Idealnih 11 Zdravka Reića: Zvezda mi je oduvek mirisala na Evropu, a Partizan...

Anketu u okviru zbornika “GODINA VEČITIH” započeli smo objavljivanjem glasova novinara. U narednih tridesetak dana imaćete priliku da vidite ne samo izbor kolega iz Srbije, nego i novinarskih asova iz regiona: Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Slovenije, Makedonije.

Tek pošto svoj deo posla odrade novinari, pošto saberemo glasove i dođemo do idealnih 11 Crvene zvezde i Partizana po volji 'sedme sile', na scenu stupaju bivši asovi, treneri, funkcioneri. Vrhunac cele priče predstavljaće glasanje publike putem klasične ankete na Mozzart Sportu. Pre toga, izbor će biti sužen na osnovu glasova struke, a igrači klasifikovani po pozicijama.

Prvu titulu u Titovoj Jugoslaviji Hajduk je osvojio u jesen 1950. godine. U čuvenoj, pretposlednjoj utakmici prvenstva, na Starom placu, pala je Crvena zvezda - 2:1. Kažu da se nikada ranije u Splitu tako nije feštalo. Prema izveštajima iz onog vremena, fjera je bila neopisiva; ljudi su plakali od sreće, neznanci se grlili po ulicama; organizovano je ljubljenje kopačke Boža Brokete, strelca pobedonosnog gola, a Beograđanima se čitao ‘posmrtni govor’. 

Bio je 29. oktobar. Dan ranije u Zagrebu, dalmatinski studenti predvođeni Vjenceslavom Žuvelom (i inspirisani brazilskim dnevnicima Bajda Vukasa) osnovali su Torcidu - najstariju navijačku grupaciju u Evropi. Bila su to 24 sata za nezaborav splitskih Bilih.

“Puno toga pamtim, pa i te događaje. Bio sam u stadionu tog dana kad je Hajduk dobio Zvezdu i uzeo titulu prvaka. Otac mi je bio sudija, pa sam imao tu privilegiju da budem s njim, baš kod terena”, priča Zdravko Reić glasom ‘natopljenim’ setom.

“Imao sam nepunih devet godina... U toj dobi takve stvari kad doživiš, to ostaje za vremena. Rajko Mitić - 0:1, Vukas - 1:1, Broketa 2:1, pet minuta pre kraja”.

I - fertik.

U poslednjem kolu titula je samo overena protiv podgoričke Budućnosti. Hajduk prvak bez poraza - prvi i jedini put u istoriji yugo-fudbala.

“Igrao sam u ‘tićima’, kako se to kod nas kaže. To su mlađe kategorije. Nisam bio naročito talentovan, pa sam se rano prebacio na novinarstvo, počeo da radim u Slobodnoj Dalmaciji. Tako sam na jednu karijeru stavio tačku, a drugu započeo”.

Reić je kao novinar pratio Hajduk od ’63. maltene do raspada Jugoslavije. Sarađivao je sa Ekspres politikom, Večernjim novostima, zatim sa britanskim Vorld sokerom i još nekim inostranim časopisima. Desetak godina radio je u Sportskim novostima.

Za Zlatnu loptu Frans fudbala glasa u kontinuitetu skoro 40 godina. Može da se pohvali da je bio na šest Mundijala i osam Evropskih šampionata. Sa finala Kupa ili Lige šampiona izveštavao je devet puta. Ispratio blizu 100 mečeva reprezentacije Jugoslavije, odnosno Hrvatske.

Nema velikog posleratnog igrača u bivšoj, zajedničkoj državi, kog nije video na delu. Samim tim i najveće asove Crvene zvezde i Partizana.     

Danas, 75 godina nakon što je svedočio jednoj od najvažnijih Hajdukovih titula i više od šest i po decenija pošto je prvi put zakoračio u redakciju Slobodne Dalmacije, Zdravko Reić ima status novinarskog ispolina, te svojevrsne gradske legende. Ono što je Frane Matošić u Splitu u fudbalskom smislu, to je Reić u novinarskom. Za čitav region.  

Jasno da nismo mogli da ga zaobiđemo u akciji ovog tipa.

“Lepo je to što radite, velika stvar. Istorija se pomalo zanemaruje u ovo vreme, brzo se zaboravlja. Značiće za mlađe generacije sigurno. Da nauče nešto”. 

‘Selektorskog’ posla latio se čim je dobio izazov. Sve je to u glavi, no treba kvalitetno posložiti. Zamislite samo: sedam i po decenija intenzivnog praćenja fudbala?! Toliko utakmica, toliko velikih igrača...
“Priznaću vam da slabije pratim srpski fudbal poslednjih godina. Ali mislim da nisam bogzna šta propustio. Ipak se od raspada Juge igra daleko, daleko slabiji nogomet. Ne samo u Srbiji, naravno, tako je i u Hrvatskoj, Bosni, Sloveniji... Zato sam se opredelio uglavnom za asove iz bivše države”.

Pristalica ste one teze da je Jugoslavija imala jednu od najjačih liga u Evropi?
“Mislim da je bila među pet-šest. Recimo, bolja od francuske lige. Uostalom, Partizan je igrao finale Kupa prvaka, Crvena zvezde osvojila to takmičenje. Ta dva tima, zajedno sa Hajdukom i Dinamom, igrali su značajne uloge u Evropi, bili ravnopravni gotovo sa svima. Sa Špancima, Englezima, Nemcima”.  

