Iličićeva ispovest: Čuo sam po Mihinom glasu da nije dobro, pričao sam sa Marinom o dolasku u Zvezdu
Vreme čitanja: 13min | sub. 28.01.23. | 10:19
Ofanzivac se u razgovoru za srpske medije prisetio životnih prekretnica, ali i odnosa sa fudbalskim prijateljima sa Balkana
(Od izveštača Mozzart Sporta iz Antalije)
Bogata fudbalska priča čiji je većinski deo ispisan na Apeninskom poluostrvu protkana emotivnim životnim izazovima, ali i uspesima koji će ostati za sva vremena, zaostavština je Josipa Iličića. Slovenački ofanzivac koji je u dresovima Palerma, Fjorentine i Atalante postao deo bogate istorije Serije A posle birnog igračkog i privatnog perioda vratio se u rodnu zemlju i Maribor, kako sam kaže, da ispuni obećanje i vrati stari dug.
Izabrane vesti
Tokom priprema u Antaliji za srpske medije osvrnuo se Iličić na upečatljive momente iz dosadašnje karijere, ali i dalje planove.
"Veoma je lepo vratiti se kući. Odlučio sam da se makar na polusezonu vratim i dođem malo sebi. Bilo mi je previše igranja utakmica na svaka tri dana toliki niz godina. Izmorilo me je. Posle svega što sam proživeo bilo mi je potrebno da spustim loptu, dođem kući i razgovaram na našem jeziku, kao i da oživim sebe kao fudbalera. U poslednje vreme u Italiji nije sve funkcionisalo onako kako bi trebalo da bude. Neke moje, možda i pogrešne odluke, navele su me na to da sada dođem kući i uživam u igranju fudbala, onome što najviše volim da radim. Ostvarila mi se najveća želja da se ponovo nađem na terenu i iskreno ću ovo reći - nikada mi lepše nije bilo nego sada", počeo je razgovor za srpske medije u Antaliji Iličić.
Tempo života u Italiji i sve što je proživeo u prethodnom periodu uticali su da ofanzivni vezista stavi tačku na poglavlje na Apeninima.
"Ko nije doživeo, ne može ni da shvati. Stalno neki pritisak i stres. Živiš svaki dan samo za fudbal. Vremena za odmor nema, ni za normalan život takođe. Sve je to zaista vrlo lepo, ali u jednom momentu dođe kraj. Ja sam u pravo vreme odlučio da to prekinem. Nisam otišao u neku drugu državu, već sam se vratio u Sloveniju. Videćemo za dalje korake, sada želim da odradim sezonu do kraja i vidim da li mogu sve to ponovo da izdržim. Još sam vezan ugovorom za Atalantu, ali sigurno se neću vraćati tamo. To je završeno za mene. Mislim da sam mnogo toga napravio u Itaiji, ostavio sjajan utisak, ali teško će doći do povratka".
Sve kroz šta je prolazio kao zvezda timova za koje je igrao u Seriji A bacilo je Iličića u koštac sa depresijom, ali je iz teškog životnog perioda izašao kao pobednik i ostavio svoj primer kao lekciju sledbenicima.
"Život je borba, nema popuštanja. Kada je teško tada shvatiš koliko znači svaki minut i dan, porodica i najbliži. Mogao bih mnogo toga da pričam, čak i knjigu da napišem, ali mislim da ne bi bilo fer prema mojoj porodici koja je sve to proživela sa mnom. Ljudi verovatno ne bi ni razumeli. To su neke stvari koje su me napravile boljim i jačim. Ne gledam na materijalne stvari, nego uživam u svakom momentu. Mnogi su me pitali gde ću posle takve karijere da se vratim u Sloveniju, ali ja igram fudbal jer ga volim, a ne zbog novca. Najbitnije mi je bilo da se vratim negde gde sam srećan, a ovde se osećam baš domaće. Ne razmišljam ni o čemu, osim o fudbalu. Maribor mi je pomogao da napišem neku svoju istoriju. Imao sam mnogo bolje ponude, ali dao sam reč i to mora biti tako. Smatram da je to bilo okej sa moje strane".
