Fudbal se vratio kući, ali u Rim, gde mu je i mesto

Fudbal se vraća u Rim, jer je to njegova prirodna destinacija. Večni grad je kuća četvorostrukih prvaka sveta i dvostrukih šampiona Evrope. Dovoljno je pogledati ko je osvajao šampionske titule u Premijer ligi u poslednjih desetak godina (Ančeloti, Mančini, Konte, Ranijeri) pa da vam bude jasno ko su fudbalski profesori a ko šegrti.

Samoubistvo iz nehata! Zašto Rašford?! Zašto Sančo?! Zašto, pobogu, dete od 19 godina?! (VIDEO)

Seća li se uopšte neko, a da ne traži na Guglu koji je poslednji engleski trener osvojio nacionalno prvenstvo? Zato ne čudi što je Gari Sautgejt želeo da bude Ljupko Petrović, a na kraju je završio kao Teri Venejbls.

Niko nema sumnju kako bi se završio meč da su Mančini i Sautgejt sedeli na protivničkim klupama. U svakom slučaju, Mančo je ušao u klub besmrtnih italijanskih selektora, Vitorija Poca, Feruča Valkaređija, Enza Bearcota i Marčela Lipija.

Roberto Mančini je vizionar. Mančo nije ostao nesrećni tinejdžer zarobljen u telu odraslog čoveka, već je s godinama sazreo, postao mudriji i staloženiji. U mladosti je bio prznica, teškog karaktera, tvrdoglav i sujetan, vraški sujetan. Kao trener je ostao i dalje sujetan, ali je sve ostale loše osobine eliminisao ili sveo na podnošljiv minimum, a sve svoje dobre karakteristike maksimaliozovao. Od igrača koji je delio i unosio nemir u reprezentaciju, zbog čega je odigrao samo tridesetak utakmica u dresu Azura, postao je trener za koga igrači idu u vatru i vodu ako treba, ujedinio novinare (a to je vraški teško u Italiji) i čitavu naciju.

Sreda, 00.15: (2,05) Boka Juniors (3,30) Atletiko Mineiro (3,80)

 Termometar Mančinijeve harizme se vidi u ponašanju igrača koji su bili rezerve, igrali malo ili nimalo na turniru: oni su bili najžešći navijači i najveća podrška svojim saigračima. Nije bilo namrštenih, uvređenih, rezigniranih ili deprimiranih, samo silno motivisanih i spremnih da iskoriste svaku šansu da daju svoj doprinos.

Istorija se ponovila, Italija je posle najvećeg debakla u svojoj istoriji, doživela renesansu. Kao što je prva titula prvaka Evrope stigla posle katastrofe na Mundijalu 1966. godine, poraz od Severne Koreje, tako je i ovaj trofej došao posle još većeg pada, budući da se Italija nije ni kvalifikovala za poslednji Mundijal u Rusiji.

Roberto Mančini (@Reuters)

Niko, osim Mančinija i njegovih igrača, nije verovao da je moguće stići do krova Evrope, čak ni najazagriženiji “patrioti”. Govorilo se da je četvrt finale odličan rezultat za Azure, polufinale veliki uspeh, finale podvig, a titula prvaka Evrope neostvarivi san.

Na prvoj konferenciji za novinare po preuzimanju Azura Mančini je bio decidiran:

“Želim da osetim sva zadovoljstva kao selektor koja sam propustio ili nisam uspeo da ostvarim kao igrač”.

Danas te reči zvuče proročki, a pre tri godinu su se činile kao efektna rečenica dugo pripremana za pravu priliku.

MVP Evropskog prvenstva: Đanluiđi Donaruma

Bog je Italijan, barem na 11. jul!!! Slučaj je hteo da Azuri postanu prvaci Evrope na isti dan kada su njihovi pretehodnici 1982. godine osvojli Mundijal u Španiji. Za razliku od Bearcotove selekcije koja je bila krcata top igačima (Roberto Pruco je ostao u Italiji, a Franko Barezi je bio rezerva) u redovima novog šampiona Evrope najveća zvezda je selektor Roberto Mančini.

Naravno, Điđo Donaruma je junak finala i čitavog turnira, Federiko Kjeza je igrač koji ima sve predispozicije da postane vrhunski fudbaler, Nikolo Barela takođe. Žoržinjo i Marko Verati su afirmisani igrači. Bonuči i Kjelini su ministri odbrane, u godinama da, ali i dalje među najboljima, Insinje je fudbaler velikog talenta, Spinacola bi bio mnogo veći igrač da ga povrede nisu izmasakrirale kroz karijeru.

