Filipe Luis bez pardona: Simeone nema srca, Murinjo me je izdao, Azar u svlačionici igra igrice, a Mesi je - najveći

Već se bližio petoj deceniji, imao je neka sasvim solidna izdanja, ali ruku na srce – nije bio previše poznat van Španije i rodnog Brazila. A onda je stigao Dijego Simeone, ubrizgao mu samopouzdanje i Filipe Luis je u narednih pet godina bio jedan od najboljih, ako ne i najbolji levi bek planete. Ta su vremena prošla, poslednje godine karijere brazilski veteran troši u Flamengu i sada mirne duše može da govori o svemu što je proživeo. A proživeo je svašta: Čola, pa Žozea Murinja, dva izgubljena finala Lige šampiona, brojne sudare sa Lionelom Mesijem…

Krenimo ipak od verovatno najbitnijeg čoveka za njegov uspeh, od Dijega Simeonea naravno. Nije uvek bilo lako sa njim.

“Sada mogu da mu pošaljem i primim poruku od njega kao prijatelj, ali u to vreme, svaki put kad bih mi se pojavilo njegovo ime na telefonu, prestravio bih se. Stresno je bilo”.

Čak i kada bi povod bio lep. Kao onda kada ga je Simeone zvao da se iz Čelsija vrati u Atletiko, dva kluba koja su obeležila Luisovu karijeru i koji će sutra ukrstiti koplja u osmini finala Lige šampiona. Nije bilo okolišanja kod Čola.

“Simeone mi je rekao: ‘Vrati se, opet ćemo da osvajamo titule, a treba mi bek kao što si ti’. Vratio sam se i igrao dobro, a on mi je rekao: ‘Vidiš, samo za mene igraš dobro’. U pravu je. Izvlačio je najbolje iz mene. Poznavao je svaki centimetar mog mozga”.

Ali opet. Nije uvek bilo lako.

“Verujte mi na reč: Nije lako igrati za Simeonea. Taj čovek nema srce. Nikad on neće da pomisli: ‘O, kakva šteta, jadan ovaj igrač’. Ne. On odlučuje samo na osnovu onoga što treba da uradi da bi pobedio. Kad je došao 2011, bilo smo četiri boda iznad zone ispadanja. Te sezone smo osvojili Ligu Evrope. Od njegovog dolaska je kroz klub prošlo 120 igrača. Neki su došli kao zvezde i nisu igrali. Neki su došli bez kredibiliteta i postali zvezde. To je neverovatan uspeh. Kod njega nema gubljenja vremena. Nikad nećeš da ga čuješ da na treningu kaže: ‘A, hajde danas da se malo zabavimo’. Ali mene je zatekao u decembru kao beka bez samopouzdanja. Već u januaru sam bio najbolji levi bek na svetu. Samo Simeone to može da izvuče iz mene”, hvali Filipe Luis.

Sa Žozeom Murinjom (©Reuters)

Murinjo mu već nije legao. Pride, kad je stigao u Čelsi povredio se zbog čega nije prošao kompletne pripreme, a Cezar Aspilikueta je igrao odlično.

“Kad sam na prvoj utakmici sezone video da sam na klupi zakucao sam na Murinjova vrata i rekao: ‘Zašto si me doveo? Zašto me nisi ostavio u Atletiku? Rekao je da se defanzivno bezbednije oseća kad je Aspilikueta na terenu. Rekao je da moram da se borim za mesto na terenu, ja to nisam očekivao, mislio sam da ću biti prvi izbor. A bio je u pravu. Nisam igrao dobro. Ali nisam ni mogao da se popravim kad nisam igrao”.

Na kraju je puklo kad je ostavljen na klupi za finale Liga kupa, iako je igrao sve tri prve utakmice.

“U to vreme sam osećao da me je izdao zbog želje za boljim svetom. Nisam hteo da sarađujem sa Murinjom još jednu sezonu. A nije on kriv. Osvojili smo Liga kup, imam medalju kod kuće”.

