Humskom se proširio virus drugog mandata

Umeli su strani mediji da koriste izraz „FIFA virus“ da bi obrazložili kad se neki asovi povrede baš pred okupljanje reprezentacija i ostanu u klubovima da se leče, po pravilu ekspresno, jer bi se redovno vraćali na teren kad se nastavi sezona, a propuštali daleke i suštinski neinteresantne utakmice sa Kazahstanom, Farskim Ostrvima ili Lihtenštajnom. Nešto drugčiji „virus“ proširio se Humskom ulicom i tiče se razlike između dva mandata pojedinaca, jer u povratničkom obično budu lošiji nego u prvom.

Na primeru Rikarda Gomeša to važi za susrete sa Crvenom zvezdom. Dok je po dolasku iz Portugala već na prvom derbiju savladao Milana Borjana, a onda to učinio i na oproštajnom pre selidbe u Ujedinjene Arpaske Emirate, dotle Afrikanac ne uspeva da nađe rešenje za odbranu prvaka Srbije otkako se vratio iz arapskog sveta. U petak veče je odigrao šesti meč u poslednje dve sezone i joiš nije zatresao mrežu najvećeg rivala.

Za razliku od prethodne sezone, kad uopšte nije ušao u šansu, makar je i u Humskoj i na stadionu „Rajko Mitić“ bio u prilikama, najpre da preokrene (jesenas) ili izjednači (u 169. susretu). Možda su i ti promašaji, kao i kompletna nemoć crno-belih u poslednje vreme, inicirala udarac u lice Strahinje Erakovića i isključenje. Nije ni ova derbi epizoda bila pohvalna za Rikarda, nesumnjivo jednog od najboljih, ako ne i najboljeg, pojedinca Parnog valjka u poslednje dve sezone.

U prošloj je bio izuzetno efikasan, brojao do 38 i oborio dve decenije star rekord Mateje Kežmana po broju preciznih hitaca u jednom ciklusu. Onda je pomerio granicu koji je postavio Gabrijel Kleo i pozicionirao se kao najbolji strelac Partizana u evropskim utakmicama. Na sve to može da se pohvali statusom najefikasnijegm stranca koji je ikad igrao u Srbiji (za jedan gol nadmašio El Fardu Bena). Veliki je broj utakmica koje je Rikardo sam rešio, bilo na domaćoj, bilo na internacionalnom nivou. A opet, nešto mu nedostaje.

Dodsadašnjih 86 golova imaju težinu, niko ne može Rikardu da ih oduzme, njegova posvećenost i profesionalizam su za primer, samo što postoji nešto što je navijačima posebno drago, a Gomeš u ovom drugom mandatu nikako da ispuni. Da smesti loptu u mrežu Crvene zvezde. Kao što je činio u prvom. Ili kao što su radili Mateja Kežman, kasnije Lamin Dijara, zbog čega su obojica izragdili kultni status i završavali u stihovima Grobara.

Ukupan broj pogodaka jasno pokazuje da je Rikardo u drugom (60) bolji od Rikarda iz prvog mandata (26). Naravno, odigrao je i više utakmica (91:49), međutim, kad je reč o golovima Zvezdi tu je u prednosti onaj početni boravak (2:0).

Ništa čudno, jer je „virus drugog mandata“ zahvatio i neke njegove kolege. Na primer, Miloš Jojić je sjajno igrao kad se pojavio kao dečak, rešio večiti derbi, na pojedinim mečevima u nedostatku špiceva tadašnji trener Vuk Rašović ga približio golu i ta njegova efikasnost koja ga je i preporučila Borusiji iz Dortmunda dovela je do toga da navijači očekuju, kako je sam Zeka rekao „da uzme loptu na centru, predribla trojicu i postigne gol“. A on jednostavno nije taj tip igrača. Na kraju drugog boravka je doživeo da mu publika zviždi i da to psihološko opterećenje bude jedan od razloga što nije prihvatio poziv Gordana Petrića ni jesenas, ni zimus da opet zaduži crno-beli dres.

Ni za Ljubomira Fejsu ne bi moglo da se konstatuje kako briljira otkako se vratio iz inostranstva. U prvom mandatu je bio pristojan, čak na nekim mečevima odličan, izgradio je sjajnu, trofejnu karijeru u Olimpijakosu i Benfiku, ali od takvog igrača u poslednjih godinu i po ni traga, ni glasa. Čak se čini da su i izdanja Svetozara Markovića bila kvalitetnija prilikom prethodnog povratka iz Grčke, nego u ovom sad periodu.

I pojedine trenere Partizana je zahvatio „virus drugog mandata“. Najučljiviji na primeru Aleksandra Stanojevića, koji je od aprila 2010. do decembra 2011. u šest utakmica čak pet puta dobio Crvenu zvezdu (uz jedan, suštinski, nebitan poraz u revanšu polufinala kupa), a kad se vratio nijednom joj nije uzeo meru. A imao je čak i više prilika: sedam utakmica i samo tri nerešena rezultata, po dva poraza u prvenstvu i u finalu kupa.

Ni Miroslav Đukić nije ličio na sebe kad se vratio na Topčidersko brdo. Od kočopernog čoveka, koji je vladao situacijom i propagirao lep fudbal pre 15-ak godina došao je do toga da se miri sa nekim odlukama rukovodilaca, a ni izdanja na terenu ga nisu ispratila.

Čak je i Vladimir Vermezović imao više uspeha kad je prvi put promovisan u šefa stručnog štaba (titula bez poraza, proleće u Evropi) nego kad se vratio (smenjen pre kraja sezone)...