EKSKLUZIVNO – Ronaldinjo: Fudbal je bio lepši u moje vreme, nikada nećemo biti zaboravljeni

Možda je bilo boljih. Uspešnijih. Skupljih. Ali nijedan nije bio kao ON.

Niko nikada od fudbala nije napravio takav cirkus i spektakl kao što je to radio momak zaraznog osmeha i kovrdžave kose iz Porto Alegrea. Niko nije uspeo da nas toliko zabavi i opčini kao Ronaldo de Asis Moreira – Ronaldinjo.

Ako je neko u istoriji fudbala zaslužio da se nazove čarobnjakom onda to ekskluzivno pravo ima samo Ronaldinjo. Niko nikada nije iz čarobnog šešira na zelenom pravougaoniku sipao toliko trikova i delio ih sa vama kao Ronaldinjo. To simpatično ime i taj jednistveni osmeh su sinonim za sreću u fudbalu. Oni koji su ga gledali mogu sebi reći da su bili privilegovani bivstvovanjem najvećeg fudbalskog hedoniste.

Samo jedan onaj osmeh nam je bio dovoljan da premotamo film na sve srećne momente koje nam je podario u vreme najslavnijih dana kada je igrao za Barselonu i Brazil. Sigurno vam se nekad desilo da se strpite i ne odete u wc do poluvremena ili kraja utakmice, u strahu da ne propustite neku čarlamu iz kuhinje magičnog Brazilca. Svaki put kada bi primio loptu ste se osećali da nešto može da se desi. Malo bi zadržali dah, raširili zenice, isključili ostala čula i fokusirali se na loptu kojoj sigurno nikad i ni u jednim nogama nije bilo lepše kao u Ronaldinjovim. On ju je milovao, on ju je poštovao, on ju je činio veličanstvenom stvari zbog koje je ovaj sport tako divan i najveći. Kod njega je radila ono što kod drugih nije htela jer su je često znali udariti bez osećaja. Kada bi lopta birala s kim će da zaspe kada padne mrak, morao bi to biti Ronaldinjo!

Veliki Ronaldinjo Gaušo je ove nedelje bio gost kompanije MOZZART u Beogradu i baš je onakav kakvog smo ga zamišljali. Jedno veselo, vedro i osećajno biće koje jednostavno ne možete da ne zavolite. Da se ne istopite pred tom harizmom i onim osmehom. Uostalom, da li stvarno znate nekoga ko ne voli Ronaldinjo? Da li je to uopšte moguće? Ima li tu nečega što vam smeta kod njega? Što se ne može reći za ostale fudbalere ...

Ustvari, ima jedna stvar koju mu zameramo. Voleli bismo samo da je sve ono trajalo duže. Po mogućnosti večno. Međutim, ako je bilo po cenu da onih nekoliko magičnih sezona igra onako kako je igrao ili da 20 godina igra na nekom vrhunskom nivou, kao ravna linija, ali bez onakve magije, onda mu praštamo.

Njegov dolazak u Beograd je bila jedna od vesti dana. U hotelu Metropol je za njim ostajao nevidljivi trag sreće i pozitivne energije koju je širio za sobom. Kao neka magična prašina. Ljudi, nemoguće je da ne razvučete makar blagi osmeh ako mu uhvatite pogled. „Zarazno“ je.

U karijeri je osvojio sve. Ili skoro sve. Bio je prvak sveta, Evrope, Južne Amerike, Španije, Italije... A, opet njega neće pamtiti po trofejima iako je bio njihov kreator. Pamtiće ga po načinu na koji ih je osvajao. Najlepšem načinu. Po driblinzima, golovima, asistencijama, podvalama...

I šta onda pitati takvog čoveka? Kako da vam otkrije nešto novo kada se o njemu zna sve? Kako zavoriti u tajnu njegove sreće? Jer, to je ono što ga čini unikatom u istoriji fudbala. Niko od njega nije delovao srećnije na terenu.

Osim golova i trofeja, šta smatraš svojim najvećim dostignućem u fudbalu?
„Ostvario sam snove, to je najlepše od svega. Tačnije, to što sam imao uopšte mogućnost da ostvarim snove. Radost fudbala je bilo nešto najbolje što mi je Bog dao. Pružio mi je šansu da radim ono što najviše volim i mnogo sam se zabavljao“, kaže Ronaldinjo u ekskluzivnom razgovoru za MOZZART Sport.

Kako si uspevao da uvek igraš fudbal uvek sa osmehom?
„Imao sam sreću da radim ono što obožavam. I svaki put kada sam bio sa loptom, uvek je to bio trenutak moje najveće sreće“.

