Idealnih 11 Boža Sušeca: Bilo mi je strašno teško u Bariju 1991... Danas bi me verovatno kaznili zbog Zvezde

Tokom devedesetih godina, u vreme najvećih tenzija izazvanih ratnim sukobima, Božo Sušec dostigao je možda i najveću popularnost. Pre svega među navijačima Dinama, a onda i šire. Usled namernog nerviraja Franja Tuđmana, izbegavanjem da u prenosima izgovori novo ime zagrebačkog kluba - Kroacija - stekao je podosta poklonika i u Srbiji. 
”Bila mi je potpuno neprirodna situacija s tim nametnutim nazivom klubu za koji sam odmalena vezan. Ime Kroacija nikada nisam prihvatio. Tokom prenosa niti sam mogao niti hteo da Dinamo zamenim Kroacijom”, govorio je Sušec pre nekoliko godina za Nacional.hr, objašnjavajući neprijatnu situaciju sa poluvremena meča Njukasl - Dinamo. 

Iz kabineta tada svemoćnog predsednika zvali su i pretili da će prenos dalje ići bez tona...
“Imao sam širok spektar drugih izraza tokom prvog poluvremena, poput ‘zagrebački dečki’, ‘Modri’, ‘Plavi’ i tako. Onda me je na pauzi nazvao urednik Nikola Kristić i preneo da je Tuđman poludeo gledajući utakmicu. Rečeno mi je da u prvih deset minuta drugog dela najmanje tri puta moram da izgovorim ‘Kroacija’. Našao sam neki kompromis, izrekavši tu reč jednom ili dva puta. Ali nije to bio neki odvažan politički motivisan potez, više sitna provokacija”.

Božo Sušec i Zoran Mihajlov na OI u Atini 2004. godine

Božo Sušec rado je prihvatio da odgovori na našu anketu. Ugostio nas je u svom domu u Zagrebu. Za početak, zanimalo nas je koji mu je od beogradskih rivala draži...
“Ne mogu to da kažem, nisam nikada razmišljao o tome, niti sam se na taj način opredeljivao. Ali mogu vam reći koliko to javno opredeljivanje može da bude nezgodno... Mi smo ovde u Hrvatskoj imali jedan skandal prošle godine, kada je Robert Jarni izjavio pred duel Dinama i Betisa da će da navija za Betis, jer je tamo igrao. Onda su ga smenili sa mesta selektora kadetske reprezentacije. Ne možeš ipak tako nešto da izjaviš”...

“E sad, meni je, recimo, bilo strašno teško u Bariju 1991. Crvena zvezda - Marselj... Radio sam to finale Kupa šampiona za Hrvatsku Bosnu i Sloveniju. A za Srbiju, Crnu Goru i Makedoniju radio Panta. Rat već bio počeo... Normalno, ja sad to mogu slobodno da kažem, ne može niko da me smeni, navijao sam za Zvezdu. Mada mi je i Olimpik bio simpatičan klub, pre svega zbog Joške Skoblara. On je tamo legenda... Ali bilo mi je baš drago posle utakmice što je Zvezda postala prvak Evrope. Pa stoput mi je bliža nego nekakav Olimpik Marselj, bez obzira na Skoblara i sve. No dobro, danas bi me verovatno kaznali zbog toga”.

Komentatorski posao postao je prilično stresan, meri se svaka reč. Institucija kritike maltene je ubijena. Pritisci su nenormalni. Javna je tajna da postoje preporuke, ili bolje reći naredbe za koga u prenosu treba da se navija kada klubovi iz regiona igraju evropske utakmice. To je sada već standard, nažalost...
“Eto vidite, i toga znači ima... Ne, ne, moja preporuka kao urednika, nakon što se Jugoslavija raspala, bila je sledeća: kada igraju srpski, ili bilo koji drugi klub bivše države, protiv stranih, komentator treba da ima odnos kao da igraju neki plavi i beli, ili crveni i plavi. Potpuno jednako i neutralno”.

(Sve do sada objavljene idealne timove možete da pronađete OVDE. Inače, s novinarskim obrazloženjima završavamo ove nedelje.
Potom sledi objavljivanje svih 80 izbora, sabiranje glasova i konačan ishod ankete - predstavljanje najboljih ekipa po glasovima novinara.)

