Dubina na svim pozicijama, Kejn kao vođa i večito pitanje: Hoće li se fudbal vratiti kući?

Boli Engleze sada već više od pola veka što njihova zemlja, zvana kolevka fudbala, ima samo jedan trofej sa velikih tamičenja. Ali zanimljivo, 50 i kusur godina od kako je Gordi Albion predvođen legendarnim Ser Bobijem Čarltonom osvojio Svetsko prvenstvo 1966. godine, Engleska i dalje na gotovo svakom Euru ili Mundijalu staje u red selekcija koje figuriraju za evropsku elitu. Zašto?

(1,80) Engleska (3,45) Hrvatska (4,80)

Pitanje koje ima hiljadu odgovora. Od 66’ samo dva puta uspeli da igraju polufinala Svetskih prvenstava (završavali kao četvrti 1990. i 2018.) i osvajali dve bronze na kontinentalnim smotrama (1968. i 1996. godine). Najveći uspesi engleskog reprezentativnog fudbala ostvareni su upravo onda kada su bili domaćini (1966. i 1996.). A polufinala i finale se ove godine igraju na Vembliju. Euforija na Ostrvu raste.

Mnogi će se zapitati sa kojim pravom Englezi, bar na osvnovu kvota, staju rame uz rame sa Francuskom kao prvi favoriti za trofej. Oni i slični njima reći će da u ovom trenuntku, iako prvenstvo nije zvanično počelo, na Euru postoji sijaset kvalitetnijih i ozbiljnijih timova od Engleske, poput Francuske, Portugala, Italije, Belgije, pa i Španije i Nemačke koje ne izgledaju tako moćno kao nekada, ali imaju šampionski pedigre.

Neki će kazati da Englezi jesu evropska elita i da im taj status daju zvezde koje konstantno dovlače na velika takmičenja. Počev recimo od 1996. i plejade vrhunskih fudbalera sa Alanom Širerom, Polom Gaskonjom, Tedijem Šeringemom, Stivom Mekmanamanom, Gerijem Nevilom, Tonijem Adamsom... standardni član te selekcije bio je i sadašnji selektor Geret Sautgejt, ali ni tako paklen sastav nije bio dovoljan za finale.

Pol Gaskonj proslavlja pogodak sa Tedijem Šeringemom 1996. godine (©Reuters)

Pa ta 2004. sa Dejvidom Bekamom, Majklom Ovenom, Polom Skolskom Solom Kempbelom, Ešlijem Kolom, Džonom Terijem... Vejnu Runiju bilo je tek 18, Stiven Džerard i Frenk Lampard imali su oko 25. Taj trio je predvodio Tri lava i na Mundijalu 2010. i opet ništa. Ali kako da timu sa takvim zvezdama ne date dobre šanse za završnicu.

Iz godine u godinu, decenije u deceniju, javnost na Ostrvu postajala je sve surovija, sve manje strpljiva i državnom timu na pleća tovarila džakove pritiska koji je bio isključivo kontraproduktivan.

“Trideset godina bola, nikada me nisu sprečile da verujem”, stih je pesme Dejvida Badijela, Frenka Skinera i Grupe The Lightning Seeds nastale baš 1996. godine uoči prvenstva čija je nezvanična himna i postala. Sada je to već 55 godina bola, a u refrenu se ponavlja ono što postane mantra čitave nacije kada se Tri Lava (to je i naziv pesme) zapute na veliko takmičenje:

“Vraća se kući, vraća se kući, fudbal se vraća kući.”

Setimo se Rusije 2018. Prošli su grupu sa šest bodova (Tunis, Panama, Belgija... Pogađajte od koga su izgubili), došli do nokatu faze i već tada su se društvene mreže usijale od opimističkog naboja “Fudbal se vraća kući.” Zamislite kako je bilo posle pobede nad Kolumbijom, pa Švedskom i pred polufinalni meč sa Hrvatima. Međutim, bol se nastavila, a kolevka ostala prazna.

