INTERVJU – Bibars Natho: Došao sam u pogrešno vreme, ali nisam čovek koga ćete ućutkati

Godinama je centralni hol stadiona u Humskoj ukrašavala fotografija Saše Ilića kako se nadmudruje sa odbranom Lacija. Sam protiv svih. Slabiji naspram jačih. U kolektivnoj svesti Grobara ostale su slike kako Mateja Kežman i Almami Moreira u završnim sekundama daju golove Crvenoj zvezdi. Simbol istrajnosti. Pamte navijači i u zavoje uvijenu glavu Darka Brašanca posle poraza od Augzburga i ostanka bez evropskog proleća. Patnja i bol.

Tu negde, na prelazu između bunta u ponos, gde se snaga volje prepliće sa ljubavlju prema klubu, a navijačima dođe da pevaju od muke, stoji lice Bibarsa Natha, kao svedočanstvo vremena u kome je Partizan. Kakve god da su okolnosti, a nisu dobre; koliko god da je uznemiren spoljnim faktorima, a kaže da jeste i to se primećuje i bez njegovih reči; bez obzira na stav ljudi prema njemu koji je godinama varirao poput lopte kad krene s jednog na drugi kraj terena, Izraelac je jedan od simbola crno-belih. Što su bili nekad i što su sad.

Traje! A kad neko traje, onda dobije poštovanje poput Ilića, Kežmana, Moreire ili Brašanca. Tu je i prema njemu se razvija emocija. Kako Grobara, koji su ga voleli od početka, pa sumnjali kad mu nije išlo, da bi ga opet prihvatili, jer im je dokazao da još može; tako i pristalica drugih klubova, jer ih – nervira. A to je, valjda, posebna vrsta pohvale za ono što Čerkez radi na terenu. I van njega, boreći se za interese Parnog valjka. Najvidljivije je golovima i asistencijama, ali ima nešto i mimo statistike, a tiče se uticaja na igrače (čini ih boljim), protivnike (matira ih) ili, na primer, sudije (kad i ako im ponešto zameri).

Zato se Natho pozicionirao kao figura kojoj Partizanovi navijači veruju. Kad igra i kad priča, jer su stekli utisak da se bori za njih, kao Ilić, Kežman, Moreira ili Brašanac. Jedina je razlika što za razliku od navedenih, ali i još stotine bivših igrača, Bibars još nije osvojio pehar, iako je već šestu sezonu u Beogradu.

Naravno, nije zbog njega ili je najmanje zbog njega, ali se potrefilo da klub prolazi kroz negativan period.

„Tužan sam zbog toga. Nadao sam se osvajanju trofeja. Kad sam došao, razumeo sam situaciju, ali sam istovremeno morao da budem realan. U Srbiji nemate mnogo šansi da osvojite titulu sa Partizanom. Ako uopšte imate. Možda neki ljudi ne vole da pričaju o tome, ali to je istina. Meni je jasno. Što se tiče kupa, triput smo bili finalisti, svaki put izgubili, od čega dvaput penalima koji su lutrija. Činjenica je da nemamo pehar pet godina. Mnogi navijači su mi rekli da sam u pogrešno vreme došao u Partizan, ali ne možete u karijeri proživljavati samo lepe stvari. Srećan sam što sam deo ovog kluba, lepše bih se osećao da smo uzeli titulu ili kup, ali postoji nešto što se zove povezanost sa klubom i navijačima. U teškim trenucima jasno možete da shvatite ko su ljudi kojima je stalo do Partizana, koji žele da urade nešto bitno. Nije dobar osećaj, ali se nadam da će u budućnosti biti drugačije“, u dahu govori Bibars Natho tokom prazničnog intervjua za Mozzart Sport.

Šta kažeš ljudima u Izraelu, porodici i prijateljima, zašto sa Partizanom ne možeš do znamenja? Rekao si da malo ljudi o tome govori, ali ti – pričaš.

