DUŠAN VLAHOVIĆ – Zamislite dečaka koga u pubertetu nisu omele ni ribe, ni izlasci, ni društvo... E, zato je uspeo

Manekenske crte lica, a u kaznenom prostoru ubica. Da je izabrao šetnju modnom pistom u zemlji koja ga je fudbalski proslavila, opario bi se kao promoter Versačea ili Kavalija, ali srećom po Srbiju, Dušan Vlahović je otišao u Italiju da je pokori na sportski način. I da kao detalj koji će brendirati nosi – „devetku“.

Sezonu i po u Fjorentini, pre transfera vrednog 81.000.000 evra u Juventus, gde je najpre dobio „sedmicu“ i morao da sačeka povratak Alvara Morate u Atletiko Madrid kako bi stekao uslov za zamenu broja. Omiljenog iz dečačkih dana. Sudbina, šta li je, i tada u crno-belom dresu, samo mlađih kategorija Partizana.

„Nikad nismo ni razmišljali da ga stavimo na drugu poziciju u ekipi, osim u špic. Ljudi, on je i danas zaljubljen u ’devetku’. To je tolika opsesija da je po svaku cenu želeo da bude samo centarfor. Znate, pričali su mi da je problematičan. I ja ga namerno stavim da bude tek 18. igrač u ekipi. Sedma izmena, ako ostane vremena, broj 18. Ne dam mu ni minut da igra. Na narednoj utakmici broj 17, sedam minuta. Pa sve tako dok nije dogurao do ’devetke’. Bez reči, bez grimase, bez ljutnje. Samo radom. Video je cilj i grabio ka njemu. I onda u vodu padaju sve priče da je problematičan. Nije! Nego uporan“, crta skicu za portret Dušana Vlahovića, njegov jedini trener u mlađim kategorijama Partizana Milan Ristić, koji je uticao na oblikovanje sadašnjeg centarfora Orlova.

To samo pokazuje koliko je posvećen, gladan uspeha. A bio je dete. Sa 11-12 godina za malo koga može da se garantuje da će uspeti. Za Dušana se videlo odmah da – mora.

„Malog znam od njegove osme godine, dok je bio u zemunskoj Altini. Viđao sam mnoge igrače, razni su mi prošli kroz ruke, ali samo za njega sam mogao na prvu loptu da kažem da je ultratalenat. Neka deca su bila talentovanija od drugih, neka snažnija, neka brža, jača... Jedino sam za Ducija odmah mogao da kažem kakav će biti. Veliki!“

U takozvanom dečjem fudbalu ne važe pravila kao u seniorskom. Kako zbog činjenice da se ne razvijaju svi istovremeno fizički i mentalno, tako i usled saznanja da pojedinci, kao što je bio slučaj sa Vlahovićem, koriste snagu da razgrnu rivale. Samo je stvar procene kako će tu moć konvertovati onog trenutka kad pređe na veliku scenu.

„Svi su mi govorili, čak i moj trenerski mentor Trba (Dušan Trbojević, op. aut.), videćemo kad ga stignu ovi što su sad sitniji. Mnogi su očekivali da padne, a njegov rast je bio strelovit. I – nezaustavljiv. Njega, za razliku od druge dece, nije interesovao nijedan drugi sport. Samo fudbal. On je lud za fudbalom. Danas isto kao kad je bio dečak. Znate šta, i Saša Ilić je nekad bio talenat, ali Duca Vlahović je sigurno najveći radnik kog sam video. Njegova radna etika prevazilazi njegov talenat“, uverava Ristić, sada angažovan u Haki, članu Superlige Kine, ranije u Teleoptiku i Zemunu.

Počeci, vezani za period proveden u zemunskoj Altini, iznedrili su i neke stresne situacije.

