Humska – ulica strave i užasa

Bio je plač majke Božije pre dve sedmice, a sad je ulica strave i užasa. To je Partizan. Fudbal ne igra, zato po živcima navijača skakuće, opet ih je izneverio i sezonu koja je ionako bila neuspešna zacementirao eliminacijom iz Evrope. U velikom stilu.

Klub vođen bez ideje, a tim sklopljen po nekim čudnim kriterijumima, niti ima lidera u kancelarijama, ni na klupi, ni na terenu. Nema ni kvalitet. Nema ništa osim ubeđivanja javnosti da je bolji nego što jeste. Koliko (ne) vredi videlo se u situaciji kad je završio učešće u trećem po rangu UEFA takmičenju, obrukao se drugi put tokom 2023. na svom stadionu, samo što je teško uporediti da li Grobare više bole onih 0:4 iz susreta sa novosadskom Mladosti ili ovih 1:3 iz revanša sa Šerifom (prvi meč 1:0).

Jedino je teško poverovati da obrazi od sramote crvene predsedniku Miloradu Vučeliću i generalnom direktoru Milošu Vazuri, koje si navijači tokom protesta pred početak revanša vrednog plasmana u osminu finala označili krivcima za stanje u klubu. A ono je katastrofalno posle ispadanja od prvaka Moldavije, čiji su se fudbaleri šetali terenom stadiona poviše Autokomande kao da su na reviji.

Partizan ne liči ni na šta i zato će u petak pratiti žreb iz Niona na televizijskim ekranima. Ako je ikome stalo šta će se dalje dešavati u ovom takmičenju.

Od puta posutog laticama, koji je vodio direktno u raj, prešao je Partizan pravo na stazu na čijem kraju piše „Ulaz u pakao“. Tako je izgledao tokom beogradskog susreta, jer je najpre stekao prednost i igrom u početnih 15-ak minuta odavao utisak da je prevazišao psihološke probleme evidentirane tokom susreta sa novosadskom Mladosti, a onda sam sebi pucao u zdravu nogu i otežao kretanje.

Kad je Kvinsi Menig poentirao na pas Rikarda Gomeša – njih dvojica zamenili uloge u odnosu na prvi meč u Kišinjevu – i posle presečene lopte na sredini terena kaznio odbranu Šerifa prvencem u evropskoj sezoni delovalo je da je Parni valjak sposoban da rutinski osigura plasman u sledeću fazu.

Dotad je delovao autoritativno, počeo silovito, krenuo napred svim silama, imao šansu preko Rikarda, još nekoliko situacija opasnih po Kovala... Tad se činilo da navijače, gladne uspeha, a nezadovoljne radom uprave, može da zagreje najava još makar jednog evropskog duela na Topčiderskom brdu, a onda se desilo ono što Partizanu obično biva kad igra za prolaz kod kuće.

Sam je sebe sputao. Nikakvi neprijatelji, skriveni ili vidljivi, nisu mu potrebni. Sam će sebi da zakomplikuje idealnu situaciju. Iako ništa nije nagoveštavalo da Šerif može da zapreti Aleksandru Popoviću, jedan dolazak ispred kaznenog prostora i pokušaj odigravanja Atijemvena sa Diopom, ispostavio se kobnim. Tragičar – Siniša Saničanin. Rukom je dirao loptu mimo logike, sudija posle konsultacija sa VAR sobom pokazao na belu tačku sa koje je neumoljiv bio Sedrik. Šerif je izjednačio, a da ni sam ne zna kako. Posle tog kiksa Saničanin, bespotrebnog i teško objašnjivog, Partizan je bio neprepoznatljiv.

Videlo se to po reakcijama. Najpre samog Saničanina koji je gledao da svaku narednu loptu samo ispuca što dalje, njegovih kolega u odbrani zato što su osetile nemir, vezista koji su odjednom počeli da greše u pasu, Menig je krenuo da se kliza, Rikardo nije bio svoj, Dijabate je samo uspeo da iznudi žuti karton Radeljića i dok su crno-beli posmatrali druge po principu „muko moja pređi na drugoga“, desio im se Muhamed Diop. Tačnije, desio se propust Ljubomira Fejsa – krtako lopta ka Danilu Pantiću – posle toga je Senegalac odapeo sa distance i savladao Popovića, u tajmingu koji je bio katastrofalan za srpski tim, jer se igrao prvi minut nadoknade i ambijent se odjednom okrenuo. Čak je Popović, iako savladan dvaput, bio jedan od boljih pojedinaca Parnog valjka u tom delu, pošto je neposredno pred veliki odmor zaustavio dodatni udarac Diopa i sprečio veći minus.

Šta je Popović uspeo u nadoknadi prvog, nije na početku drugog poluvremena. Opet je dželat bio Diop, ponovo iz greške crno-belih (Belić nije dobro izbio loptu) i kad je momak koji je u sezoni pre ovog meča postigao samo jedan gol – a sad duplo više – doneo Šerifu ukupnu prednost mogao je sudija da svira kraj komotno i prekrati muke ekipi Gordana Petrića.

Muke, jer je bilo mučno gledati reakcije domaćih fudbalera, njihov govor tela je sugerisao da su se predali, a i reakcije Petrića nisu pomogle. Uglavnom je šef stručnog štaba sedeo, jer je i njemu bilo jasno da nema arsenal kojim bi zapretio; uveo je Sameda Baždara i Nemanju Jovića, da sa decom juri zaostatak pod strahovitim psihološkim pritiskom, dočekao da sa tribina čuje šta navijači milse o čoveku koga je prošle sedmice hvalio, jer je Ljubomir Fejsa prilikom izmene kažnjen koncertom zvižduka i samo je mogao da konstatuje da je Šerif bolji.

Njegov Partizan je slomljen. I teško se popravlja. Ako hoće, mora da se menja. Iz korena. Iako jesu krivi, najmanja je odgovornost na treneru i igračima, koliko god grešili. Oni koji su ih doveli morali bi da odu, kao što svi vide, da bi klubu krenulu. Ovako, Humska rizikuje da bude preimenovana u ulicu strave u užasa.

PARTIZAN - ŠERIF 1:3 (1:2)

/Menig 13 - Badolo 22 penal, Diop 45+1, 47/

Stadion u Humskoj, Beograd.

Gledalaca: 10.256;

Sudija: Andreas Ekberg (Švedska)

Žuti kartoni: Radeljić 28, Kijabu 69, Baždar 88.

Partizan (4-2-3-1): Popović – Filipović, Marković, Saničanin, Urošević – Belić (od 82. Pavlović), Fejsa (od 60. Baždar) – Dijabate, Pantić (od 69. Traore), Menig (od 82. Jović) – Rikardo.

Šerif (4-3-3): Koval – Zuhuri, Kiki, Radeljić, Kpozo – Badalo, Kjabu, Diop – Atiemven (od 70. Garananga), Tapsoba (od 83. Mumuni), Akanbi.