„Hoću da pričam o tome, ali neću da sam sebi ubijem karijeru. Prijateljima govorim sve, oni znaju o čemu je reč, ali isto tako znam gde živim i moram da poštujem ljude. Ne mogu da kažem baš sve što želim. Svako ko gleda srpsko prvenstvo može da se uveri u činjenice“.

Dakle, smatrate da nije samo pitanje sporta što Partizan nije bio prvak od 2017?

„Tokom karijere sam dosta utakmica gubio, sigurno više od 40 odsto od ukupnog broja. Kad si dete počinješ da se baviš sportom znajući da je normalno da pobediš ili izgubiš, ali mora uvek da postoji fer-plej. Da svi imaju identičnu startnu poziciju. U Srbiji to nije slučaj. Isto kao što tokom sezone ne dobijaju svi isti tretman. Zato mi je jasno šta se dešava. Samo se nadam da će ljudi iz Saveza i odgovorni u ligi uraditi sve kako bi prvenstvo podigli na viši nivo. Verujte mi da ću biti prvi koji će im pomoći“.

ZABRINUT SAM ZA BUDUĆNOST SRPSKOG FUDBALA

Na šta tačno mislite, možete li da pojasnite?

„Sećam se da je pre samo dve sezone Srbija bila 12. na UEFA listi kad je reč o poretku nacionalnih šampionata. A gde smo sad? Na 22. ili 23. poziciji. Ljudi ne shvataju kakve su posledice ako jedan tim gurate da bude u Ligi šampiona. Šta se dešava sa ostalima? Moramo da posmatramo širu sliku, jer će naredne sezone prvak morati u kvalifikacije od drugog kola. Ne bih da budem negativan, ali gurate jedan tim da bude u Ligi šampiona, a šta će biti za pet godina? Neće biti uopšte evropskih takmičenja za naše klubove. Posledica su samo tri pobede timova iz ove lige od početka sezone na međunarodnoj sceni, a neki su ispali, uključujući i nas. Ne radi se ovde o Partizanu, nego o srpskom fudbalu. Poslednje dve godine su veoma loše. Ne vidim svetlu budućnost, izvinite što to moram da kažem. To me čini tužnim. Zamislite da imate dva-tri kluba koja su uvek u Evropi, da timovi poput Mančester Sitija ili Mančester junajteda redovno dolaze u Srbiju, stadioni budu krcati, oblikujete nove generacije fudbalera i navijača da budu deo spektakla. Danas sve ide u pogrešnom smeru. Ne verujem da deca sanjaju o tome da igraju utakmice pred svega 2.000 posmatrača ili budu deo lige u kojoj nema takmičarskog naboja. To nije dobra slika srpskog fudbala. Ako sad odete u Izrael i počnete da pričate o srpskom fudbalu, ljudi će lako proveriti: Partizan i Vojvodina su ispali, TSC jedini ostao uz Crvenu zvezdu. A Zvezda ima samo jednu pobedu u Ligi šampiona. Nije to dobro, čini me tužnim. Ako gledamo budućnost, ona ne izgleda dobro za srpski fudbal. To me brine“.

Kako prevazići deo problema na koji ste ukazali?

„Hajde da se potrudimo da unapredimo ligu. To možemo tako što ćemo poboljšati uslove za svaku ekipu. Kako terene na kojima se trenira, tako i one za igranje utakmica. Osim nas, vrlo bitni su i navijači, moramo da vodimo računa da se osećaju komotno, udobno i bezbedno na stadionima. Onda će ih biti više. Tako će i fudbal biti kvalitetniji“.

Ako su okolnosti takve, šta te onda motiviše da guraš, ako znaš da nećeš biti prvi?

„Da vam kažem iskreno, mislim da sam lud! Čak mi je supruga pitala: 'Zašto uvek moraš da zapinješ?' E, takav sam! Skoro imam 37 godina, a to radim zato što volim fudbal i hoću da pobedim i u najglupljoj mogućoj igri tokom treninga, što ne vidim kod dečaka uzrasta 16 ili 17 godina. To je mentalitet. Ne želim da ga menjam“.