Među zainteresovanima je bila i Crvena zvezda, prvi ga je kontaktirao Dejan Stanković, ali crveno-beli nisu odustali ni posle prvog ne. Negativan odgovor stigao je i na istu ponudu Marka Marina nešto kasnije.
"Interesovanja je zaista bilo. Odmah sam na početku rekao da to u datom momentu ne bi bilo fer ni prema meni, ni prema klubovima koji su me želeli. Bio mi je potreban određeni period kako bih prošao kroz neke stvari. Nisam radio pripreme, nisam trenirao, stao sam sa sportskim životom. Fizički to ne bi bilo izvodljivo i izdržljivo. Zvezda kao Zvezda je veliki klub, a pogotovo bi od mene svi imali očekivanja i to od samog starta. Nisam bio spreman za tako nešto i zahvalio sam se na ponudi. Mogu da kažem sve najlepše o Crvenoj zvezdi. Imam mnogo prijatelja koji su igrali na Marakani i pričali su mi uvek najlepše o klubu. Uvek sam želeo da odem i gledam taj derbi o kojem svi toliko pričaju, ali teško je verovati da bih nekada mogao da doživim to iz ugla igrača. Ovde je moj dom, ovde se osećam najlepše, ali nikada se ne zna. Možda su ljudi iz kluba i videli nešto na ovim utakmicama", rekao je Iličić uz osmeh i dodao:
"Stvar je u tome da imam neke druge životne prioritete. Imam suprugu, decu, porodicu. Zvezda je nešto mnogo mnogo ozbiljno. Hoću da odradim posao u Mariboru do kraja, pa za dalje ćemo tek videti. Mnogo sam dobar sa Markom Marinom, čujemo se često, a sijaset puta smo igrali zajedno. Pričali smo o Zvezdi, ali ja kad osećam da nešto ne mogu da izvedem onda ne radim to. Sav fokus usmeren je na Maribor. Ostao sam im dužan nešto i pre još 14 godina obećao sam da ću se vratiti u ulozi fudbalera. Sada sam to ispunio, želim da im pomognem. Sa Markom sam i dalje u kontaktu, kao i sa gotovo svim momcima sa Balkana sa kojima sam igrao. Marin i ja se znamo mnogo godina. Sve su to normalne priče. Pitao me je da li me interesuje tako nešto, odgovorio sam mu da nisam spreman za to. Nikome nisam zatvorio vrata nikada, što je najvažnije od svega. Ako već ne budem igrao, nadam se da ću barem doći u Beograd da odgledam utakmicu".
Slovenački fudbaler tokom godina provedenih u Italiji izgradio je snažan odnos sa mnogim Balkancima, a upravo Stanković je bio među onima koji su ga dočekali po dolasku u Palermo iz Maribora.
"Moja prva utakmica protiv Intera u karijeri omogućila mi je da se upoznam sa Dekijem Stankovićem. "Probudite me, ovo sanjam", pomislio sam prilikom izlaska na teren. To se dogodilo kada je Inter osvojio tripletu. Svi ti igrači prolaze pored mene, a onda se pojavi Deki, potapše me po ramenu i kaže: "O, gde si mali? Dobrodošao u Italiju". Meni je to značilo, pamtiću zauvek. Nadam se da sam i ja nekom od mladih momaka pomogao i pokazao da se i iz male zemlje i malog kluba može doći do vrha".
Odličan odnos Iličić je imao i sa ostalim Srbima na Apeninskom poluostrvu, a uz buru emocija ističe vezu koju je imao sa Sinišom Mihajlovićem.