Bilo je i tužnih momenata, ali ni tada nisi skinuo osmeh s lica. Kako, čoveče?
„Život čine i lepe i ružne stvari. Ali ako treba da pravim paralelu između toga šta sam više doživeo, onda je sigurno da sam imao više srećnih trenutaka. I na tome sam zahvalan životu“.

Čak i kada navijači utrče na teren da te jure i da se fotografišu, delovalo je da nisi bio zabrinut. I to si prihvatao s osmehom?
„Hvala Bogu, uvek sam dobijao mnogo ljubavi od navijača. Čak i kada bi ušli na teren, to je bilo samo da bi mi pokazali koliko me vole. Za mene je to bilo nešto divno. Nikad se nisam uplašio kad bi navijač uleteo na teren“.

Kada si bio najsrećniji u fudbalu? Koji je to momenat?
„U celoj karijeri. U svim klubovima. Osvojio sam važne titule, bio sam srećan uvek“.

Ali probaj da nam izdvojiš jedan poseban trenutak?
„Nemoguće je izdvojiti samo jedan momenat. Osvojio sam sve moguće titule, kako individualne, tako i ekipne, ne mogu da izdvom nešto posebno“.

Ne pada mu na pamet da sebe stavi u prvi plan. Oni koji se „razumeju“ u fudbal i koji će slepim prebrojavanjem trofeja i golova rangirati nešto se rangirati ne može, automatski će staviti Ronaldinja ispod nekih drugih velikana. Ali čak i ti „suvi“ trofeji govore u Dinjovo ime.

Nema mnogo igrača koji imaju objedinjene sve najveće titule. Može li se reći da si ti onda najbolji, da li je to parametar za određivanje ko je najbolji na svetu?
„Ne. Ja sam samo jedan od mnogih koji su osvojili svašta. Nije lako reći po čemu to može tačno da se odredi ko je najbolji“.

Da, ali Mesiju i Ronaldu nedostaje još po nešto, a tebi ništa.
„Hvala Bogu na tome što sam osvojio! I nadam se da će Mesi jednog dana osvojiti sve što mu fali, jer smo sjajni prijatelji. Veliki sam njegov fan. Ali, izgleda da sam zasad samo ja sve osvojio“, kaže Roni uz onaj prepoznatljiv osmeh.

Da li voleo da Mesi osvoji Mundijal?
„Mnogo! Baš bih voleo“.

Iako je Argentinac?!
„Naravno. Zašto da ne?! Dobro se slažem sa svim Argentincima, a pogotovo sa Mesijem. I oduševilo bi me kada bi osvojio svetsku titulu“.

A kakav je Mesi bio kad se pojavio?
„Poznavali smo se već i pre toga. Kad sam bio u prvom timu, uvek smo išli da gledamo Barsine omladince, jer su uvek igrali pre naše utakmice. Zapravo, išli smo da gledamo njega. Od malena je bio takav“.

Da li si ti bio neka vrsta profesora, a on studenta kada je ušao u prvi tim?
„Ne! Nikako. Samo sam pokušavao da mu pomognem koliko sam mogao, ali nikakav profesor mu nisam bio. Nikome u karijeri“.

Da li je Mesi i dalje najbolji fudbaler na svetu?
„Za mene jeste“.

Koliko se često čujete, da li traži savet od tebe?
„Naravno da se čujemo. I to često. Ali, verujte mi, uopšte ne pričamo u fudbalu“

Baš nikad?
„Nikad!“

O čemu onda pričate?
„O životu. I mi imamo normalan život van fudbala“, opet uz osmeh odgovara Ronaldinjo.

Mesi i Ronaldo. Večno pitanje koje je malo i dosadilo. Ti kažeš da je Mesi bolji. A kakav je fudbal sa njima i pre njih. Pričali smo s tvojim bratom Robertom. On kaže da je bio bolji i zanimljiviji u tvoje vreme. Pominje asove poput Raula, Anrija, Bekama kojih danas nema, jer je velika praznina posle Mesija i Kristijana Ronalda.
„Slažem se sa Robertom da je fudbal tada bio zanimljiviji. Bio je lepši za gledanje. Ali, fudbal nikada neće prestati da bude zanimljiv. U mojoj epohi smo imali mnogo velikih igrača, zbog toga je fudbal bio tako lep. Danas je malo drugačiji, ali nikada neće prestati da bude lep. Činjenica je da je ranije bilo mnogo više asova“.