Da li je taj mentalitet povezan sa mestom rođenja (Kvar Kama, jedan od dva čerkeska grada u Izraelu, gde su muslimani u većini), kao i načinom odrastanja, ulogom oca kao vojnog lica?

„Probao sam mentalitet mog mesta da donesem ovde. Otac je bio baš strog, težak tip, ali pošten. Direktan. Vodio me je na svaki trening, gledao pažljivo i baš zbog njega nisam smeo da zabušavam ili sečem putanju zadatu rukom trenera. Ostalo mi je urezano da nikad ne varam i nikad ne tražim izgovore. Baš zato sam se trudio da celog sebe dajem tokom treninga ili utakmica. Ako nisam u stanju tako da se ponašam, neću ni da treniram, kamoli igram. Neću se ni pojaviti na treningu. Rešio sam da svoj um i telo stavim u službu Partizana i njegovih pristalica. Kad budem primetio da ne mogu maksimalno da treniram, završiću karijeru. Zato se borim, dajem sve od sebe, a ono što je oko mene ne mogu da promenim“.

Iz svega navedenog, lako je zaključiti da je otac na tebe uspeo da prenese vrline kakve krase vojnike?

„Predstavljao je bio dominantnu figuru u mom životu, sve do moje 18 godine dok nije poginuo. Bio je u armiji više od tri decenije. Saznanje da sam ostao bez oca me je u sekundi promenilo, pretvorilo dečaka u muškarca. Odrastao sam u jednom danu, preuzeo brigu o porodici, jer sam kao jedino muško morao da brinem o mami i tri sestre. To se zove odgovornost. Takav sam i u sportu. Srećan sam što me je otac naučio da poštujem ljude. Pripremio me je za one situacije kad nije mogao da me vidi“.

HOĆU PO 100 GOLOVA I ASISTENCIJA ZA PARTIZAN

Sad bi verovatno bio ponosan, jer ako na timskom planu u Partizanu nisi imao uspeha, na ličnom si pomerao granice. Do kraja sezone ćeš stići do 250 utakmica za Parni valjak. Stranac si sa najviše mečeva, golova i asistencija u klupskoj istoriji. Da li te makar to zadovoljava u situaciji kad nema pehara?

„Važno je da budem deo istorije Partizana. Ovaj klub je više od nekog običnog u mojoj karijeri. Ovde osećam kao da sam kod kuće. Zato sam i ostao duže od pet godina. Radije bih osvajao trofeje sa ekipom nego što bih poboljšavao statističke parametre, ali je za mene velika čast što sam i to uradio“.

Kako tumačiš činjenicu da najviše utakmica (233), golova (69) i asistencija (62) imaš baš u Partizanovoj opremi? Više nego na bilo kom mestu u karijeri, a bio su u velikanima poput CSKA, PAOK-a, Olimpijakosa, ranije Rubina sa kojim si bio prvak Rusije. 

„Razumljivo je za mečeve, jer sam se u Beogradu zadržao duže nego u Moskvi, Atini, Solunu ili Kazanju. Što se tiče golova i asistencija, ovde sam promenio poziciju, počeo češće da dejstvujem kao 'desetka', dok sam u prethodnim sredinama igrao 'šesticu', ponekad tek 'osmicu', odakle je teže da se dokažeš u ofanzivnom segmentu. Promena mi je prijala i pomogla da stignem do ovih brojki. U nekim ekipama imaš osećaj da si srećan, kad to iskusiš, onda si moćan i sve ti polazi za nogom“.

Šta u tebi izaziva činjenica da si po više od 60 puta dao i namestio gol za Partizan?

„Vidim stotke! Želim da guram sebe, da se približim trocifrenim brojevima u obe kategorije. Kao kad atletičar pomera vrednosti ličnog rekorda, tako i ja. Jesu i sad sjajne brojke, ali hoću još. Ako je 69, hajde za početak da bude 80. A onda ćemo krenuti po 90, pa 100. To je moj put“.

