leskovcu. Veštačko disanje selektoru Draganu Stojkoviću. Najmanje dvaput u poslednjih 16 meseci. Posle Evropskog prvenstva u Nemačkoj i posle blamaže protiv Engleske na Marakani. Došao konobar i ispostavio račun...
Nakon četiri godine i sedam meseci, 55 utakmica na kormilu Orlova, 26 pobeda, 14 nerešenih rezultata i 15 izgubljenih mečeva, epskom sramotom i neoprostivim porazom od Albanije (0:1) sinoć na stadionu Dubočica, završena je najduža selektorska era u fudbalskoj reprezentaciji države za koju navijamo, ma kako se zvala, od raspada velike Jugoslavije.
Izabrane vesti
Era koja je, za sve vreme svog trajanja, protekla između dve krajnosti: lepršave, ali neizbalansirane igre kojom nismo mogli da postignemo toliko golova koliko smo u stanju da ih primimo i impotentnih nastupa u kojima od poslednjih 14 ozbiljnih (ne računamo samo Andoru i Letoniju) takmičarskih utakmica na 10 nismo zatresli mrežu rivala.
Zadovoljstva zbog plasmana na dva uzastopna velika takmičenja (prvi put u ovom veku) i razočaranja što na njima ama baš ništa nismo pokazali.
Harizme i arogancije u izjavama.
Aure jednog od najvećih koji su ikada šutnuli loptu na ovim prostorima i sujete koja ga je sprečavala da se u štabu okruži bilo kim osim onima koji mu bespogovorno klimaju glavom.
Rezultata koji sve do pre mesec dana niti jednog momenta nije silazio ispod minimuma očekivanja i realnih mogućnosti ekipe i utiska koji već tačno dve godine, od Mundijala u Kataru, nije prevazišao minimum navijačkih fantazija.
Fudbala i svega onog što ga okružuje, a što je vremenom preuzimalo dominantnu ulogu.
OD OBOŽAVANJA DO HORSKIH ZVIŽDUKA
"Lako je mrtvom vuku rep meriti" – kaže stara izreka i zato nije viteški ovog jutra napisati bilo šta što se nije apsolviralo do sinoć. Ništa popularnije trenutno nego sručiti svu ’prljavštinu’ po odlazećem selektoru, ali ništa izazovnije nego poušati hladne glave sačiniti „hroniku jednog sunovrata“.
Od čoveka koji je mogao da se kandiduje na izborima - "da bih došao moraju svi da me žele", rekao je u jednoj televizijskoj emisiji par nedelja pre promocije u zimu 2021. godine, do gubitnika koga više niko ne želi i kome zviždi sve i poslednji navijač na svakom stadionu u državi.
Beše ta promocija baš na njegov 56. rođendan, behoše doslovno samo dva dana od okupljanja do premijere protiv Republike Irske, a sposobnost ekipe da dva puta u četiri dana preokrene rezultat (Irska 0:1 – 3:2) ili sustigne dva gola minusa (Portugal 0:2 – 2:2) nagoveštavala je neki novi, već zaboravljeni karakter nacionalnog tima. Tačno je, nosile su nas i neke dobre vile, pa sudija Mekeli nije video Ronaldov gol na Marakani za 2:3, a Mitrović je u Lisabonu pogodio 23 sekunde pre isteka 90. minuta, ali odjednom je moglo sve za šta su nas prethodnici ubeđivali da ne može: i Tadić i Sergej zajedno, i Mitar i Vlahović zajedno...
Konstantno Piksijevo koketiranje sa arogancijom još je bilo simpatično, a kako i ne bi kad se ono čuveno „kakav bre eventualni“ pretvorilo u najveću pobedu našeg fudbala u gostujućim takmičarskim mečevima u poslednje skoro tri decenije. Polovina vas što ovo čitate, te noći videli ste Srbiju najmanje u polufinalu Mundijala.
Pa ipak, postulat „da nije važno samo da se pobeđuje, nego i kako se pobeđuje i da je prioritet igrati lepo za oko i priuštiti navijačima potpuni ugođaj“ vremenom će mu postati najveća klopka i paradigma njegove kontradiktornosti, jer će od njega odustati svaki put kada se u drugoj polovini svog mandata bude provlačio posle negledljivih izdanja reprezentacije.
