Filip Stanković: Nisam tu gde sam zbog oca, voleo bih da imam Mihin karakter

Filip Stanković je prethodne sezone prvi put u karijeri dobio priliku da brani u Seriji A. Malo ko je očekivao da će sin legendarnog Dejana Stankovića toliko odskočiti u Veneciji da će postati maltene nezamenljiv sve do povrede patele zbog koje je morao da završi sezonu. Venecija je završila u Seriji B, ali je Filip privukao pažnju na sebe, čak se pričalo da bi mogao da ode u Komo. Definitivan pokazetelj da su sve intervencije, a bilo ih je mnogo, privuklo pažnju mnogih, čak Stanković ima omiljene.
“Definitivno utakmica Venecija – Kaljari koju smo dobili 2:1, dvaput zaredom sam odbranio šut Đanluke Lapadule. To mi je ostalo u sećanju, rekao sam sebi “ako ne krenem na njega, rizikujem da upropastim celu utakmicu”. Drag mi je i odbranjen penal Romelu Lukakuu kad smo igrali protiv Napolija. Dao je meni i timu mnogo samopouzdanja. Šteta što smo izgubili”, prisetio se Stanković u razgovoru za Gazetu delo sport.

Debi u Seriji A imao je protiv Atalante. Boginja provincije došla je na stadion Pjer Luiđi Penco I osvojio tri boda, ali Stanković tu utakmicu još uvek pamti.
“Jedinstven osećaj. Oduvek sam sanjao da igram u Seriji A. Ostvarilo se toliko brzo, da nisam uspeo da shvatim. Bio sam pomalo nervozan na terenu u prvih 15 minuta, verovatno još uvek nisam shvatao gde sam i ko je ispred mene. Onda sam se opustio. Bilo je prelepo doživeti sve, uprkos porazu”.

Ono što  mnogima pada u oko je fenomenalan reflex nekadašnjeg čuvara mreže Sampdorije.
“Dosta koristim vežbe sa lopticama za ping-pong. Postavljam sebi nove izazove, sa tim sam počeo kad sam došao u Veneciju. Biti spreman za meč je najveća nagrada”.

Baš u trenutku kad je dostigao odličnu formu i kad su mediji na Čizmi sve više pričali i pisali o njemu desila se gostovanje Udinezeu i povreda patele posle samo 18 minuta. Bilo je jasno da nije naivno.
“Udine je nešto što ću zaboraviti, ali takođe, bila je početna tačka. Povreda me je odvojila od terena nekoliko meseci, međutim, iz tih trenutaka se može mnogo naučiti. Vratio sam se na noge sa više snage. Znam zbog čega sam se povredio, tako da ću biti pažljiviji”.

 Opisao je kako je izgledao period oporavka.
“Imao sam protezu na nozi, dosta vremena sam provodio sa braćom, sestrom i majkom. Bio sam naviknut na trening, a onda sam dve nedelje samo sedeo na kauču. Bilo je zahtevno, a želeo sam da mi um ostane oštar, nisam želeo ništa da propustim. Čak sam kupio mašinu sa loptama i šutirao ih kad god sam mogao”.

 Rukavice su mu, izgleda, bile suđene, iako je kao dete promenio nekoliko pozicija.
“Prvo sam igrao na krilu. Na Interovoj akademiji sam prvo bio krilo, pa sam premešten na napadača, a posle na gol. Otkako sam premešten među stative, uživam u toj ulozi. Idol mi je Žulio Cezar.  Za mene od golmana postoji samo on”.

Breme oca za mnoge nije lako. Filipov otac je velika legenda srpskog fudbala, neko ko je ostavio značajan trag u italijanskom fudbalu i to u vreme kad je Serija A bila najjača na svetu.
“Činjenica da sam Dejanov sin me nikad nije uznemiravala u fudbalskom smislu. Naravno, kao dete sam nailazio na razne ljude koji su  me grdili, ali nisam previse obraćao pažnju na to. Usvari, dalo mi je još više snage da pokažem da nisam neko ko je preko veze dospeo u fudbal. Nisam tu gde sam samo zbog oca”.

 Odnos između Dejana Stankovića i Siniše Mihajlovića je  poznat, a Filip je na svom Instagram profile objavio sliku sa krštenja, a krstio ga je upravo popularni Miha.
“Dejan ga je doživljavao kao oca. Mnogo vremena su provodili zajedno i znam koliko je poštovanja imao prema njemu i kako je to bilo sa Sinišine strane. Uvek su bili najbolji prijatelji. Čak i danas održavamo kontakt sa njegovim sinovima, posebno sa Dušanom, on je mojih godina. Sve što je Siniša postigao u karijeri bih preuzeo na sebe, ali najviše od svega bih voleo da imam njegov karakter. Nikada nije odustajao, uvek je davao celog sebe u teškim situacijama. Sve što govore o njemu je istina”