Otkako su stranci počeli da dolaze u Humsku, neki su se zadržavali samo godinu ili dve, ali su osvajali pehare i igrali redovno u Evropi, a opet si dao više golova od njih. Da li smatraš da si na višem fudbalskom nivou od momaka kao što su Žuka, Dijara, Kleo, Moreira...?

„Ne radi se o poređenju. Stvarno nikad nisam razmišljao o tome. Niti gledao koliko je ko od pobrojanih dao golova. Prema svakom od njih imam ogromno poštovanje. Na kraju je bitno samo da sam dao baš sve od sebe, Grobari su to prepoznali. Onog dana kad budem prestao da igram za Partizan, siguran sam da će me poštovati, da će reći ovaj momak je za nas dao sve što je imao“.

DUGUJE MU SE OKO 1.000.000 EVRA, A NIKAD NIŠTA NIJE REKAO

I nikad ništa nisi rekao protiv kluba. A mogao si. Javnost ne zna, ali evo prilike da je upoznamo, Partizan ti duguje približno 1.000.000 evra na ime raznih plata, rata, bonusa, premija. Nijednom za sve ovo vreme, otkako finansijski problemi traju, nisu digao glas, kao što su radili Takuma Asano ili Fuseni Dijabate, koji su bežali iz Beograda ili Nemanja Jović, koji je tužio klub u kome je odrastao. Zašto?

„Odgovor bi mogao da bude veoma dug“.

Imam vremena...

„Zato što sam izgradio poseban odnos sa klubom. Kad sednem sa čelnicima, onda je to samo između nas i stvarno ostaje u četiri zida to što smo se dogovorili. Ako smo napravili sporazum, ne vidim razlog što bi drugi morali da znaju. Nadam se da ni u budućnosti neću morati da govorim o ovoj temi. Sve što se dešava ostaće između kluba i mene. Voleo bih da tako ostane“.

Zar to nije isto pitanje karaktera koji vučete iz porodice?

„Baš tako! Život je naučio da budem lojalan i da poštujem ljude. Da uvek govorim istinu. To je najbitnije. Poštovanje ljudi iz kluba mi je važnije od novca ili bilo čega drugog. Naravno da su finansije bitne, jer imam suprugu, decu, majku, sestre... Zato neću da kažem da novac nije bitan. Ako me budu cenili, kao što je sad slučaj, ne vidim problem u budućnosti“.

Kad već pominjemo čelnike, dok su prethodni bili u Humskoj govorili ste da ćete sigurno ostati dok su tu, jer su vas doveli. Vladajuća garnitura je sad drugačija, da li to utiče na tvoje planove?

„Pet godina sam bio u dobrim odnosima sa bivšim čelnicima. Doveli su me u Beograd, lepo smo sarađivali. Desile su se promene i sad zavisi od aktuelnih rukovodilaca. Kako oni budu procenili, tako će biti. Ne znam da li ću igrati još godinu ili dve, pa onda završiti. Što se tiče mene, mogu da kažem da će Partizan sigurno biti prvi izbor. Ne i jedini. Ako me crno-beli ne budu hteli, budite sigurni da ću imati druge opcije“.

Da li ih je bilo u međuvremenu?

„Postojale su. Uvek neko zove, proverava kako sam, kakva je situacija. A i pre nego što sam potpisao za Partizan bio sam blizu potpisa za jedan turski klub. Ponuda je bila finansijski bolja, sve smo skoro utanačili pre nego što se ispostavilo da u tom gradu nema internacionalne škole koju bi pohađala moja deca. Zato sam odustao. Partizan je bio sledeća najbolja opcija i srećan sam što sam je zgrabio. U međuvremenu je bilo klubova koji se raspitivali, na primer da li bih se vratio u Izrael. No, uvek sam imao dobar odnos sa Partizanom i sve dok je tako ne vidim razlog za promenu“.

Da li činjenica da se deca ovde školuju i usput su deo Akademije Partizana olakšava izbor?

„Naravno, familija je na prvom mestu. Kakve god da su ponude, morate da gledate njih. Živeo sam na sjajnim mestima, ali posle 32 godine života ne brinete samo o sebi i fudbalu, nego šta je najbolje za život vaše porodice. Tad brinete više o drugima nego o sebi. Ovde se osećamo izvanredno. Baš smo srećni“.