„Prvi put kad se pominjalo da dođe u Partizan, Ducijev otac Miloš je od Alberta Nađa (tadašnjeg sportskog direktora) tražio za sebe fiksnu platu od 500 evra, da bi mali prešao iz Altine. Nađ je odbio. Ja sam hteo da mu dam tih 500 evra, samo da potpiše, ali to je sigurno razlog što je izostao transfer na prvu. Posle je otišao u OFK Beograd, brzo su se posvađali sa nekim ljudima i onda, naravno, Čika Trba mi dođe jedan dan i šapne: ’Video sam malog na Zemunovom stadionu, sam šutira loptu’. Brzo u kola, pravac u Gornju varoš, ovoga puta otac je promenio ploču i prihvatio uslove kluba. To je bilo u utorak. U sredu jutro me Duci pitao da li mogu da napravim takav raspored da individualno s njim radim u prepodnevnim satima, a da redovno trenira sa ekipom po podne kako bi nadoknadio to što nije dugo bio u procesu“.

Zbog Vlahovića je Ristić (kroz čije su ruke prošli, između ostalih, sadašnji članovi prvog tima Partizana Aleksandar Popović, Svetozar Marković i Zlatan Šehović, kao i recimo Veljko Birmančević) morao da modifikuje način rada. Sve zato što je shvatio da pred očima ima biser i da bi bio greh prema fudbalu ne brusiti ga.

„Onda sam ja moju čuvenu ’klasu 2000’ namestio tako da idu pre podne u školu, ja sa Vlahovićem radim dok su oni u klupama, a po podne bismo se svi okupljali i trenirali grupno. Sigurno je pola godine imao dupli program. Čak čuvam u telefonu snimak kako mu Danko Lazović, koji je tad bio u Partizanu, pomaže da što bolje odradi individualni trening za centarfora, jer je to preuzeo od Spaletija dok je bio u Zenitu“.

Možda najveća pobeda Vlahovića jeste to što ga na putu ka uspehu ništa nije omelo. Takvih prepreka je u nedogled: neko se zaljubi, nekog društvo odvoji od fudbala, neko se prešalta na drugi sport. Dušan je ostao istrajan i imun u najosetljivijem dobu – pubertetskom.

„Postoji objašnjenje što je tako. On je Zemunac. Ja sam u Zemunu dođoš, ali sam osetio taj šmek. Ljudi sa tog podneblja kad nešto zacrtaju, bilo da su na ulici ili u sportu, ne predaju se dok ne ostvare. Ne kažu džabe za Zemunce da su opaki momci. Plašio sam se da će Duci kad uđe u pubertet da ’podivlja’. Znate, ono, ribe, izlasci... Ljudi, njega ništa nije taklo. Ne mogu to da objasnim. Zato sam video da će daleko da dogura. Govorio sam da ljudima iz Partizana da ga nipošto ne prodaju ispod 5.000.000 evra i da će jednog dana preći u Real za 100.000.000 evra. Za prvo nisu hteli da me poslušaju, za drugo sam blizu – 81.000.000 je iznosio transfer u Juventus – a za treće...“

Nije valjda da nema nijedan greh?

„Ima! Fifu i Soni. Na to je navučen. Taj neće izaći, nema šanse da završi u žutoj štampi, ali je za fudbalom toliko lud da ga igra i na konzoli“.

Dušan Vlahović u Partizanovom dresu (©Starsport)

Ostala je do danas neispričana anegdota kako je Dušan Vlahović na jednoj utakmici sa Crvenom zvezdom postigao četiri gola. Prvo, da proverimo da li je tačno:

„Naravno da je tačno! Večiti derbi je najvažnija utakmica u mlađim kategorijama. Bio je duel mlađih kadeta, bodovno poravnati, mi u tom trenutku nismo izgubili 21 meč zaredom. Igramo sa Zvezdom. Minut 11: penal nad Ducijem. Hvata loptu i brani mu Miloš Gordić. Minut 95: 4:0! Četiri gola je dao Vlahović. Demolirao je Zvezdu. E, tad je već počelo da se priča kako u školi ima jedan mali koji obećava. Mada, i tad su mislili pojedinci da će pasti kad pređe u prvi tim, a njegov napredak je bio kao raketa na mlazni pogon“.

