Fantomi iz Humske

Može biti da je to stvarno istina, ali Miličić je napustio Beograd bez zvaničnog debija za Partizan. Između ostalog, zato što je, kažu, povređen došao ili povredu ranije stečenu tokom boravka na „Čika Dači“ nije sanirao, pa je pogoršao na početku, ispostaviće se, kratkog mandata kod trenera Igora Duljaja. Tad je označen rešenjem za poziciju bonusa, međutim, kad je ustanovljeno da Nikola nije u stanju da pomogne, klub je brzopotezno opet izašao na tržište i doveo iz Čukaričkog novog mladog štopera, Bojana Kovačevića, a i on se posle samo nekoliko meseci – doduše, i nekoliko utakmica – otisnuo na Pirineje.

Minulog leta, kad je zalečio povredu, rešio je Miličić da potraži sreću u Kruševcu, kod nekadašnjeg trenera Partizana, Gorana Stevanovića, da bi u dresu Napretka skupio tek šest utakmica, a po isteku pozajmice se vratio u Humsku i odatle zaputio na Iberijsko poluostrvo.

Nikola Miličić nije ni prvi, verovatno ni poslednji, slučaj „fudbalskog fantoma“ u Partizanu. Da se razumemo, ne svojom krivicom, kao što, naravno, nije ni do momaka angažovanih u protekle bezmalo dve decenije (ako posmatramo dešavanja od razdvajanja Srbije i Crne Gore) što nisu ni stigli da debituju, a odlazili su. Što prebacuje odgovornost na rukovodstvo, bez obzira da li na njegovom čelu bio Ivan Ćurković, Nenad Popović, Dragan Đurić, kasnije Zoran Popović ili Milorad Vučelić, jer su uz njihov "amin" potpisivali ugovore (svakakvih je tu nepočinstava bilo) i angažovali igrače kojih se javnost – ne seća.

Na primer, Ivana Babića, koji je još 2004. stigao u „Zemunelo“, ali nije imao sreće da se pojavi na prvenstvenoj, kup ili evropskoj utakmici. Sve dok mu nije istekao ugovor četiri godine kasnije i potpisao za Napredak, za koji je odigrao i najveći broj mečeva u karijeri.

Grobari jedva da se sećaju kako je u Humskoj završio Igor Zonjić,  još jedan štoper. Doveden iz Banata 2012, kad je imao 21 godinu, trebalo je da predstavlja zalog za budućnost. U njegovom slučaju, bar što se crno-belih tiče, nikad nije stigla. Put ga je vodio u Mladost, Napretka, Bežaniju, Rad.

Žarko Tomašević kao reprezentativac Crne Gore u meču Lige nacija sa Srbijom (Star sport)

Možda najzvučnije ime u ovom društvu je Žarko Tomašević. Kako zbog karijere pre, tako i biografije posle Partizana. Potpisao je leta i on 2012. je sa iskustvom igranja u Portugalu, statusom reprezentativca Crne Gore, a kasnije nastavio da gradi lepu karijeru u Belgiji i najpozantijem klubu Kazahstana, Astani, da redovno igra za državni tim. Samo za crno-bele stoji „nula“ u koloni utakmica.

Isto važi i za golmana Đorđa Lazovića koji je samo trenirao u Sportskom centru „Zemunelo“, tokom poslednje šampionske sezone kluba (2016/17), posle čega je bio redovan među stativama Javora u rodnoj Ivanjici. Slično može da se konstatuje za Strahinju Karišića, pristiglog iz mladog tima Vortforda 2018, ali mu se nije dalo da se nametne i zaigra za prvi tim.

U tom košu je i štoper Dušan Lalatović, mimo svih rezna angažovan posle neubedljivih igara za DSC iz Dunajske Strede, koga su crno-beli predstavli kao „rešenje za sutra“. To sutra nije svanulo. Baš kao ni momku iz Burkine Faso, pod imenom Salu Draman, za koga se govorilo da ima kvalitet za Teleopotik, iako je bio pod ugovorom sa Partizanom.

Ne mogu baš svi da igraju u Humskoj. Čak i kad potpišu ugovor.