Čak i kad nema pehara. Iako je bilo situacija kad je to moglo da se promeni. Na primer, finale Kupa Srbije sa Vojvodinom, pa završna utakmica istog takmičenja sa Crvenom zvezdom (oba puta porazi penalima), te borba za naslov u sezoni 2021/22, sa Aleksandrom Stanojevićem. Za čim najviše žalite, kad ste imali najveće šanse da se popnete na tron?

„Što se tiče prvenstva, samo ću reći da smo imali podršku oko 2.000, najviše 3.000 ljudi kad smo bili lideri na tabeli. To dosta govori koliko je bilo realno da uzmemo titulu i koliko su ljudi verovali u taj scenario. Kad je u pitanju kup, oba puta su odlučivali penali. Nekad je potrebno da budete hladnokrvni i krucijalnim trenucima, a mi to nismo uspeli“.

Ako biste bili u prilici da opet igrate jednu utakmicu iz dosadašnjeg mandata u Partizanu, bez obzira da li želite da je doživite ponovo (na primer, polufinale kupa kad si dao gol) ili da možete da menjate scenario, koja bi to bila?

„Finale Kupa Srbije sa Vojvodinom. Bila je to moja prva sezona, stvarno smo imali kvalitetan tim, dobili večitog rivala u polufinalu kupa, prethodno odradili dobar posao u Evropi. U finalu smo se vratili sa 0:2 do 2:2, sve je bilo na našoj strani, trebalo je samo da 'ubijemo' utakmicu. Nedostajao nam je završni udarac“.

NIKAD NISAM PSOVAO SUDIJE, JEDNOM SAM POSLE DERBIJA ČESTITAO

Od tad, mada ne zbog toga, do danas, govori se o tvom odnosu prema sudijama. Grobarima se dopada, jer smatraju da se tako neko bori za njihove interese, dok navijači drugih klubova negoduju i spočitavaju rečima: „Šta radi ovaj Natho, samo se svađa“. Kako ti posmatraš odnos prema arbitrima?

„Ja sam jedan od lidera ovog tima i to je deo mog posla. Moram da predstavljam druge igrače. S obzirom na godine i poštovanje kakvo uživam, to je normalno. Osim toga, nama je kapiten golman (Aleksandar Jovanović, op. aut.) i teško mu je da pretrči pola terena kako bi pitao sudiju nešto. Zato ja stupam na scenu. To je ono što me karakteriše tokom cele karijere. Uglavnom im se obraćam sa poštovanjem“.

Dakle, ne psuješ ih?

„Neeee! Ponekad se desi da pređem granicu, ali nikad nisam psovao. Jesam nekad preterao u reakcijama ili bio grub, samo zato što sam osećao da prema nama nisu bile fer. Posle jednog derbija, kad smo izgubili sa 0:2, otišao sam do sudije i doslovce mu rekao: 'Hvala vam mnogo zbog načina na koji ste vodili meč, poštujući sve aktere.' Nije pravio probleme i posle toga ga se niko nije sećao. E, to je poenta. U Srbiji je problem što se posle utakmica više sećate sudijskih odluka nego strelaca golova. Sudije moraju da budu neprimetne. Prema njima imam poštovanje, ali isto tako nisam čovek koga možete ućutkati. Naročito kad ste protiv nas. I još nešto: nisam čovek koji samo priča, a ne radi ništa. Pogledajte moje brojeve i sve će vam biti jasno“.

Baš ti brojevi govore u tvoju korist. Iako su, recimo, skoro svi treneri otkako si ovde planirali da ti skrate minutažu, bar se tako govorilo tokom pripremnog perioda, a onda kad počnu takmičarske utakmice ispostavi se da ekipa bez tebe ne ume da igra. Da li je to problem?