Da krenemo od Zvezdinog tima. Mada je Split zamenio Beogradom u čuvenom transferu koji je potresao celu zemlju, očito da to Vladimiru Beari niste zamerili - on je vaš izbor. Sećate ga se dobro i sa gola Hajduka?
“Da, da... Čujte, Beara je bio fantastičan! Uz Vukasa i Matošića najvažniji igrač, jedan od najzaslužnijih za tri rane titule iz ‘50, ‘52. i ‘55. Uzeo bi Hajduk još koju da Beara nije otišao u Zvezdu”.

"E sad, mogli bismo ući u tu genezu zbog čega je Beara otišao u Beograd, međutim to je druga priča. U najkraćem, nije osećao da ga dovoljno poštuju i cene. Frane mu tek kasnije priznaje sve zasluge. Dok je igrao ovde, govorili su mu da je Vlaj, a to je pogrdni naziv u Splitu. Isto tako, svi su čuli kako mu je Matošić posle jednog primljenog gola vikao s centra igrališta: Vlade, Vlade, krpo od lavela! Lavel, ono gde se peru suđe, sudopera”... Beara se prvo ponudio Dinamu. Oni nisu smeli zbog politike da ga prihvate i onda se on obratio doktoru Aci Obradoviću iz Zvezde. Posle znate šta je bilo, Zvezda je sa njim osvojila četiri prvenstva u pet godina”.

Oko koga niste imali ni najmanju dilemu da li zaslužuje mesto u idealnih 11 crveno-belih?
“Izuzetno sam cenio i cenim Dragana Džajića, koji je sigurno jedan od najvećih svih vremena sa ovih prostora. Možda su kasnije neki pronosili veću slavu u Evropi, ali Džaja je u ono vreme pravio ogromnu razliku”.

Izostavili ste prvu i četvrtu Zvezdinu zvezdu, Rajka Mitića i Vladimira Petrovića Pižona...
”Nemam ja ni Kuleta Aćimovića, Ambasadora Stankovića... Držim da su ovi koje sam odabrao veće zvezde. Rajko je po meni više bio ekipni igrač, Kule isto tako. Gledao sam da uzmem veće individualce”.

Mitića nemate kod Zvezde, dok je Bobek zauzeo svoje mesto u Partizanu. Štef, dakle, pre Rajka?
”Štef je nogometni umetnik. Mitić je više bio vođa. Nema diskusije ko je bio veći igrač”.

Oko trenera niste imali dilemu?
"Ljupku svaka čast za titulu prvaka Evrope, ali on je imao spakovanu ekipu, to je bio sjajan tim. Miljan je ipak bio svetska klasa. Ne samo kao trener, nego kao ličnost. Mnoge stvari sam naučio od njega, pa preneo ljudima ovde u Hrvatskoj. Sećam se kako je govorio da je za stvaranje velikog igrača potrebno najmanje pet godina, za trenera 10, a za uspešnog funkcionera čak 20 godina".

"Mata Bezbija je jednom prilikom pitao kako može da bude tako miran kad je Mančester primio gol iz ofsajda. A Bezbi njemu kaže: 'Jeste, ali na prošloj utakmici mi smo dali gol iz ofsajda.' To su velike lekcije koje je on imao prilike da nauči širom sveta i da ih donese ovde. Miljan je bio veliki fudbalski propovednik".

“Pre njega Zvezda je imala Milovana Ćirića, velikog znalca. Držao je predavanja širom zemlje, po svetu. Međutim Miljanić ga je nadmašio".   

Koga biste posebno izdvojili iz Partizanovog sastava?
”Zebec je bio čudo od igrača. Igrao krilo, prešao u Zvezdu i postao štoper! Sve je mogao da igra. Pa Velibor Vasović, strašan autoritet”.

Branko Zebec u društvu čuvenog asa Menhengladbaha i Reala - Gintera Necera, i Miljana Miljanića

Zanimljivo da niste pronašli mesto ni za jednog od dvojice fudbalera crno-belih s najviše utakmica - ni Moce Vukotića, ni Saleta Ilića u vašem timu?
"Kad sam se konsultovao sa nekim ljudima oko mlađih igrača rekli su mi da je Saša Ilić rekorder. U redu, to je možda dovoljno da uđe u neku Kuću slave, ali ja mislim da to nije ekstra kvalitet. Kako sam već rekao, drugačije vreme, mnogo slabija liga. Druga dimenzija u odnosu na konkurenciju u Jugoslaviji. Imate i Tumbakovića, koji je osvojio sve te titule u skraćenoj ligi, mnogo slabijoj. Tako da sam se odlučio za Osima, mada je i Biće Mladinić bio veličanstveni učitelj fudbala. To što je on mogao da napravi sa mladima, niko nije mogao”.

Još neko ime što je bilo u najužoj konkurenciji?
”Peđu Mijatovića nemam... On je fantastičan igrač. Ali po meni legenda je Reala, ne Partizana. Tek kad je otišao u Španiju, postao je ozbiljna marka”.

Zanimljivo bi bilo čuti ko je vama, kao hajdukovcu, draži, ako se tako može reći - Zvezda ili Partizan?
”Zvezdu sam oduvek posebno cenio. Jer najveći je spektakl bio kad u Split dođe Crvena zvezda. Fešta. To su bile strašne utakmice. Kad je dolazio Partizan, po pravilu tučnjava, težak meč. Čak incidenti. Zvezda je oduvek bila gospodski klub, tamo su radili neki fini, uglađeni ljudi. Zvezda je mirisala na Evropu, a Partizan na Balkan”, podvukao je Reić.