Sa kim si najviše uživao da igraš?
„U moje vreme svi su bili spektakularni, Rivaldo, Romario, Ronaldo, Roberto Karlos, Kafu, a igrali smo godinama zajedno. Oni nikad neće biti zaboravljeni i imao sam istinsku sreću da budem deo te generacije. Voleo sam da igram i sa Sedorfom“.

Dobro, razumemo da ne možeš da se odlučiš između Mesija, Ronalda, Rivalda, Ćavija, Inijeste, Anrija, Pirla, Ibrahimovića... Ali ko je bio najteži protivnik? Protiv koga je bilo najteže igrati?
„Ufff... Čekaj malo... Paolo Maldini! Da, on je bio najbolji defanzivac protiv kojeg sam igrao“.

Sa njim si kasnije i igrao u Milanu. Tada je nastala i ona kultna fotografija gde pre izvođenja slobodnjaka stojite ti, Pirlo i Bekam? Kako se takvi majstori dogovore?
„A-aha-ha... Ne znam, lako smo se dogovarali iako nas je bilo mnogo koji su želeli da izvedu slobodnjak. Lepa vremena su to bila“.

Druga kultna fotogorafija je ona iz Barselone na kojoj iz slobodnjaka prebacuješ najskuplji živi zid na svetu.
„Jeste, uspeo sam da prebacim živi zid koji je bio sastavljen od sve samih zvezda Real Madrida. Baš skoro su mi prijatelji poslali tu fotku. Zaboravio sam na to, ali bilo je lepo videti kako svi galaktikosi stoje tu i ja dajem gol“.

To je jedan od kultnih golova. A bilo ih je baš mnogo. Onaj ples kukovima protiv Čelsija, čudesno veče kada ti apaludira ceo Santjago Bernabeu, ona majstorija sa 40 metara pod prečku Dejvida Simena i još mnogo, mnogo toga... Koji ti je najdraži?
„Teško je odvojiti jedan, koji je lep, koji je važan... Gol na Mundijalu protiv Engleske je jako bitan, u Ligi šampiona isto, protiv Reala, Olimpik Marselja, Intera u Milanu... Imao sam sreću da sam u derbijima protiv Reala uvek davao golove. To je bilo posebno lepo. Eto, ako bih morao da izdvojim“.

Da li postoji neki način u karijeri na koji nisi dao gol, a želeo si?
„Ne. Dugo sam želeo da izvedem „čilenju“ (makazice op.a.) i uvek sam to trenirao. Kada sam ga dao, onda je već bilo lako da je izvodim“.

A kako tek onda izdvojiti najdraži potez... Makar nam reci koji si dribling najviše voleo da radiš?
„Mnogo ih ima. Ali je „elastiko“ ono što se ljudima najviše sviđalo i što sam obožavao da uradim“.

Postoji bar 20 sinonima za reč dribling na portugalskom. Da li je to zbog vas Brazilaca?
„Nisam znao za to, ali je lepo čuti“.

Ljubitelji fudbala će te magične poteze najčešće poistovetiti sa Brazilom i vašom školom fudbala. Gde se najbolje uči kod vas taj brazilski stil fudbala? Futsal, plaža, ulica?
„Mešavina svega. Ja sam sve to kombinovao od malena. Igrao sam fudbal na terenu, u dvorani, na pesku... Brazil igra fudbal 24 sata, uopšte nije bitno gde, samo da se igra“.

Normalno, kada vam je svakom detetu prvi poklon lopta.
„A-ha-ha... Skoro uvek. Ili dres kluba za koji tata želi da navijaš, kopačke, nešto fudbalsko... Svakom detetu je tako“.  

A tvoj prvi poklon?
„Lopta naravno. Dolazim iz fudbalske porodice i tako mi je bilo suđeno. Otac i brat su mi bili fudbaleri, pa kao da sam se rodio sa fudbalom“.

Koji ti je bio prvi dres?
„Gremija! Imam sliku sa 4-5 godina u tom dresu. Ali, mislim da su mi i ranije poklonili neki manji. To je moj klub ceo život, za njih navijam od malena do danas. Od šeste do 20. godine sam i nosio taj dres kao fudbaler“. 

Ko ti je bio idol kada si stasavao u Gremiju?
„Mnogo velikih fudbalera je bilo u tom periodu. Maradona, Pele, Romario... Oni su bili neki od idola. Ali, zapravo, ja sam delio sobu sa svojim idolom. Mojim bratom Robertom. On je bio veliki igrač u to vreme“.