"Javio sam se Siniši kada mu je bilo loše, ukazao poštovanje. Došao sam u zemlju u kojoj je on vladao. Mnogo mi je značilo što sam došao u državu gde je imao ko da me brani. Svi znate da je Siniša uvek govorio sve najlepše o Balkancima. Svima nam je otvorio vrata u Seriji A. Teško je za strance u tako jakom takmičenju, ali nastavili smo tradiciju i pokazali se u dobrom svetlu. Dolaze nove generacije u koje ja lično verujem. Balkan poseduje veoma velike talente, veće od tih svih u Italiji. Miha me je želeo u Bolonji. Imali smo baš lep i korektan odnos. Njegovu bolest sam doživeo kao tragediju. Pozvao me je lično i pitao me da dođem i pomognem mu. Marko Arnautović je hteo da im se priključim kako bismo zajedno ispisali nove stranice istorije Bolonje. Već tada sam iskreno u Sinišinom glasu čuo da nije baš dobro. Više puta sam ga pitao da li je bolje... To je život. Bilo mi je mnogo žao, ma osećao sam se katastrofalno kada sam čuo da je izgubio životnu bitku. Samo nekoliko dana pre toga sam se čuo sa njim. Sve najlepše imam da kažem o tom čoveku. Kada god smo se videli imali smo o čemu da pričamo. Povezali smo se kroz naše karijere u Italiji. Mnogo mi je drago što sam upoznao osobu poput njega. Mnogo velika stvar je napraviti u Italiji ono što je Miha uradio kao stranac. Imam ga samo u lepim sećanjima".
Kada govori o prijatelstvima sa Balkana povratnik u Maribor ističe da ne može da izdvoji neko posebno.
"U Fjorentini nas je bilo za jednu ekipu. Baš smo se slagali sjajno, družili i uživali. Toliko Balkanca na jednom mestu, pa drugima nije bilo baš pravo. Znali su da ne mogu protiv nas. Šta god bi se desilo stajali smo jedni uz druge. To su momenti za koje fudbaler živi. Ostali smo prijatelji, čujemo se, a nadam se da ćemo se posle karijera svi negde zajedno videti i otići na večeru. Sa svima sam ostao super. Evo na primer, sa Edinom Džekom nikada nisam igrao zajedno, a postali smo kućni prijatelji. Bogatstvo je biti u kontaktu sa takvim ljudima i igračima svetske klase".
Uprkos neizbrisivom tragu u Seriji A, ostaje pitanje kako Iličić nije zaigrao za neki od italijanskih klubova iz samog vrha.
"U Italiji se to često pitaju. Uvek se o tome pričalo. U svim klubovima za koje sam igrao stizale su ponude, ali nikada me nisu pustili. Ja sam sa druge strane, ipak, veoma srećan zbog svega što sam postigao za to vreme. Stalno sam hvatao periode kada su moje ekipe bile u vrhu. Bilo je izuzetno lepo u Palermu i Fjorentini, ali najlepše u Atalanti koju smo podigli. To je priča koja ostaje da živi za sva vremena. Ono što smo zajedno napravili je teško ponovljivo. Videti toliko ljudi da plače zbog mene dovoljno je jasan znak koliko smo mi dali tom klubu, ali i koliko su oni nama vratili. Došao je taj kraj koji sam ja očekivao. Jednostavno, nisam više mogao da izdržim. Očekivanja su uvek bila velika, od mene pogotovo, ali život ide dalje. Fudbal je takav kakav je. Otvorio sam novi list u svojoj karijeri. Nije tek tako lako napraviti korak. Moji predsednici nikada nisu želeli da ja pojačam rivale, a oslabim samim tim i ekipu za koju igram. Ja sam to prihvatio i pomirio se sa činjenicom da neću biti deo kluba koji pripada samom vrhu svetskog fudbala. Ipak, ostvarili smo neke istorijske rezultate i ne žalim ni za čim. U svim klubovima sam ostavio dobar utisak. I dan danas da se vratim u Italiju ljudi bi sve to prepoznali".