POČETAK PADA PRED KATAR
Došao je poraz od Danske (0:3) u prijateljskoj utakmici, kao prva naznaka ozbiljne defanzivne ranjivosti sistema sa trojicom štopera, a bez klasičnih bekova, koji će Piksi forsirati za čitav svoj mandat, ali plasman u „A“ diviziju Lige nacija podigao je euforiju u narodu kome je to stanje gotovo pa kolektivna dijagnoza, do maksimuma pred odlazak u Katar.
Ipak, pred taj odlazak desio se događaj koji nema veze sa fudbalskim terenom, a zapravo je predstavljao početnu tačku sunovrata iz naslova ovog teksta. Ono kada je vrhunac moći Dragana Stojkovića u srpskom fudbalu trebalo da dobije i institucionalnu potvrdu, a delegati iznenada otkazane Izborne skupštine FSS dobili komandu da kod Bubanj Potoka i Beške okrenu automobile i vrate se svojim kućama.
Tamo, u Kataru, Orlovi su izjednačili negativni rekord Mundijala star tačno pola veka. Da ispadneš u grupi sa toliko mnogo postignutih pogodaka, da daš više od četiri gola u grupi, a ne pobediš nikoga, to nikome nije uspelo 50 godina pre toga, a verovatno nikome nikada da vodi sa 3:1 pola sata pre kraja i primi dva gola iz kontre, kao nama protiv Kameruna.
Piksi se pojavio pred novinarima na pres konferenciji odmah po povratku u domovinu – to se ne sme zaboraviti – ranu eliminaciju obrazložio povredama nekih od ključnih igrača i spremao se da reprezentaciju prvi put u ovom veku odvede na kontinentalnu smotru.
Sad, to da smo u kvalifikacijama imali nikad lakšu grupu i da je bilo nemoguće ne plasirati se na prvenstvo koje igra pola Evrope, mogu da pričaju nekome ko nije propatio sve one Estonije, Azerbejdžane, Kazahstane u čak pet uzastopnih neuspešnih pokušaja da zaigra na Evropskom prvenstvu.
PRESKUPI GAF SA TADIĆEM
Ona arogancija više nikome nije bila smešna „Jeste, baš će Bugari da me pobede u Leskovcu“ – kad ti Bugari u tom Leskovcu vodiše do 82. minuta. Bilo je ružno, nekad na suvi individualni kvalitet - Vlahovića u Podgorici, nekad na sreću – gol Darka Lazovića u Razgradu, Piksijevog spasioca, koga se on iste noći zauvek odrekao i prvi put počeo da izaziva sudbinu.
Drugi put je to uradio na premijeri Eura u Gelzenkirhenu, kada je Dušanu Tadiću učinio isto ono što je njemu Vujadin Boškov 24 godine ranije u Belgiji. Srbija će po povratku iz Nemačke ostati bez dotadašnjeg kapitena i ideologa igre i, koliko god to hipotetički zvučalo, sa ove distance spremni smo da tvrdimo – biće to događaj koji će ključno odrediti budućnost srpskog reprezentativnog fudbala i sprečiti nas da igramo makar u baražu za Mundijal na severnoameričkom kontinentu.
Tačno je, bila je to Tadićeva odluka, ali odluka čoveka koji je neposredno pred Evropsko prvenstvo, u intervjuu za Mozzart Sport, poručio da ne planira nikakvo povlačenje iz reprezentacije, te da će igrati dok god je Srbiji potreban – pa vi saberite dva i dva. Kao što nije teško sabrati sve njegove golove (23) i asistencije (40) i uporediti ih sa ovom ofanzivnom nemoći Orlova u poslednjih godinu i kusur dana.
Srbija je u Nemačkoj zabeležila dva remija i minimalan poraz od budućeg viceprvaka Evrope – premalo za prosečnog nerealnog navijača i šta se tu onda pitaju oni koji uzimaju u obzir broj srpskih fudbalera sa ozbiljnom ulogom u vrhunskim evropskim timovima, eliminaciju domaćih klubova (izuzev Crvene zvezde, čiju okosnicu sastava ipak čine stranci) još na startu kvalifikacija za evrokupove...