Međutim, kvalitativna prednost Italije je Mančini. Ne pamti se da je jedna reprezentacija igrala kao da je klupski tim, a da nije sastavljena od bloka fudbalera iz jednog kluba. Mančini je promenio mentalitet i način igre Azura, uveo jasna pravila, hijerarhiju i stvorio pobedničku atmosferu satkanu na prijateljstvu i poverenju između igrača. Niko u aktuelnoj reprezentaciji Italije ne vidi svog reprezenativnog druga kao rivala za mesto u timu već kao saborca u istoj bici.

Zbog prethodno rečenog Italija nije platila skupo cenu veoma lošeg Evropskog prvenstva svojih centarfora: Imobilea i Belotija. Zli jezici bi mogli da kažu da je umesto da Čiro utiče na Murićija da postane bolji fudbaler, Murići imao negativan uticaj na njega pa je centarfor Lacija više ličio na svog klupskog saigrača nego na samog sebe. Ni Beloti se nije proslavio. Štaviše, svima je postalo jasno zašto se Torino borio za opstanak. Galo, bukvalno, nije izlazio iz ofsajda, a i kada bi kojim slučajem izašao izgubio bi loptu ili odigrao pas unazad.

Ruku na srce, pobedi Italijana je mnogo kumovao Sautgejt. Englezi su igrali, bukvalno, samo dva minuta: do gola Šoa. Onda smo videli “izvrnuti” fudalski svet: Englezi koji igraju katenačo sa Kejnom koji igra na 30 metara od vlastitog gola i Italijani koji sa Žoržinjom i Veratijem praktikuju špansku tiki-taku i dominiraju na terenu.

Euforični Mančini: Dominirali smo, slavi Italijo

Moglo bi se reći da su Englezi i iznervirali Donarumu. Điđo je gotovo svih 120 minuta bio gledalac sa besplatnom kartom. Osim par izleta, nije imao nijednu paradu, nijedan udarac Engleza u okvir gola koji bi egzaltirali njegove kvalitete.

Sautgejt je sledio fudbalsku filozofiju Ljupka Petrovića iz Zvedinog finala u Bariju pre 30 godina: računao je bolje da igram na rezultat jer se niko neće sećati kako smo igrali, a svi će pamtiti titulu koju bismo mogli da osvojimo. Imao je i sreću da njegovi izabranici postignu odmah gol, idealno za taktiku koju je pripremio. Međutim, paradoksalno je da Sautgejt nije pokušao sve da izbegne penale imajući u vidu njegovo negativno iskustvo sa jedanestercima na Vembliju i da je na golu Italijana Donaruma, golman koji u proseku brani dva od pet penala.

Na račun Saugejta bi moglo štošta kaže i oko upotrebe izmena kao i određivanje izvođača penala: staviti na pleća trojice golobradih klinaca odgovornost izvođenja penala je prilično hazarderski da ne kažemo diletantski.

Bonučijev odgovor Englezima: Ide u Rim! (VIDEO)

“Krug se zatvorio”, ponavljao je Roberto Mančini na uvo Đanluki Vijaliju, dok su jecali jedan drugom u zagrljaju, po završetku finala Eura 2020, a sa neba ih je očinski gledao “Zio Vuja” i pitao šta pije društvu u raju. Dobrim delom i zato što je u nedelju veče Holanđanin na terenu bio sudija Kojpers (suđenje bez greške, za svaku pohvalu), a ne Kuman.

Trebalo je da prođe 29 godina da Mančini, Vijali, Evani i Lombardo (članovi stručnog štaba i bivši igrači Sampdorije), poravnaju račune sa Vemblijem i fortunom. Na tom mestu gde su doživeli najveće razočarenje u njihovim karijerama stiglo je najveće zadovoljstvo, do sada.

Da, do sada. Mančini i njegov bend su poravnali račune sa fortunom i već gledaju napred. Planove je otkrio zamenik kapitena Leonardo Bonuči:

“Ovo nije najlepša noć, ona najlepša nas čeka za godinu i po dana”, aludirao je komandant odbrane Juventusa na Mundijal u Kataru koji je na programu pred kraj sledeće godine.