Poseban odnos kada su u pitanju treneri Iličić je imao sa Đan Pjerom Gasperinijem.
"Najviše sam ukapirao koliko sam mu značio onog momenta kada sam otišao. Čoveka od 60 godina nikada nisam video da toliko plače, koliko je on plakao zbog mene. Prošli smo mnogo toga, pogotovo mislim na period kada mene nije bilo zbog bolesti i povreda. To su bile krizne situacije u kojima je on meni dao do znanja da ne može bez mene. Jedva je čekao da se vratim, da bi se i on mogao uzdići kao trener. To je bio loš period za Atalantu, postojale su šanse da ga smene, a tad mi je dao znak da sam najbitniji šraf u timu. On mi je zabranio mnoge transfere, jer nije mogao da zamisli tim bez mene. Tada sam shvatio da nikada neću napustiti taj klub dok sam u stanju da igram. Rezultati najbolje govore o njemu. Mislim da je on po kvalitetu uz Spaletija najbolji italijanski trener. Ne pričam o rezultatima, već o kvalitetima koje poseduje. Uspesi koje je nanizao najprimetniji su iznutra. Ja kroz moju karijeru to nisam doživeo".
Iličić je u najtežim momentima karijere imao podršku svih u Bergamu, od saigrača, preko ostalih članova kluba do navijača.
"Mnogo mi je značila podrška. San svakog igrača je da mu prirede ono što sam ja doživeo. Iskreno, nisam ni hteo da idem. Kada sam potpisao raskid ugovora nisam ni želeo da idem, već samo da budem kući i provedem vreme sa familijom. Ja sam bio spreman na sve to. Znao sam da mi je potrebna kuća, porodica i prijatelji. Malo klubova zna da ceni pojedince koji mnogo doprinesu klubu, a ja sam doživeo nešto toliko lepo u Bergamu. Imao sam tu sreću da sam prepoznat u klubu. Ne samo suze kojima sam ispraćen, nego mnoštvo drugih lepih stvari koje su učinili zbog mene. Prvenstveno mislim na slike po gradu. Svi bi navijači potpisali da se vratim i zaigram, ali za mene je to sada završena priča. Fokusiram sam trenutno samo na Maribor i pripreme. Želimo da nadoknadimo ono što smo propustili u prvom delu sezonu".
Pomen Maribora otvorio je temu staru 13 godina i vratio ofanzivca na period kada je klub napustio posle samo nekoliko utakmica.
"Iskreno, sve ono što sam doživeo u karijeri teško da je moguće ponoviti. Bio sam na ivici da završim karijeru, a onda Maribor, pa Palermo... Imao sam neke probe u Šerifu i drugim klubovima. Danas kad sretnem te ljude, ne mogu da veruju da sam napravio takvu karijeru, a kod njih nisam prošao. To je fudbal, brzo se okreće. Dosta ti je jedna utakmica. Pokušavam da prenesem svim mladim igračima da sam samim dolaskom u Maribor odlučio da pomognem njima. Znam da moje ime doprinosi klubu, više ljudi će doći da gleda utakmice. To je od velike važnosti za klub. Sada na priprema u Antaliji dolaze ljudi iz Zvezde, Partizana, Čukaričkog... Uvideli su neke kvalitet i verovatno dolaze da gledaju igrače. Hoću da objasnim mladima da je upravo to njihova najveća šansa. Ko do sada nije poznavao Maribor, sada ga zna".
Jedan od klubova koji nisu prepoznali Iličićev potencijal bio je Dinamo iz Zagreba, a propuštena prilika da ga ugrabe okarakterisana je kao jedna od najvećih grešaka braće Mamić.