„Jeste problem, zato što gledaju nebitne brojke! Broj godina nije bitna brojka. Nebitno da li ste mladi ili star igrač. Ako imate 16 godina, a posedujete karakter kao neko deset godina stariji, zašto ne biste bili na terenu? Isto tako, ako imam 36 i bolji sam od nekog tinejdžera ili momka od 26, zašto da ne budem u prvih 11? Razumeo bih da ne ispunjavam uslove, ali... Da mi dođe neko sa idejom da će mi skratiti minutažu samo zato što imam 34 ili 35 godina? Zašto? Najbitnije je šta radiš na terenu, da li daješ ili nameštaš golove i da li saigrače činiš boljim. Sa ovim se suočavam tokom cele karijere. Imao sam 15 godina i bio sam najbolji igrač u Akademiji, novi direktor je došao i na početku pričao razne stvari o meni. Posle mesec dana je rekao mom ocu: 'Izvinjavam se zbog svega, Natho je najbolji koga imamo u ovom uzrastu.' Zato sinove učim da će o njima uvek da se govori. To znači da su važni. Na kraju krajeva, ko govori? Samo oni koji ne mogu da urade. A ja mogu! I to pokazujem. Za pet godina se to videlo. Kad izađemo na teren vidi se ko šta može“.

Može li Natho da igra zahtevne utakmice iz sedmice u sedmicu?

„U ovom času se osećam sjajno. Zdrav sam i spreman sam. Neću da lažem, govorim kako mogu da igram po 90 minuta dvaput sedmično. Naravno da ne. Znam da moje telo nije u stanju da odgovori istim intenzitetom na obaveze kao ranije. Sigurno mogu jednom nedeljno da zapnem iz sve snage. Kad bismo između imali evropske utakmice, onda bismo razmišljali kad i gde da budem na terenu 60 ili 30 minuta. Jedino mi se ne sviđa da neko dođe pre početka sezone sa idejom da mi smanji minutažu. Hajde da vidimo. Otvoren sam za sve“.

VOLEO BIH DA SAM DOŠAO U VREME MARKA NIKOLIĆA

Otkako si u Beogradu, sarađivao si sa sedmoricom trenera. Pod čijom palicom su tvoje karakteristike najviše dolazile do izražaja?

„Počeo sam sa Savom, imali smo izvanrednu saradnju, dao mi je slobodu u igri u celom smislu te reči. Sad kad je drugi put bio ovde mogli ste da vidite kako sam igrao i kakav mi je učinak bio. Sjajan je period bio i kod Stanoja, tim je bio snažan u to vreme, borili smo se za trofeje. Bez obzira na kojoj sam adresi, trudio sam se da od svakog trenera uzmem ono što mi najviše odgovara. Moje je bilo da nađem način kako da im pomognem, a da zajedno budemo od koristi ekipi“.

Da postoji mogućnost da vratiš vreme, izabereš drugačije sportske i društvene okolnosti, koji period bi izabrao da se pojaviš u crno-belom?

„Dve godine pre mog dolaska! To je bio sjajan trenutak za Partizan, jer je sa Markom Nikolićem osvojio duplu krunu! Ili možda onaj period kad je šest puta uzastopno bio prvak. Želim da iskusim to, a još nisam imao priliku. S druge strane, nije sve u trofejima. Verujte mi da sam ispunjen kad gostujemo u nekom malom mestu i vidim navijače Partizana. Ima ih svuda. Bez obzira da li smo u Srbiji ili inostranstvu, jesu li u pitanju zvanične ili prijateljske utakmice, bodre nas uvek. Bio sam nekoliko puta na košarkaškim utakmicama i uverio se u povezanost Grobara i kluba. Sećam se i polufinala kupa kad smo izbacili Zvezdu, stadion je bio krcat. E, taj osećaj kad bismo imali tokom cele sezone kao što ga imaju košarkaši. To želim! E sad, kažu da sam došao u pogrešno vreme“.

Bez obzira na tajming, očigledno dosta dobro poznaješ istoriju kluba?