SINDROM "KRATKOG ĆEBETA"
Upravo na tom šampionatu počela je transformacija reprezentacije od ekipe koja lako daje golove, a još lakše ih prima, do tima koji teško kapitulira, a još teže ugrožava protivničkog golmana, što ju je kolega Vujadin Tomković genijalno na ovim stranicama krstio sindromom „kratkog ćebeta“.
Selektor je po povratku iz Nemačke doživeo sveopštu pljuvačinu (ružan, ali adekvatan izraz) tabloidne javnosti. Ko ga je sve napadao, elementarna pristojnost je nalagala – braniti ga, mada se u to kolo sam prethodno hvatao. Volšebno je „preživeo“ na klupi. Neki su to videli samo kao pripremljen svilen gajtan za posle utakmice sa Španijom, a tih 0:0 na Marakani - bez više od pola tima, uz opevanu šansu Luke Jovića, protiv reprezentacije kojoj je to jedina utakmica od poslednje 22 na kojoj nije postigla gol (na poslednjih sedam zabila je 24) – mnogi Piksiju priznaju kao najveći selektorski podvig, veći i od plasmana na dva vezana velika takmičenja.
Delovalo je da mu neki igrači okreću leđa, nije isprva bilo Mitrovića, Vlahovića, Gudelja, Kostića, ali su se svi oni vremenom vraćali u nacionalni tim, svi osim braće Milinković Savić, ali i to je paradoks svoje vrste, jer, po Piksijevim objašnjenjima, mi smo u godinu dana doživeli dva talasa podmlađivanja!
.jpg.webp)
Najpe tada, kada su u ekipu uvedeni Samardžić, Eraković, Nedeljković, Birmančević, Simić, Maksimović, Štulić, Cvetković... A onda i sada, pred Albaniju, kada su umesto većine pobrojanih po prvi put pozvani Stanković, Milosavljević, Zukić, Ilić, Kostov... I ne samo pozvani, već i debitovali, što je, posebno za još maloletnog tinejdžera Crvene zvezde, pri negativnom rezultatu sinoć, bio vrlo nedžentlmenski, alibi potez.
Čitav nastup u Ligi nacija, zaklčjučno sa baražom protiv Austrije, u kojoj smo opstali deo elite, bio je u domenu korektnog, bili smo jedina selekcija u divizijama „A“ i „B“ koja je takmičenje završila bez primljenog gola kod kuće, s tim što je protiv Danske u Leskovcu propuštena možda i meč-lopta u borbi za Mundijal koji, sada je vrlo izvesno, nećemo videti. Jer, da smo pobedili, ne bi nam se ni Englezi, niti neko njima sličan, našli na putu...
U međuvremenu su i neke stvari van sporta izbile u prvi plan. Razumeo to neko ili ne, ovo naprosto nisu stupci za detaljniju priču o tome. Tek, u danima naelektrisane društveno-političke atmosfere možda i na istorijskom maksimumu, selektor fudbalske reprezentacije bio je gospodar nekih svojih odluka, mesta na kojima će se pojaviti ili reči koje (ne)će izgovoriti i snosio je njihove posledice.
Kvalifikacije za Svetsko prvenstvo (bile) su užasne. Za 270 minuta fudbala protiv Albanije i Engleske, ne da nismo postigli gol, nego gotovo da ni šansu nismo stvorili. U Tirani nas je spasio Petrović, u Rigi stativa u poslednjem minutu. Od Engleza, uz kukavički pristup i aljkavu pripremu, primili smo tri gola iz prekida, na tome, prema Stojkovićevim rečima, puno radili na treninzima prethodnih dana, pa sinoć u Leskovcu, da se poslužimo malo i cinizmom, primili samo jedan.
Posle najubedljivijeg poraza kod kuće u istoriji ovdašnjeg reprezentativnog fudbala, stigao je poraz koji, iz milion razloga, nije smeo da se dogodi. I na oba meča, od publike potpuno različite strukture, ista poruka sa tribina. Za kraj priče o kojoj će se, ipak, mnogo racionalnije suditi sa vremenske distance veće od nekoliko sati...
.jpg.webp)
