Ekstaza u Bakuu: Stiže ruka pravde na sve meridijane, Robin Hud Lige šampiona opelješio 10. bod

Kad su prosli Fernec palo bi je na pamet "cemu li se raduju kad ce na njima popravljati gol razliku". Posle Benfike u gostima, niko im se nije smejao. Sta reci sada

U kladionici „Kod Bioskopa Slavica“, između aparata koji stalno guta sitno i televizora koji uvek kasni dve sekunde za stvarnošću, sede trojica ljudi i jedna sudbina. Prvi je Rade Špic, bivši desni bek treće opštinske lige, čovek koji veruje da se fudbal pokvario onog dana kad su sudije počele da trče više od igrača. Drugi je Moma Poštar, sitan, tih, uvek igra „siguricu“, a u životu nikad ništa sigurno nije dobio. Treći je Žile Filozof, lokalni mislilac sa tiketa, koji uvek zna kako je „moralo drugačije“, ali tek posle utakmice. Na ekranu – Karabag i Ajntraht. Rade frkne. – Ma daj, Karabag… to ti je ko kad u kafani naručiš francusko vino, a donesu ti domaće iz kanistera. Moma ćuti. On ima na tiketu „X2“. Ne zato što veruje u Ajntraht, nego zato što ne veruje ni u šta. Ide utakmica. Sudija svira, pa ne svira, pa svira ono što niko nije video. Penal za Nemce – svi u kladionici uglas uzdahnu, kao da je neko ugasio svetlo. – Eto ti Evrope, kaže Žile i podigne obrve. Isti kontakt, dva različita života. Na semaforu 1:2. Rade već ustaje. – Ajmo kući, ovo je gotovo. Karabag može samo da piše razglednice iz grupne faze. Ali Baku, grad koji pamti naftu, vetar i tvrdoglave ljude, tog trenutka odluči da se ne slaže. Duran daje gol za 2:2. Kladionica se na trenutak pretvara u autobus pun navijača posle derbija – svi pričaju, niko nikog ne sluša. – Rekoh ja da ovi imaju srce! viče Moma, iako ništa slično nije rekao. Nadoknada. Četvrti minut. Lopta leti u šesnaesterac kao sudbina – bez najave i bez povratka. Dva igrača Karabaga čekaju. Dva. Kao da su se dogovorili još juče uz čaj. Gol. Tišina.Pa eksplozija. Rade seda nazad, polako, kao čovek kome su upravo srušili teoriju o životu. – E, ovo… ovo je fudbal, kaže tiho. Ovo je onaj fudbal zbog kog ti majka viče da dođeš kući, a ti ne čuješ. Na ekranu piše: Karabag 3 – Ajntraht 2. Negde daleko, Tofik Bahramov stadion gori od radosti. A ovde, u kladionici „Kod Slavice“, Moma gleda tiket koji je upravo propao. – Ništa, kaže i slegne ramenima. Bar sam video nešto što se ne viđa svaki dan.Žile uzima kaput. – Zapamti ovo veče, kaže. Ovo ti je ono kad mali uđe na velika vrata, a niko mu nije dao ključ. Napolju je hladno. Ali nekako, svima je toplo. Jer postoje pobede koje ne ulaze samo u tabelu. Neke uđu pravo u priču.

Kakav je sad menadzer taj Kreše? Šprda mu se sa ekipom ko god stigne. Frankfurt je opet ispodprosječna ekipa, ne igraju milioni na terenu. Ovo je bruka za kompletnu ligu kako izgledaju Leverkusen i Frankfurt u ligi prvaka. Karabagu sve čestitke, izvanredan nastup ove godine, pokupili su moje simpatije, kakva ekipa, kakva drskost i hrabrost. I pravo osvježenje za ligu prvaka, bit će ih lijepo vidjeti u knock-out fazi

Lepo,lepo...

Iznanedjenja se dsavaju

Jednostavno čovjeku mora da bude toplo oko srca kad vidi ovo. Neko tamo živi san i to je zaista prelijepo ❤️