Golovi iz pustinje ohrabruju pred EURO: Srbija promenila sliku, sad je lepši pogled ka Nemačkoj

Konačno osmesi. Pride, rezultat vredan pažnje. O igri i te kako može da se polemiše, da se kudi, ali ako je ovo bila generalna proba za Engleze – uspela je. Kako to obično biva u osvit velikog takmičenja, slika će se u navijačim očima promeniti i javnost, valjda, blagonaklono gleda ka reprezentaciji posle pobede nad Švedskom.

I to u meču tokom koga smo bili nadigrani!? Kao što je projektovano da bude 16. juna u Gelzenkirhenu, u kome nismo razvijali akcije kao na početku selektorskog mandata Dragana Stojkovića, ali smo valjda/nadamo se/samo da nije izlovovan incident, naučili da je u savrememenom fudbalu poenta takmičiti se. Bez obzira što je test susret, ovih 3:0 u Švedskoj obećava.

Ako ništa drugo, bolje je nego što je bilo u utorak u Beču. I po pitanju efikasnosti, a i što se tiče učinka u odbrani, mada je dugo „visila“, ali se konsolidovala – za šta je najzalsužniji ulazak Nemnje Gudelja - odbila nalete domaćina motivisanog da ukrasi zvaničan oproštaj Zlatana Ibrahimovića od fudbala i razveselila na hiljade naših ljudi u dijaspori. Može biti da i među njima ima onih koji su se mesecima pitali kako će državni tim reagovati sa „momcima iz pustinje“, jer dugo vlada fama da je saudijski fudbal prosečan, da je sporiji od evropskog, da se tamo igra peške i, kao, lako je Aleksandru Mitroviću i Sergeju Milinković Saviću da u takvom okruženju daju golove... A onda su asovi Al Hilala realizovali prve dve prilike Orlova na „Frends areni“ i pokazali da sa ogromnim entizijazmom stižu u Nemačku. Da „iz peska“ zasijaju ponovo. Možda već protiv Engleske.

Samo što će za ohrabrujući rezultat na premijeri Grupe C biti potrebno da ofanziva i odbrana budu usklađeni, jer je utisak, čak smo i dalje ranjivi. Čak i u situaciji kad nismo primili gol. Kad se pogleda rezultat onda su vibracije donekle u suprotnosti sa viđenim, naročito tokom prvog poluvremena.

Zlatan Ibrahimović (Star sport)

Obećao je selektor da će Srbija izbeći crne rupe kakve su se pojavile u Beču, a ispostavilo se da i dalje tumaramo u tunelu problema. Sve što smo gledali, naročito u početnih 45 minuta susreta u Stokholmu, sugerisalo je da igrački nismo baš napredovali u odnosu na prethodni test. Čak i u situaciji kad je stručni štab promenio i reljef tima i na teren poslao sedmoricu novih igrača, opet je bilo sromno. Nije pomogo ni što je Srbija bila posložena u rasporedu sa trojicom centralnih defanzivaca, ni što smo promenili golmana, uparili napadače (Mitrović i Vlahović) za koje i dalje verujemo da će nas obradovati u drugoj polovini meseca. Ništa nije funkcionisalo u igri, jer igre, narodski rečeno nije ni bilo. Niti je moglo ako se ima u vidu da smo u prvih deset minuta imali tek 16 procenata loptu u posedu (!?), da smo u prvih pola sata ostvarili čak 112 dodavanja manje od Skandinavaca. Na „suve“ statističke podatke naslonio se utisak da je svaki napad Šveđana bio opasan i „mirisao“ na šansu. Brzina Eliasona i Elange pravila je problem našoj odbrani, koja ni ovog puta, nije imala bogzna kakvu pomoć veznog reda i na osnovu govora tela bilo je jasno da vapi za saradnjom.

---------------------------------------------------------------------

PRIJATELJSKA UTAKMICA

ŠVEDSKA – SRBIJA 0:3 (0:1)

/Milinković-Savić 18, Mitrović 60, Tadić 70/

Stadion: „Frends arena“

Sudija: Jasper Vergote (Belgija)

ŠVEDSKA (4-3-3): Olsen – Kraft, Hien, Lindelef (od 79. Starfelt), Kajuste – Kuluševski, Saletros, Forsberg (od 61. Holm) – Elijason (od 46. Isak), Nilson (od 46. Larson), Elanga (od 61. Svedberg).

SRBIJA (3-4-1-2): Rajković – Stojić, Milenković, Pavlović – Živković (od 71. Jović), Ilić, Lukić (od 46. Gudelj), Mladenović (od 61. Kostić) – SMS (od 71. Birmančević) – Vlahović (od 79. Samardžić), Mitrović (od 61. Tadić).

-------------------------------------------------------------------------

Zato se dešavalo da zapreti Kuluševski, da Elangin udarac osujeti Rajković, da krila ekipe Jona Dala Tomasona izgledaju kao da su ona spremna za učešće na EP, iako neće videti završni turnir. U takvim okolnostima, kad se samo čekala repriza egezekucija sa stadiona „Ernst Hapel“, povela je – Srbija! Iznenađujuće na osnovu igre, iz prvog smislenog napada od početka utakmice. Povukao je Saša Lukić, odložio loptu na bok, gde je Andrija Živković imao dovoljno prostora i vremena da se namesti na centaršut, ubeđeni smo da je gađao Dušana Vlahovića, ali je lopta bila neuhvatljiva za dobro čuvanog špica Juventusa, pala u peterac, gde ju je sačekao Sergej Milinković Savić i glavom savladao Olsena.

Bila je to jedna jedina akcija koja zaslužuje pohvalu do pauze. Sve ostalo je bio zabrinjavajuće kad je reč o postavljanju, kad je u pitanju saradnja linija tima, a naročito organizacija napada. Na tom planu jedva da smo mogli da prenesemo loptu na protivničku polovinu i doturimo je Aleksandru Mitroviću ili Dušanu Vlahoviću. Možda zbog toga što nije bilo Dušana Tadića da ih „spoji“ sa golom, ali opet...

Slavlje Mitrovića i Mladenovića (Star sport)

I onda, posle tog gola Sergeja i nemogućnosti da domaćin uzvrati, iako je Tomason uveo Aleksandra Isaka da preti – kao što i jeste, ali smo imali sjajnog Predraga Rajkovića – naš tim je duplirao prednost. Koristio je maltene istu šemu kao za prvi gol. Dušan Vlahović je sačuvao loptu u središnjici napada, odložio do Filipa Mladenovića, a na njegov oštar ubačaj reagovao Aleksandar Mitrović i na prepoznatljiv način pogodio za 2:0.

Bilo je to poslednje što je Mitrogol učinio na utakmici, jer je odmah izašao, predao traku na ruku Dušana Tadića, a ovaj odmah pošto je zakoračio na teren poentirao posle napada koji je mogao i ranije da se završi. Do kraja su Orlovi raširili krila, preko Vlahovića mogli i četvrti gol da postignu, ali i ovako je dobro. Mnogo bolje nego igra, ali koga briga za igru, kad se sad samo rezultat piše. I pamti.