E sada... Ima ta bajka da je Roberto bio talentovaniji od Ronaldinja. A gde ćemo boljeg sagovornika na tu temu od Roberta.
„Nije, nije... Nemojte da se lažemo. Bio sam dobar fudbaler. Igrao sam u Gremiju, pa u Švajcarskoj, Sportingu iz Lisabona. Doveli su me kad je Figo otišao u Barselonu. Bio je tada i vaš igrač - Buda Vujačić. Odličan je bio. Ali na mojoj poziciji je bio i sjajni Bugarin Krasimir Balakov. Već tada je počelo koleno da me boli, operacije i sve to... Igrao sam i kasnije u Japanu, Meksiku, Korintijansu, Monpeljeu... Ali nikad nisam bio onaj stari do povrede kolena. Ali daleko od toga da sam bio talentovano kao Roni“, kaže nam Roberto.

Inače, Ronaldinjo je takav kakvog smo zamišljali. A Roberto? Potpuna suprotnost od svih predrasuda koje možete da imate o bratu fudbalske zvezde koji je njegov agent. Strpljiv, ljubazan, skroman... Apsolutno ništa mu ne smeta dok mnogi u hotelu Metropol, saleću Ronaldinja da se slikaju sa njim, dodirnu ga, dobiju autogram... Ne postoji pitanje koje zabranjeno.
„Ma pitajte ga šta hoćete ako imate vremena. Ne postoje kod Ronaldinja zabranjena pitanja niti ono „nemoj da pišeš to“. Takav je ceo život“.

Nastavljamo onda dalje sa Ronaldinjom. Kad smo već stali kod poteza, golova i svega toga, otkrij nam tajnu najčuvenijeg. Pola ljudi i dalje ne veruje u onu Youtube legendu sa pogađanjem prečke. Kako, čoveče???
„Hahaha... Taj video je fantastičan, postao je nešto istorijsko. Bio je to prvi video sa više od milion pregleda na Youtube. Spektakularan je, obožavam ga!“

Ali, kako si uspeo?
„Mnogo sam trenirao, to je sve...“

Koliko? Jesi li to nekad uspeo?
„Pa da, vežbao sam pre toga. Stalno“.

Koliko talenat, a koliko rad su u procentima odredili uspeh tvoje karijere?
„Oboje. Jedno povlači drugo, jedno ne može bez drugog. Za fudbal na visokom nivou, morate imati oboje. I to da budu baš izraženi“.

Utisak je da iz Brazila poslednjih godina stiže sve manje talenta. Proizvodite golmane i štopere umesto „desetki“ i „devetki“. Znaš li koliko fudbalskom svetu nedostaje „žoga bonito“? Kada će Brazilci opet da igraju taj fudbal? Kada će da neko osvoji atraktivno Mundijal kao što ste ti, Ronaldo, Rivaldo i kompanija 2002. Da uživamo...
„Hajde malo da sačekamo, nikad se to ne zna. Nadam se da će doći još kvalitetniji igrači da mogu da se ujedine sa Nejmarom i Kutinjom u tome. I da igraju taj brazilski stil koji ceo svet voli... Fudbal je takav, menja se u trenutku. Ponekad dolaze ti koji su veoma talentovani za odbranu, ali uvek se u Brazilu pojavi i neki vanserijski napadač. Ali nekad ne uspevaju da se probiju, nemaju sreće. Nadam se da ćemo do sledećeg Mundijala imati još takvih“.

A kada se već prisetismo tog Mundijal 2002. i trilinga „RRR“, sećaš li se ko vas je zagrevao? Jedna od poslednjih provera pred Mundijal vam je bio meč sa Jugoslavijom u Fortalezi.
„Sećam se, ali ne i igrača, bilo je baš davno“.

To je bila prva utakmica u kojoj sam te gledao. Bio sam klinac, ustao u tri ujutro da vidim Ronalda, Rivalda, Kafua, Roberta Karlosa... A video sam tebe kakao ne mogu da ti uzmu loptu.
„Ta naša generacija je stvarno bila neverovatna. Ali slabo se sećam utakmice, bio sam baš mlad. Bila je to dobra epoha za ceo svetski fudbal, a mi smo bili zaista fantastičan tim“.

Dobro, mi se tebe sećamo... Već tada se videlo da si neverovatan igrač. Posle su stigli svi ti neverovatni potezi, ali i jedan detalj po kojem si prepoznatljiv u svetu fudbala. Proslavljanje golova uz gest rukama kao da telefoniraš. Kako je to nastalo?
„Kad sam bio mali, jedna poznata brazilska grupa je imala taj neki ples u kome su pokazivali taj znak. I onda mi je to prešlo u naviku da pokazujem kad dajem golove i ostalo je tako kroz celu karijeru“.

