Hoćemo pobedu!

Mogli bismo da pričamo o junacima Prvog svetskog rata. Da podsećamo na pretke, na njihove dane slave kada su se sjurili sa Kajmakčalana i razjurili neprijatelja na sve strane kontinenta. Ionako je juče bio Dan sećanja na njih. Dan pobede za nas. Simbolika, neka bude i večeras na Marakani Dan pobede za Srbiju, na fudbalskom terenu protiv Škotske (20.45).

Ali, nema potrebe, nema ni smisla pozivati se na veličanstvene dane Velikog rata, ipak je ovo samo fudbal. Mada je nekadašnji selektor Ilija Petković znao da govore Živojina Mišića iskoristi za motivaciju...

Mogli bismo da se pozivamo i na neke druge istorijske junake, slavne bitke, kao što će, možda, Škoti da uoči meča gledaju “Hrabro srce” i podižu sebi adrenalin. Ne, nema potrebe, ipak je ovo samo fudbal.

A možda i nije. Nije samo fudbal. To je dvodecenijska čežnja. Nezalečena rana koja se nosi 20 godina, koju poput kakvog kamena na leđima predaju generacije igrača jedni drugima. To je i bol navijača da kada se okupe na jednom mestu najbolje reprezentacije Evrope – čuj, najbolje, sad će da ih bude 24 – tamo nema Srbije. A bile su u tom društvu za ovo koliko nas nije bilo i Letonija, Mađarska, Albanija...

Zato i jeste i nije samo fudbal. Neće nam pasti nebo na glavu, kao što su se plašili Gali, ako se ne plasiramo na Evropsko prvenstvo 2020. koje će se igrati 2021. Ali ako se ovakva šansa ne iskoristi, zaista će biti otužno, poražavajuće, biće osećaj kao onom tužnom klincu kojem drugari ne daju da se igra lopte s njima u školskom dvorištu, jer ima “dve leve” noge.

Sa šest komada u mreži od Holandije je SR Jugoslavija ispraćena 2000. godine sa Evropskog prvenstva. Time je navukla neko čudno prokletstvo da se više na to takmičenje nije vraćala. Pokušali smo tu sudbinu da zavaramo promenom imena zemlje, boje dresova, himne, ma nije vredelo. Zla kob nas je uvek prepoznavala. I što smo više hteli da je prevarimo, to nas je ona više kažnjavala, pa smo u dva kvalifikaciona ciklusa pucali sebi u noge, jednom u Đenovi, drugi put protiv Albanije. Nije nam se dalo, a i nismo sami sebi dali.

Ovog puta smo dobili dve šanse: prvu kroz kvalifikacije smo proćerdali, ostala je Liga nacija kao konačni džoker. Protiv Škotske u Beogradu, na jednu utakmicu. Pa može li bolje!? Lepo je rekao Piksi, ako ovu šansu ne iskoristimo, bićemo fenomeni za izučavanje u školama.

SRBIJA – TIM ZA ŠKOTSKU: SMS i Tadić iza Mitrovića, trilema na levom beku

Hajde da se ne lažemo. Hajdemo da budemo iskreni. Hoćemo pobedu! Hoćemo Srbiju na Evropskom prvenstvu! Hoćemo reprezentaciju među 32 najbolje na kontinentu, jer po kvalitetu igrača zaslužuje da tamo bude! Hoćemo da nas ponese euforija kako se približi šampionat. Hoćemo da skupljamo sličice Tadića, Sergeja, Mitrovića, Kolarova, Maksimovića, da ih razmenjujemo za Ronalda, Mbapea, Kejna, De Brujnea...

Hoćemo da odmerimo snage sa Englezima u Londonu, da se borimo sa Hrvatima za prolaz u drugu fazu. Da se igramo igre “Sedam miliona selektora i spisak za EP”. Hoćemo sve ono što i većina ostalih naroda na kontinentu kada se primakne svako četvrto leto.

Čekamo dvadeset godina. Vreme je!

SRBIJA – ŠKOTSKA

/20.45, Nova S/

Stadion: Rajko Mitić

Igra se bez publike

Sudija: Antonio Mateu Laoz (Španija).

SRBIJA (3-4-2-1): Rajković – Milenković, S. Mitrović, Kolarov Lazović, Maksimović, Gudelj, Kostić – Tadić, Milinković-Savić – A. Mitrović.

ŠKOTSKA (3-5-2): Maršal – Mektomini, Galager, Tirni – Palmer, Mekgregor, Mekgin, Robertson, Džek – Kristi, Dajks.