Ipak, euforija ove godine ne stoji na staklenim nogama. Ima jaču potporu nego inače. Ometlali su Englezi rivale u kvalifikacijama gde je Hari Kejn bio najbolji strelac sa 12 golova. Nema više kompleksa niže vrednosti, nestao je pre tri godine u Rusiji, a od tada je sastav debelo dobio na dubini. Ne radi se sada o klasičnoj engleskoj aroganciji pred veliki šampionat. Ova generacija je sa Mejsonom Mauntom, Džekom Grilišom i Filom Fodenom dobila ogromnu dozu nepredvidivosti za protivnike. Tu su kao i ranije hitronogi Rahim Sterling i Markus Rašford, a prisutan je i jedan od najtalentovanijih mladih fudablera Evrope Džejdon Sančo kojem će ovo biti prvo veliko takmičenje u dresu sa državnim grbom.

Kvote da će Engleska osvojiti Euro, proći grupu...

Naravno, neće na terenu biti mesta za sve u istom trenutku, ali upravo je na Sautgejtu da posloži savršen mozaik. Kvalitetnih delića ima na pretek i za bilo kakav potvratak kući pre polufinala ne bi smeo da ima alibi. Voli selektor da forsira formaciju 4-3-3, ali u velikim utakmicama, sa zahtevnim rivalima, jednakog ili većeg kvaliteta, češće bira da se defanzivno osigura, pa prelazi na 3-5-2. Zato su očekvinja većine engleskih medija usmerena upravo na takvu postavku sa štoperskim triom Džon Stons, Tajron Mings, Kajl Voker. Voker naravno nije štoper po vokaciji, ali može da odgovori izazovu, a Sautgejt bi dobio hitrijeg fudbalera u poslednjoj liniji odbrane.

U normalnim okolnostima Hari Megvajer bi bio starter, ali prognoze da će početi prvu utakmicu sa Hrvatskom nisu sjajne. Propustio je kapiten Mančester junajteda trening u sredu, jer još nije zalečio povredu nastalu pre mesec dana protiv Aston Vile. U četvrtak se s osmehom na licu priključio saigračima i radio sa loptom, ali takmičarsku utakmicu nije odigrao od devetog maja. Zato bi bar na startu takmičenja trebalo da ga odmeni Tajron Mings.

Džon Stons iza sebe individualno odličnu sezonu u Mančester sitiju, na evropsku smotru dolazi kao šampion Engleske i jedan od dva stuba pete najbolje odbrane Liga petice. Međutim, taman kada je prestao da ga bije glas da je kikser, on je u martu mesecu u kvalifikacijama za naredni Mundijal poklonio gol Poljacima koji srećom nije rasuo bodove njegove ekipe.

Obično Sautgejt ništa ne prepušta slučaju protiv snažnih rivala, pa se odlučuje za dupli blok na sredini terena, odnosno dva zadnja vezna fudbalera. Ima na raspolaganju Deklana Rajsa, Kelvina Filipsa i daleko najiskusnijeg rekovalescenta Džordona Hendersona koji je u generalnoj probi protiv Rumunije ušao sa klupe pa promašio penal za overu pobede.

“Moraćemo da pronađemo ravnotežu. To je izazov koji očekuje mene kao menadžera. Engleska mora da bude taktički spretna protiv boljih timova, da pronađe pravi tempo, odigra bez straha i pokaže avanturistički duh”, Sautgejtova izjava može da se tumači na više načina, ali naglasak na taktičkom pristupu je nagoveštaj da će na premijeri “žrtvovati” nekog od kreativnijih fudbalera – Maunta, Giliša, Fodena, možda dvojicu?