Ima li ime taj znak?
„Ne, to je samo bio taj neki pokret koji su izvodili. Meni se baš sviđala pesma. Pa zbog toga“.

Sećaš li se imena pesme?
„Ne mogu da se setim...“

A grupa?
„Ufff.... Čekaj malo... Moležo! Da, tako se zvala“.

Ceo tvoj fudbal je bio kao neki ples. Nije ni čudo što si u muzici našao drugu karijeru. Kako ti ide muzička karijera?
„Divno! Obožavam muziku, sledeće godine idem na evropsku turneju sa mojim bendom“.

Šta još osim muzike? Kakav je Ronaldinjo sada van fudbala? Da li uživaš u životu isto kao nekad na terenu?
„Da, baš uživam! Igram futvolej, bavim se muzikom, imam mnogo više vremena za sina, porodicu, za kuću, za zemlju. Živim na drugi način“.

Gledaš li fudbal na televiziji?
„Ne pratim nešto mnogo profesionalni fudbal. Ne sviđa mi se da gledam“.

Ni Ligu šampiona?!
„Možda bacim pogled na skraćeni pregled golova, šansi. Ali 90 minuta - ne mogu da gledam“.

Imaš li neki drugi sport koji pratiš ili igraš
„Igram futvolej već dugo. To najviše igram na plaži“.

A video igrice?
„Ne igram mnogo igrice, samo sa sinom ponekad. Nekad smo igrali u Barsi i Milanu“.

Pes ili FIFA?
„Oba. Možda PES malo više“.

Gledaš li svoje poteze i golove kao što se mnogima od nas u Srbiji desi da uključimo tvoje Youtube kompilacije i da „balavimo“ nad ekranima?
„Ponekad... Kad mi drugari pošalju na „WhatsApp“, ali ja ih ne tražim po internetu“.

Polako se približavamo aerodormu Nikola Tesla u Beogradu i ćaskasnju na zadnjem seditu poršea dolazi kraj. Roni, imaš li neke utisak o Srbiji?
„Nisam imao vremena da vidim koliko sam želeo. Ali sam dobio želju da se vratim, probao sam hranu i svidela mi se mnogo. Sličan roštilj u Brazilu, skoro kao takav“.

Poslednji utisak je i te kako bitan. Učinili smo sve da se se oseća prijatno u Beogradu, ali stvar koju definitivno neće zaboraviti su – uštipci! Da, naši obični uštipci sa srpskog roštilja. Probao ih je hotelu Metropol i oduševio se. Upozorili smo ga da je ljuto, ali nije mario. Morala je da se peče nova tura uštipaka. Uz sve đakonije na stolu u restoranu Metropola, Ronaldinjo je potpuno odlepio za uštipcima. I ruskom salatom uz njih. Praktično, samo to dvoje je jeo.

Oduševila ga je i mala Petra, ćerkica poznatog fudbalskog agenta Zorana Stojadinovića, čoveka koji je bio ključ u realizaciji ove naše ideje. Šta pokloniti Ronaldinju?! Pa taj čovek ima sve... Petra mu je našla žicu. Jedno kinder jaje izmamilo je najčuveniji fudbalski osmeh na svetu...

Ispratili smo ga na avion i ostao je neki osećaj kao da vam je otišao prijatelj. A proveli smo samo dan zajedno?! Eto, toliko se Ronaldinjo svima uvukao pod kožu tokom druženja u Beogradu. To je takva harizma. To je takav lik. Zarazno pozitivan. Popravio je dan svima. Imao je strpljenja za svaki autogram, svaku fotografiju, svaki pozdrav. I uvek je bio nasmejan. Zapita se čovek: Kako mu ne dosadi?

Možda je to ta prosta ljubav koju je širio dok je igrao. Verujte, Ronaldinjo savršeno dobro zna koliko ga ljudi vole. I kako deluje na njih. Zato je zadržao poštovanje, skromnost i zahvalnost prema svima. Onima za koje je igrao i koje uveseljavao. Zato i on njima uzvraća ljubav jer zna da je zbog toga posebna priča svetskom fudbalu.

Valjda se seti onih uštipaka, pa nas opet iznenadi. Vas čitaoce i gledaoce svakako uskoro očekuje iznenađenje sa Ronaldinjom.  

Foto: Reuters, Mozzart Sport