"Da vam iskreno kažem, mnogo klubova koji su me tada gledali sada pričaju tu priču. Od Udinezea, pa dalje... Na kraju je samo jedan čovek preuzeo sve na sebe, moj prijatelj, pokojni predsednik Palerma. Jedini je stao uz mene i rekao da ću napraviti nešto više u fudbalu, da ću imati značajnu ulogu. Tada niko od tih klubova nije imao hrabrosti da dovede nekog igrča iz Slovenije. Istina je da sam bio blizu Dinama iz Zagreba, ali nažalost na utakmici koju su gledali sam se brzo povredio i tu je priča završena. Niko ne zna šta bi se posle desilo. Ako slušate od ljudi iz Dinama, radilo se o novom Luki Modriću".
BIO NA KORAK OD PRELASKA NA MALI FUDBAL
Suočen sa izazovima u periodu pre odlaska u Italiju, Iličić je bio na korak od prelaska na mali fudbal.
"Bio je to čudan period. Ispao sam iz lige sa jednim klubom iz Ljubljane, za koji ne znam ni da li sada postoji. Krenuo sam na nekoliko proba koje nisu prošle i potom odlučio da neću više da igram dok mi ne istekne ugovor. Taj predsednik mi je tražio neku odštetu koju ja nisam mogao da platim, jer mi nisu ni davali plate. Tada sam hteo da napustim veliki i vratim se malom fudbalu, koji je ujedno i moja najveća ljubav. Tako sam počeo i odrastao, pa i dan danas volim da ga igram".
Drugi mandat u Mariboru Iličić je prihvatio jasnih ciljeva.
"Meni je ambicija da svaku utakmicu budemo bolji. Volim da budem direktan, uvek kažem kako jeste. Kada nisam mogao da pomognem, poručio sam da to nije za mene. Igram za najveći klub u Sloveniji. Ne možeš to ako si neko ko pokušava da se spasi. Trudim se da sada prenesem pobednički mentalitet na ekipu. Volja i želja za dokazivanjem vode do rezultata. Poslednjih šest mečeva smo pobedili. Kad sam došao nisam ni gledao tabelu, samo sam želeo da svaki igrač bude bolji za 15, 10, ili jedan odsto. Kuća nije samo do plafona, nego ima i krov. Uvek može bolje. Smatram da sam svima dokazao da mogu i oni, ako ja sa 35 godina ovako treniram. Uvek sam pričao u šali da će igrači morati da se prilagde meni. Ipak, baš je kontra, ja se prilagođavam njima", rekao je ofanzivac i istakao da još uči o fudbalu:
"Fudbal u Sloveniji kada sam ja počinjao bio je mnogo drugačiji. Imao si lidere i karaktere, a mladi igrači žive totalno drugačije. Ja ih razumem, ali za mene nije bilo ni telefona ni plejstejšna. Oni imaju sve. Treba mnogo raditi. Ja se vidim u fudbalu i posle karijere. Ponuda neće faliti. Od kada sam otišao iz Italije telefon mi stalno zvoni, žele da budem sportski direktor ili pomoćni trener. To znači da sam ipak ostavio neki trag. Gasperini je više puta spomenuo da bi voleo da budem njegov pomoćnik. Nadam se da ću još uvek igrati, ima mnogo toga ispred mene. Hvala Bogu fizički se osećam dobro, samo da ne bude povreda. Za drugo se ne bojim".
IZ RESTORANA NA TEREN
Iličić se po povratku u Maribor suočio sa viškom kolograma, ali je tokom aktuelnih priprema pokazao da se velikom brzinom vraća u željenu formu i ritam.
"Došao sam na igralište iz restorana. Nisam trenirao tada, bilo je teško. Sva sreća pa nikada nisam imao povrede teške. Sada sam uhvatio formu, treniram svaki dan. Ja sam na kvalitet napravio karijeru, ne na fizičke predispozicije. Ja sam fudbal naučio na ulici i tako ću igrati do kraja. Kada ne budem mogao više fizički, tada ću se povući", rekao je fudbaler Maribora.