Džek Griliš protiv Rumunije (©Reuters)

Maunta i Fodena nismo gledali u prijateljskim mečevima i minimalnim pobedama nad Austrijom i Rumunijom, kao ni ostale fudbalere iz Mančester sitija i Čelsija koji su dobili produženi odmor posle finala Lige šampiona. Ali setite se Manuntovog pasa za Kaija Haverca kojim je rešeno finale. Setite se kako je Foden čitave sezone izbacivao iz ravnoteže protivničke odbrana prolazeći kroz njih kao nož kroz puter. Ali premotajte film i setite se partija Džeka Griliša koji je do povrede bio najbolji asistent Premijer lige. Njegovo odskakanje od napadačkih šablona je neophodno Engleskoj što je i pokazao u poslednje dve prijateljske utakmice gde je bio ubedljivo najkorisniji i najopasniji igrač Albiona.

I koliko god svakom treneru imponovalo da pred sobom ima sastav takvog kvaliteta, ozbiljan je izazov posložiti kockice i potvrditi epitet favorita kojim je etiketiran engleski državni tim. Sautgejt bar ne mora da mozga ko će u špic – tamo je Hari Kejn neprikosnoven iako još nije presekao da li ide ili ostaje u Totenhemu. To ga čeka posle Eura. Ozbiljan je Hari profesionalac, jedan od pet najboljih špiceva današnjice, ali i dalje nema nijedan trofej. Zato želja da se fudbal vrati kući u njemu tinja još jače.

U izuzetno lošoj sezoni Totenhema 27-godišnjak je uspeo da treći put u karijeri pokupi priznanje za najboljeg strelca Premijer lige, a uz 23 gola upisao je i 14 asistencija. Griliša, Fodena, Maunta tek čekaju ozbiljne karijere, pa se zna ko je prva zvezda tima. Roj Kin recimo smatra da nema karakteristike vođe, ali u isto vreme gori od želje da ga vidi u Mančester junajtedu, pa neka košta 120.000.000 evra. Ovo je idealna prilika da vidimo da li je Kin u pravu.

Hari Kejn (©Reuters)

Možda Englezi na prvenstvo Starog kontinenta dovode najmlađi tim od 1996. godine (prosek 24,69), iskustva, bar onog sa klupskog nivoa ne manjka. Čak sedmorica fudbalera sa akutelnog spiska igrala su finale Lige šampiona, a trojica su podigla pehar – Ben Čilvel, Mejson Maunt i Ris Džejms. I to što su pre manje od mesec dana bili rivali sa Sterlingom, Stounsom, Vokerom i Fodenom nimalo nije učinilo reprezentativno atmosferu napetom. Naprotiv.

“Nije bilo neprijatno ni u jednom trenutku. Možda će zvučati čudno, ali nas je to finale ustvari približilo. Deliti megdan u finalu Lige šampiona iako su oni izgubili... To je dobro za ovu reprezentaciju, može da bude samo vetar u leđa na ovom turniru”, rekao je Čilvel po okupljanju i susretu sa fudbalerima Sitija.

Za kraj, Engleska pred sobom ima mač sa dve oštrice. Potencijalno prvo mesto u grupi sa Češkom, Hrvatskom i Škotskom je usmerava na drugoplasiranog iz grupe smrti gde su Francuzi, Nemci i Portugalija. Drugo mesto joj garantuje na papiru lakši put i duel osmine finala sa takođe drugoplasiranim iz grupe E – tamo su Španija, Švedska, Poljska i Slovačka. Naravno, Englezi ne smeju sebi da dozvole da kalkulišu na startu, pa da na kraju moraju da se vade protiv nezgodne Češke koja bi mogla da bude mina u grupi D.

“Čini se da svi znaju koji će rezultat biti, videli su ga ranije, sigurni su da će Engleska propustiti šansu, ali ja znam da umeju da igraju, jer se sećam... “

Još stihova iz pomenute pesme The Lightning Seeds-a koji nisu baš optimistični. Ali ako 13. juna pobede Hrvatsku na Vembliju, čitavoj naciji u glavi će biti samo refren.

“Vraća se kući, vraća se kući, fudbal se vraća kući.”

Procenjena vrednost startnih 11 po Transfermarktu – 575.000.000 evra