Haland, Dijas, Kaisedo, Serlot, Galatasaraj i najskuplja „šta bi bilo kad bi bilo“ priča u fudbalu!

Nekada je dovoljno nekoliko papira, potpis jednog finansijskog direktora ili sitna birokratska zadrška da se istorija fudbala okrene u drugom pravcu. Galatasaraj je bio na ivici fudbalskog džekpota. Turski gigant je to najbolje osetio između 2018. i 2020. godine, kada je bio na korak od dovođenja čak četvorice budućih svetskih zvezda – Erlinga Halanda, Luisa Dijasa, Moisesa Kajseda i Aleksandera Serlota. Sve je otkrio bivši pomoćni trener Lavova Nedžati Ateš, koji je tih godina bio deo stručnog štaba u eri Fatiha Terima.

U iskrenom razgovoru za turske medije, Ateš je otkrio šta se tada dešavalo u Istanbulu.
"Tokom mog perioda u Galatasaraju, otkrili smo i Halanda i Luisa Dijasa, ali ti transferi nisu bili ostvareni. Pronašli smo ga u Kolumbiji. Našli smo i Kajseda, ali zbog Finansijskog fer-pleja nismo mogli da dovedemo te igrače.“ Drugim rečima, Galatasaraj je imao skautske izveštaje i spremne ugovore, ali ih je pravilo finansijskog fer-pleja (FFP) sprečilo da realizuju poslove koji bi promenili istoriju kluba.

U to vreme, Galatasaraj je prolazio kroz jedno od najtežih finansijskih razdoblja u svojoj novijoj istoriji. Klub je već bio pod prismotrom UEFA zbog nepoštovanja FFP limita i morao je da prodaje pre nego što kupi. Ogromni ugovori iz prethodnih sezona, potpisani u pokušaju da se zadrži primat u Turskoj i isprati evropski ritam, opteretili su budžet. Sankcije su bile stroge, svaki novi transfer morao je da prođe kroz UEFA kontrolu i matematičku ravnotežu između rashoda i prihoda. Terim i njegov stručni štab mogli su samo da gledaju kako im iz ruku klizi generacija igrača koja bi mogla da promeni budućnost kluba.

Umesto tinejdžera iz Moldea i Juniora iz Barankilje, u svlačionicu su ulazili veterani Radamel Falkao, Stiven Enzonzi, Rajan Babel... Samo Falkao je zarađivao 5.000.000 evra godišnje, Junes Belanda preko tri, Sofijan Feguli i Fernando Muslera blizu tri, a Babel i Enzonzi oko dva i po. Klub je svake sezone trošio više od 40.000.000 na plate, najviše u Turskoj, i tako se zaglavio u mrežu finansijskog fer-pleja. Dok su drugi ulagali u budućnost, Galatasaraj je plaćao prošlost. FFP pravila postala su neprobojan zid.

Nijedan novi transfer nije mogao da prođe bez prethodne prodaje, a svaka kupovina morala je da bude pokrivena prihodima. Zbog toga su potencijalni poslovi sa Halandom, Dijazom i Kajsedoom ostali samo ideja na papiru. Ironično, suma koju su kasnije plaćali prosečnim igračima bila je veća od iznosa za koji su mogli da dovedu četvoricu budućih superzvezda. Galatasaraj je imao oko za budućnost, ali ne i prostor da je kupi.

©Reuters

Godina je bila 2019. Erling Haland, tada tinejdžer iz norveškog Moldea, vrebao je prvi veliki transfer. Cena, 5.000.000 svega evra. Galatasaraj je imao sve: preporuke skauta, kontakte, čak i logistiku puta. Ali FFP ograničenja su stala na put. Samo godinu dana kasnije, Haland je eksplodirao u Salcburgu, pa zatim u Borusiji Dortmund i Mančester Sitiju. Danas ga svi znaju kao jednog od najubitačnijih napadača na svetu i igrača koji menja geometriju svake odbrane.

U isto vreme, klub je imao otvoren kanal sa kolumbijskim Juniorom i dogovor vredan svega 2.000.000 za Luisa Dijasa. Sadašnja zvezda Liverpula tada je bila tek nebrušeni dijamant sa karipske obale. Galatasarajev skautski tim, koji je često pretraživao južnoameričko tržište, našao je Dijasa pre nego što su ga primetili Porto i evropski giganti. Samo nekoliko meseci kasnije, Kolumbijac je otišao u Portugal, a ostatak je istorija, eksplozija u Portu, prelazak na Enfild i status jednog od najopasnijih krilnih igrača Premijer lige. Od prošlog leta je u Bajernu.

Moises Kajsedo, tadašnji tinejdžer iz ekvadorskog Independiente Del Valjea, pojavio se 2020. u izveštajima kluba kao sledeći Engolo Kante. Cena, 5.000.000 evra. Galatasaraj je bio spreman da povuče potez, ali nije mogao da napravi finansijski prostor zbog FFP sankcija. Kajsedo je umesto toga otišao u Evropu drugim putem, preko Brajtona do Čelsija, gde je postao jedan od najskupljih vezista svih vremena. I dok su u Londonu slavili novi biser sa ekvadorskih planina, u Istanbulu su mogli samo da konstatuju da su ga prepoznali pre svih.

©Reuters

Još 2018. godine, Aleksander Serlot iz Midtjilanda bio je blizu potpisa za Galatasaraj za 2.000.0000 evra. Klub je tada tražio mladog, visokog i pokretnog napadača, upravo profil koji je Norvežanin nudio. Umesto toga, Serlot je završio u Kristal Palasu, zatim u Trabzonu, gde je eksplodirao sa 33 gola u sezoni, i kasnije stigao do Lajpciga, Viljareala i madridskog Atletika. Dok su ga u Turskoj gledali kako pogađa iz sedmice u sedmicu, mogli su samo da se prisete da je pre nekoliko godina već bio „njihov“.

Kada se danas pogleda unazad, ta četiri propuštena potpisa deluju kao najskuplje „ne“ u istoriji Galatasaraja. U zbiru, tih 14.000.000 evra moglo je da donese tim vredan više stotina miliona evra. Haland i Serlot mogli su zajedno da nose napad, Dijas da raznosi krila, Kajsedo da zatvara sve ispred odbrane. Galatasaraj bi možda bio u vrhu Evrope, a ne samo Turske.

Ali fudbal voli da se poigrava sudbinama. U tom svetu, centimetar, sekunda ili paragraf u ugovoru mogu da odluče da li ćeš ostati upamćen kao gigant ili kao klub koji je bio na ivici. Galatasaraj ostaje upravo to, priča o propuštenim trenucima koji bole, ali i o oku za talenat koje je videlo ono što je svet tek kasnije prepoznao.