Iz perioda na Stamfordu seća se i Džona Terija, pravog vođe koji je “obavljao teške razgovore kad su oni morali da se obave, ali je bio i prvi kada neko treba da se javi posle poraza”. Seća se i da mu je Mohamed Salah na treninzima izgledao kao Lionel Mesi, ali da ni on nije igrao kod Murinja.

(3,90) Osasuna (3,05) Sevilja (2,15)

Ali ako nekog igrača baš pamti onda je to Eden Azar.

“Eden je uz Nejmara najbolji fudbaler sa kojim sam igrao, odmah tu do Mesija. Ali nije trenirao dobro. Pet minuta pre utakmice bi u svlačionici igrao Mario Kart. Onda bi se zagrevao otkopčanih kopački. Ali kad utakmica krene – niko ne može da mu uzme loptu. Prošao bi pored trojice ili četvorice i sam rešavao utakmice. Azar je neverovatno talentovan. Možda mu je nedostajalo samo malo ambicije da kaže: Hej, biću najbolji na svetu. Jer bio bi”.

Ako ipak pričamo o najboljem, onda nema sumnje, njegovo visočanstvo Lionel Mesi. Filipe Luis je bio poznat po tome što je umeo dobro da ga čuva. Ali da ga sačuva? To je ipak zavisilo od Mesija.

“Jednog dana bih voleo da pitam Mesija kako je njemu bilo da igra protiv mene. Svaki put sam tim utakmicama prilazio kao najvažnijim u životu, jer on je najbolji igrač koga sam ja video. Imao je to nešto, a dosta sam ga proučavao, nešto vrlo važno. Improvizaciju. On ne razmišlja o tome kako će da te predribla pre no što dobije loptu. Onda gleda pokrete čuvara i zavisno od položaja tvog tela ide ovamo ili onamo”, vrti film Luis.

Protiv Lionela Mesija (©Reuters)

I kako onda?

“Prvo sam pokušavao da ga sprečim da uopšte ne dobije loptu. Kad bi je primio meni leđima okrenut odmah ide žestok duel, jer je on toliko jak, toliko otporan, neće da se baci na zemlju zbog faula i znaš da neće biti faula. Ako primi loptu kad ti je licem u lice, jedan na jedan, tad je nemoguće sačuvati ga. Baš zbog te improvizacije. On te gleda i posmatra i može da promeni situaciju. Pokušavao sam da fintiram da krećem na jednu stranu da bi on krenuo na drugu, tamo gde ga zaista želim. Nekad sam i preterivao u smislu agresije, dobijao crvene kartone, ali nikad mi ništa nije rekao. Mislim da mu se dopadalo. Da je voleo taj vid izazova. U stvari, Barselona me je posle i zvala da pređem kod njih, tako da mora da mu se nešto svidelo. Voleo bih da ga čujem jednog dana. Jer moje najbolje utakmice sigurno su bile protiv Mesija”.

Ako ipak pričamo o najvećim frustracijama za njih je zaslužen Real. Dva puta je Kraljevski klub dobijao Luisov Atletiko u finalima Lige šampiona, 2014. i 2016…

“Dan pre finala 2014. dobio sam 200 poruka, želeli su mi ljudi sreću, pogrešio sam što sam ih sve pročitao. Nabio sam sebi pritisak. Nisam znao šta znači finale. Odigrao sam jednu od najboljih utakmica, nisam promašio pas, sačuvao Gereta Bejla, sve je bilo savršeno. Ali kad je krenulo drugo poluvreme dobio sam grč od sve te tenzije uoči meča”.

Te 2014. Serhio Ramos je golom duboko u sudijskoj nadoknadi iznudio Realu produžetke u kojima je Kraljevski klub slavio sa 4:1. Ipak, dve godine kasnije više je bolelo.

“Bolje sam se spremio, nisam odgovorio ni na jednu poruku, bilo je to na kraju najbolje sezone mog života i odmah smo izgubili na penale. Plakao sam dosta. Tad sam imao osećaj da neće biti druge šanse. Ali upamtite moje reči: imaću još jednu kao trener, jednog dana”, optimista je Filipe Luis.