„Trudim se. Znam dosta utakmica u prošlosti. Na primer, za mene je u modernom dobu prva asocijacija na Partizan kad je eliminisao Njukasl i plasirao se u Ligu šampiona, kao prvi srpski klub. Bilo je to veliko dostignuće. Dakle, nije prošao mali tim iz lige skromnog kvaliteta, nego je izbacio Njukasl, u to vreme drugi, treći klub Premijer lige“.

TRENER ILI DIREKTOR, HOĆU DA OSTANEM U BEOGRADU JOŠ DUGO GODINA

Kakva razlika u odnosu na sadašnji kadar. Biću direktan: da li je postojeći tim najskromniji za koji si igrao, jer je opšti utisak da ste samo golman Aleksandar Jovanović i ti na nivou reputacije kluba?

„Ne želim da poredim vremena, igrače, trenere... Samo ću reći da poslednje dve godine predstavljaju najteži period moje karijere. Ne što se tiče mene, nego svega što se dešava oko ekipe i kluba. Baš je komplikovano svakodnevno se boriti sa stvarima koje nisu direktno vezane za sport. Jednostavno, nismo fokusirani samo na fudbal. Nije ni ostalim momcima lako. Znaju gde su došli, Partizan je i dalje velikan, ogromne istorije, respektabilnog imena... Baš zato je i pritisak veliki. Doći ovde i boriti se protiv svih, a da pritom nekad nemate navijače uz sebe (kao što je bio slučaj duže od godinu dana, op. aut.) baš je teško. Čak ni meni, koji sam preturio svašta preko glave, zamislite kako je onda dečacima koji tek počinju, a nemaju iskustva. Mogu samo da poželim da će se stvari promeniti, a budućnost za naše naslednike biti svetlija. To Partizan zaslužuje. Pre svega poštovanje, a u ovom trenutku ga ne dobijamo u dovoljnoj meri. Ako ne budem tu igrač, opet ću se nadati da ću biti u stanju da vratim ovaj klub na poziciju koja mu pripada“.

Baš zato sam nekoliko puta insistirao da je takav način razmišljanja posledica karaktera, povezanog sa činjenicom da si bio prvi musliman kapiten reprezentacije Izraela.

„Baš mi je značilo. Izrael je jevrejska država, Jevreji su u većini, ima oko 2.000.000 muslimana, a nikad pre mene nijedan čovek te veroispovesti nije bio kapiten državnog tima. Utoliko je i odgovornost bila veća. Na ličnom planu, pokazalo je kako me ljudi tretiraju, da im značim i da me poštuju. Istovremeno, da sam bitan fudbalski. A opet, to je u drugom planu, jer smo svi mi ljudi i trebalo bi da insistiramo na istim vrednostima, kao što su mir, poštovanje, porodica. Da držimo politiku daleko od nas. Na kraju krajeva, bez obzira na poreklo, rasu, boju kože, veru, svako želi da živi u miru, bez problema. Srećan sam što sam bio u prilici da pokažem ljudima drugačiju sliku u odnosu na ono što se van Izraela piše i priča. Tužan sam što danas ima dosta žarišta na planeti, što se ratuje, molim se za bolje dane“.

Da li je sad bezbedno doći u Izrael?

„Naravno. Samo osećaj nije isti. Znamo da će se pre ili kasnije problemi rešiti. Molimo se da se situacija vrati u normalu“.

Dotle, šta je realnije: da završiš karijeru u otadžbini ili Partizanu?

„Moj prvi izbor biće Partizan, ali će zavisiti i od čelnika“.

Ranije si govorio kako imaš ideju da po okončanju igračke karijere ostaneš na nekoj poziciji u Humskoj, da unaprediš klub kao trener ili kao rukovodilac, sportski direktor. Da li je ta tema aktuelna?

„Jeste! Želim da budem deo fudbala i kad prestanem da igram. Ne znam da li želim da budem trener, iako mi se ta uloga sve više sviđa. Nadam se da ću ostati u fudbalu i želeo bih da to bude u Partizanu, klubu koji stvarno volim i sa kojim sam se baš povezao. Priželjkujem da još godina, dugih i lepih, provedem ovde“, najavio je Bibars Natho za naš portal.