Elvir Bolić: Žao mi je što nisam ostavio veći trag u Zvezdi

Bosna i Hercegovina je kroz istoriju imala odlične napadače. Gledajući period od poslednjih dvadesetak godina, prodefilovalo je odličnih centarfora poput Sergeja Barbareza, Vedada Ibiševića, Edina Džeka. Jedan od onih koji je takođe ostavio lep trag u evropskom fudbalu je Elvir Bolić.

Bio je vedeta Fenerbahčea i Galatasaraja, nastupao je i u španskoj Primeri za Rajo Valjekano, a pre svega toga, početkom devedesetih godina prošlog veka stigao je u Crvenu zvezdu kao veliko pojačanje.

Elvir Bolić je u intervjuu za BH radio 1, govorio o zanimljivim detaljima iz karijere, transferu u Crvenu zvezdu, te evropskom fudbalu.

Sve je krenulo iz zeničkog Čelika gde je igrao u drugom rangu jugoslovenskog fudbala. Međutim, vrlo brzo je skrenuo pažnju na sebe što mu je na koncu donelo poziv Crvene zvezde. Bilo je to u sezoni 1991/92, kada je stigao na Marakanu posle evropske titule kao naslednik Dejana Savićevića.

„Sa Zvezdom sam bio u kontaktu od 1989.godine kada sam bio u Beogradu na pregovorima. Igrao sam za sve omladinske selekcije bivše Jugoslavije i tu su me i primetili. Kada sam debitovao za Čelik u seniorskom fudbalu sa 16 godina, već tada je bilo mnogo interesovanja od Dinama, Zvezde i Hajduka. I onda, eto, te godine kada sam otišao u Zvezdu stvarno je sve bilo kao iz snova. Počeo sam da igram, igrali smo Ligu šampiona, delio sam svlačionicu i teren sa takvim veličinama da je to neverovatno. Onda su u aprilu ili maju krenula ratna dešavanja u Bosni i morao sam da odem. Žao mi je što se tako desilo, jer sam sigurno mogao da ostavim veći trag. Bilo mi je jako lepo tih skoro šest meseci. Igrački sam primljen odlično od svih igrača, uprave i navijača i šteta što se tako moralo završiti”, pričao je Elvir Bolić.

Ljubitelji fudbala Bolića najviše pamte po periodu u Turskoj, jer je nosio dresove dva velikana - Galatasaraja i Fenerbahčea. Nastupajući za tamošnje klubove postigao je više od 130 golova, što ga čini jednim od najboljih strelaca među strancima u Turskoj. Dobri nastupi doneli su mu transfer u Rajo Valjekano, ali ono po čemu je najviše ostao upamćen, to je gol na „Old Trafordu“ u dresu Fenerbahčea, kojim je prekinuta Mančesterova serija od čak 50 godina bez poraza na „Teatru snova“ u Eurokupovima.

„Fenerbahče je te godine prvi put igrao Ligu šampiona. Mi smo otišli tamo i nismo uopšte znali za tu činjenicu da ih niko toliko dugo nije pobedio na „Old Trafordu“. Tek nakon utakmice je naš predsednik došao u svlačionicu i rekao nam tu informaciju da smo prekinuli taj niz. Pobeda je još više dobila na značaju. Svi su me pamtili i sada me pamte po tome. Bez obzira na sve što sam tamo uradio, što sam jedan od najboljih napadača turskog fudbala, ali kad god me vide tamo prva asocijacija je gol Mančester Junajtedu. To je ostavilo veliki pečat“.

Bolić protiv Zemuna (©MN Press)

Prisećao se nekadašnji sjajni golgeter perioda u turskom fudbalu.

“Igrati u Turskoj je jako teško. Baš sam skoro pričao sa Edinom Džekom o tome. Kada ide dobro, možeš sve. Ali kad ne ide, e to je jedna od zemalja gde je najteže igrati. Sigurno. Tamo kad igraš u velikom klubu samo je titula uspeh sezone. Sve ostalo se ne priznaje. Pogotovo ako je reč o Feneru i Galati. Ako ti protivnik otme titulu, to je katastrofalna sezona, bez obzira što si završio drugoplasirani. Onda se menjaju i treneri i klupska uprava. Tu je jako teško opstati i veliki je pritisak. Ja sam proveo tu jedan dobar deo i držalo me, ali je moralo doći do zasićenja, jer je bukvalno svaka utakmica pod moranje. To sam najbolje primetio kada sam nakon Turske otišao u Španiju. Video sam kako to funkcioniše u Real Madridu, recimo. Toliko opuštenije, manji pritisak. U Turskoj nemaš mogućnost da normalno prošetaš ulicom, bez opterećenja i bez navijača, jer kad te vole non stop su uz tebe, a kad ne ide baš dobro, onda ne možeš napolje iz drugih razloga”.

Posle Turske, Bolić se otisnuo u Španiju, gde je nastupao za Rajo Valjekano. Odigrao je 98 utakmica i postigao preko 20 golova, a o superlativima priča o tom periodu.

“Bila je to dobra ekipa, lepo smo se družili. Te tri godine u Madridu pamtim po lepom. Njihova kultura mi je jako prijala i žao mi je što nisam ostao duže. Imao sam ponudu za nastavak saradnje, ali nekako sam hteo da se vratim u Tursku, jer sam već bio u nekim igračkim godinama, ali mislim da sam mogao da pružim još više u Španiji”.

Igrajući u Turskoj i Španiji, kao napadač je imao priliku da na terenu stoji nasuprot odličnih defanzivaca. Utakmice protiv Real Madrida i Barselone uvek su bile izazovne, ali u moru odličnih štopera, ipak najviše izdvaja jedno ime.

“Sećam se utakmice za reprezentaciju BiH, igrali smo protiv Belgije. Vensan Kompani je tek počeo da igra za reprezentaciju i bio je jako mlad. Prvi kontakt s njim mi je odmah stavio do znanja da će biti strašan igrač. Bio je neverovatno jak. Ja sam inače bio igrač koji voli da igra leđima i voleo sam kontakte. Ja do tada nisam bio ni čuo za njega i sećam se da sam na poluvremenu pitao „Ko je ovaj mali“? Bio je kao stena”.

Izdvaja Bolić još dvojicu fudbalera koja vrlo dobro pamti.

“U Turskoj sam igrao sa Džej Džej Okočom. Bio je vrhunski igrač, a u tom trenutku je bio jako mlad. On se jednostavno igrao fudbala, i kad dobije loptu nikom je nije davao. Igrao je sam za sebe, rolao, pravio „biciklice“. Shvatio je da u Turskoj to prolazi, zalamao je, pravio lažnjake, a na tribinama sve gori. Te sezone sam ja dao 23 gola, on je igrao veznog igrača, a mislim da nije imao nijednu asistenciju. Bez obzira na to, bio je vrhunski igrač. Drugi je Zidan. Kad smo igrali u Ligi šampiona protiv Juventusa, on je bio tamo. Sećam se da nije u početku igrao baš najbolje, i da je bio na udaru medija. Gostovali smo u Torinu, a nama je trebala pobeda da prođemo dalje. Međutim, čovek nas je bukvalno pojeo. Ne možeš mu uzeti loptu, i sve zavisi od njega. Tad sam shvatio kakav je zapravo igrač. Genijalac”, završio je Bolić.