Čovek koji je uveo Vlahovića u prvi tim je dokazani lovac na talente Ivan Tomić. Bila je zima 2016. u trenucima kad je Parni valjak bio na velikom remontu posle turobne jeseni završene eliminacijom od Augzburga. Mada je imao konkurenciju u liku Valerija Božinova i legendarnog kapitena Saše Ilića koga je Tomić tad slao u špic, uspeo je da skrene pažnju na sebe. Na početku je postao najmlađi debitant u istoriji večitih derbija (16 godina, 30 dana), a na kraju pogotkom glavom u Gornjem Milanovcu potvrdio Partizanovo osvajanje Kupa Srbije nad Javorom (2:0, 2016).

Negde u tom periodu doneta je odluka na klupskom nivou da se Vlahović polako sklanja u stranu. Razlog je taj što je postojalo interesovanje Fjorentine, ali Dušan nije mogao da bude prodat pre punoletstva, a da ne bi rizikovao eventualnu povredu ili skrenuo pažnju još nekih, platežno moćnih klubova – a Partizan je već desetak godina negovao dobre odnose sa Violom – rešeno je da ne igra za prvi tim, već samo održava formu daleko od očiju javnosti.

Čak se pričalo da je naredni trener Parnog valjka Marko Nikolić bio toliko oduševljen Vlahovićem da ga je nazvao „fudbalskim monstrumom“ i pokušavao kod čelnika da izdejstvuje makar neki minut za perspektivnog centarfora u takmičarskim susretima. Nije vredelo.

„Bio je jedan trening u prvom timu Partizana kad je Duci sa rezervistima razbio prvotimce. Ne da ih je razbio golovima, nego igrom! Klizeći startovi, dueli, sve u želji da pokaže da zaslužuje da bude na njihovom mestu. Čak i u ševi se nervirao ako brojanje prođe deset. Živa istina“.

Dušan Vlahović danas (©MN Press)

Dušan je tako izgubio maltene godinu dana. Znalo se da čeka punoletstvo, a isto tako je bilo jasno da ne može na teren u srpskom prvenstvu. Stagnacija.

„Nije dobro to podneo. Praktično je izgubio 12 meseci. On je tip igrača koji neće biti do kraja zadovoljan ako je ekipa dobila sa 2:0, a on nije strelac. Jeo se u sebi što ne igra. Tad su ga prebacili u Teleoptik, kod mene. Miroslav Đukić trener prvog tima. Organizuj se kontrolna utakmica uoči početka prolećnog dela sezone, kaže Đuka: ’Mene je Duca pitao da zamolim tebe da igra za tvoju ekipu’. Podelimo se. Poluvreme 4:1 za nas, tri gola Duca Vlahović, jedan Vladimir Đilas. Na kraju 5:4 za Partizan, ipak, ide prvenstvo. Jednostavno, momak ne podnosi kad nije na terenu. Kaže mu nedavno Alegri, odmaram te svesno u prvenstvu da bi mi bio spreman za utorak u Ligi šampiona. On nervozan. Hoće da igra i za vikend i u Ligu šampiona. Monstum! E, zato je u Juventusu“.

ZAŠTO NIJE PREŠAO U ZVEZDU?

Dušan Vlahović jeste Partizanovo dete, ali je malo nedostajalo da bude Zvezdino. Čak je jednu prijateljsku utakmicu odigrao za crveno-bele. Bilo je to u periodu kad je napustio OFK Beograd i tražio novi dom.

„Nije odigrao na nivou kako su u Zvezdi hteli. Još je i penal promašio. Posle toga na njega nisu obraćali pažnju. Bolje. Duci je rođeni Grobar!“

I – pobednik!

IZBOR KAPITENA, OD 32 CEDULJICE NA 31 PIŠE VLAHOVIĆ

Interesantno je kako je Vlahović prvi put u karijeri izabran za kapitena.

„Kad je došao u Partizan, toliko je oduševio saigrače da su ga sami izabrali za lidera. Prošlo je sedam-osam meseci od potpisa, kapiten je bio Sveta Marković, već godinu dana kod mene, kad sam tražio da se svako dete, a bilo ih je 32, izjasni koga želi za kapitena. Uz uslov da mi se potpišu. Na 31 ceduljici je bilo prezime Vlahović. Jedino Duci nije glasao za sebe. A znate za ono da su deca najiskrenija, njihove emocije najtananije“.