Pre nego što je prešao na ’selektorski’ deo posla, legendarni komentator objasnio nam je čime se vodio sastavljajući idealnih 11 Crvene zvezde i Partizana.
“Moram da istaknem da nisam birao po principu zasluga i doprinosa Zvezdi i Partizanu. Stavio sam po meni najbolje igrače, koji su napravili najviše u celokupnoj karijeri. Dakle, najbolji 11 koji su nosili dres jednog ili drugog kluba, nebitno koliko dugo. Da je drukčije, onda bi, recimo, Bora Kostić morao da bude u sastavu crveno-belih, a kod mene ga nema. Takođe, gledao sam da pronađem mesto za svih pet Zvezdinih zvezda. Čim njih posložiš, malo ti prostora ostaje za dalje, to je već pola tima. I još jedan kriterijum: morao sam da nađem nekoliko mesta za igrače iz generacija što su ostvarile najveće uspehe - na onu iz Barija i onu sa Hejsela“.

“Inače, moram priznati da površno pratim srpski fudbal otkako smo se razišli, pa opet, mislim da nikoga nisam oštetio. Jer da je neko toliko odskočio od mlađih, da zaslužuje da se ovde nađe, verovarno bi bio u Mančesteru, Realu, Barseloni ili nekom od tih super-klubova“.

Gde ste imali najviše problema, dilema?
„Meni je problem bio, a verujem i drugima, to što je puno više ofanzivnih igrača koji imaju status zvezda, što je negde i normalno. Svi volimo da vidimo zvezde u timu, tako da sam ja ovde napravio timove koji bi verovatno gubili takmičarske utakmice“.

„Hajdemo prvo od Zvezde... Za kakav-takav balans u timu zaduženi su mi Siniša Mihajlović i Dejan Stanković, obojica kao zadnji vezni. Možda Stankoviću to nije idealno mesto, ali igrao je on i to sasvim fino“.

Pozadi igrate sa trojicom, nemate klasičnog centarfora...
„Morao sam tri pozadi, da bi sve Zvezdine zvezde mogle da stanu. Pižona sam desno, Šekularac do njega. Rajko Mitić je bio ta ’osmica’, međutim za ovu priliku on mi je najistureniji. Piksi kao leva polutka i Džajić, normalno, levo krilo“.   

Ko je otpao u poslednji čas?
„Moram da kažem da mi je jako žao što nemam mesta za Darka Pančeva i za Boru kostića, o njima sam takođe razmišljao“.

Trener?
„Miljan Miljanić je trener, tu nisam imao dilemu“.

Kod Partizana nemate nikoga iz ovoga veka. Štaviše, najmlađi članovi idealnog tima crno-belih su iz 1966.
„Imao sam na umu i neke mlađe, primera radi, Dušan Vlahović i Aleksandar Mitrović napravili su lepe karijere, no mislim da ipak ne mogu u ravan sa vedetama koje sam odabrao“.

Dileme?
„Možda i najveća: Šoškić ili Ćurković. Na kraju ipak sam se opredelio za Milutina Šoškića“.

„Levi bek naravno Jusufi, bez dileme ide i Čik Čajkovski, pa jedan meni jako drag igrač - Vladica Kovačević. Nisam mogao da ga uguram napred, zato sam ga stavio pored Čika“.  

„Tu sad nema mesta za jednog sjajnog igrača kakav je bio Peđa Mijatović. Takođe, gajim lične simpatije prema Nenadu Bjekoviću, nekada smo se posećivali, veliki je igrač bio. Tako da bih njega makar na klupu. Tu bi uz njega i Mijatovića mogao i Hasanagić, jedan od najboljih napadača Partizana“... 

Bobeka ste stavili i na klupu. Da li je on imao konkurenciju kao trener?
„Znam da je Abdulah Gegić vodio finale Kupa šampiona, ali to je ipak bila ekipa koju su izbacili Matekalo i Bobek. Slušao sam puno priča o njima, pobeđivali su sve redom kao juniori, i one najveće konkurente - Hajduk, Dinamo, Zvezdu, to je bilo 11:0, 6:0, 7:0. Mislim da su dali preko 200 golova. Nikada takve dominacije nije bilo u jugoslovesnkom fudbalu, ni u jednoj kategoriji. Oni su čak i svoje seniore pobeđivali, stvarno jedna neverovatna ekipa“.