INTERVJU – Jelena Čanković: Od devojčice koja je žonglirala za pun Pionir do Barse i Lige šampiona

Otvorite, recimo, ugledni Gardijan i svakog dana ćete na naslovnoj strani videti jednu vest o ženskom fudbalu. Bar jednu. Amerikanke su odavno nivo za sebe. U Švedskoj se redovno prenose sve utakmice državnog šampionata. Na utakmici Atletika i Barselone – pre korone naravno – bilo je rekordnih 60.000 ljudi na stadionu Vanda Metropolitano. A Jelena Čanković je u toj Barseloni igrala sa 18 godina. Sada je već redovna učesnica Lige šampiona kao igračica Rozengarda. Bila je i najbolja asistentkinja švedskog prvenstva. U dresu Ferencvaroša i najbolja fudbalerka Mađarske.

I sve to iako je devojka rođena 1995. fudbalom počela da se bavi u vreme kada je u Srbiji bilo društveno uvreženo mišljenje da devojkama nije mesto na travnatom terenu. I kada, na kraju krajeva, nije mnogo ljudi znalo šta da radi sa devojkama koje su se zaljubile u „bubamaru”. Čak i Jelenin otac, trener koji sada ima svoju školu fudbala, nije bio baš siguran.

„On me je video kad sam se igrala u dvorištu, video je talenat. Uzela sam loptu sa šest godina i žonglirala. I on gleda i kao: Šta je ovo? I njemu je bilo čudno, gde da me odvede kao devojčicu? Niko ne zna ništa o ženskom fudbalu u tom periodu. Ja sam onda insistirala i tako je počelo. Uvek sam imala punu podršku od porodice. Sad je sve lakše, ali bilo je teških trenutaka", počinje Čankovićeva u jednom od intervjua kojima će Mozzart Sport pokušati da javnosti predstavi sav trud koji su Jelena i njene saigračice iz reprezentacije Srbije uložile da bi došle ovde gde su sada.

A prihvatali vi to ili ne – napravile su mnogo. Većina seniorki je iz lige u kojoj je i plata od 500 evra premija otišla u inostranstvo i igra ozbiljan fudbal. Na zapadu Evrope, Americi i nekim drugim delovima planete, ženski fudbal odavno nije rekreacija.

„Dosta se razvija, devojka na top nivou može dobro da zaradi. Ne možeš, naravno, kao Lionel Mesi, da deca ne moraju ništa da ti rade za života, ali možeš da zaradiš dovoljno da, ako si pametna, nešto od toga napraviš. Samo što je to 100 igračica na svetu. Ali meni lično pare, i da zarađuješ milione... Ja igram da bih bila bolja, da bih napredovala. Ne verujem ni da Kristijano Ronaldo i Mesi igraju zbog para. Ako hoćeš da budeš najbolji, teško da će pare da ti budu prvi motiv", decidirana je Čankovićeva.

Nije to lažna priča ni kakve kurtoazne rečenice. Kako u ženskom fudbalu nema baš miliona, devojke nisu otuđene od naroda kako to često ume da se desi sa igračima koji ne znaju ni koliko imaju i koje vrhunski klubovi čuvaju pod staklenim zvonom. Čvrsto stoje ne zemlji, ne zaboravljaju koliki su put prešle. Pa i kada odgovara na pitanje o uticaju korone na ženski fudbal iz Jeleninih reči izvire empatija.

„Iskreno mi je teško da govorim o tome, jer u Švedskoj je mnogo drugačije, opuštenija su pravila, ne nose se maske, mi smo sve vreme trenirali. Nisam lično nešto osetila u klubu. Jedino sam imala problem sa utakmicama, jer smo stalno bili u nekom iščekivanju. Te počinjemo u aprilu, te u maju, pa jun... Ali nisu nam smanjivali plate jer smo sve vreme trenirale. Dozvoljeno je bilo profesionalnim ekipama. Zato kažem, teško mi je da govorim, jer znam koliko je ljudi izgubilo posao, to je strašno. Ja sam srećna što sam bila u takvom okruženju".

KAD JE STIGAO POZIV BARSELONE, DRUGI NISU POSTOJALI

Protiv Bajerna u osmini finala Lige šampiona (©Reuters)

Ima i do sreće. Ali nije samo do toga. Prvenstveno je do radnih navika. Ima i do talenta. Jelena Čanković je svojevremeno bila tolika atrakcija u Srbiji da je na poluvremenima košarkaških mečeva zabavljala publiku žongliranjem lopte.

"A-ha-ha, imala sam sedam godina, bila sam mala, imala sam tremu. Posle sam dosta često to radila, pa je bilo lakše. Počela sam to u Batajnici, odakle sam, bio je baš veliki turnir ’Milica Rakić’, uvek je bilo puno i uvek je bilo: Vau, koliko ljudi. Posle sam se navikla".

Mediji su u oduševljenju Čankovićevu prozvali – Ronaldinja. I njoj nije nimalo smetalo. Štaviše.

„Meni je Ronaldinjo bio idol. Kad god bi me neko pitao – Ronaldinjo. Tehnički sam isto dobra, Barselona je meni uvek bila omiljeni klub, pa se to nekako zapatilo".

I kako to samo život ume da namesti, deceniju kasnije, eto Ronaldinje baš u Barseloni.

„Imala sam par ponuda, ali sve ostalo nije postojalo kad sam čula ’Barselona’. Iako možda u tom trenutku Barselona nije bila top nivo što se tiče ženskog fudbala. Bili su na početku. Nije bila među najboljim ekipama u Evropi. Španska liga nije bila ono što je sada. Sa te strane nije bio najpametniji potez. Ali u tom trenutku da mi je neko rekao Volfzburg koji je prvak Evrope, ma kakvi, samo Barselona. To je bilo ostvarenje sna. Ne kajem se. Ja sam svoj san ostvarila sa 18 godina i to je to".

U međuvremenu, mnogo se toga promenilo. Španci kao Španci, ludi za sportom, brzo su se umuvali u društvo najbolji.

„Tada se nije se toliko ulagalo, nije španska liga bila ni blizu Nemačkoj, Švedskoj, Engleskoj. Nije Barsa bila top klub što sam ja možda negde očekivala. Igralo se dosta na veštačkoj travi, loši su tereni bili. Sada se dosta promenilo. Ali ja sam san ostvarila. Drugačiije je mnogo kad si dete i sada kada si profesionalac. Od sedme godine samo Barsleona i Barselona".

A tada tamo i Mesi i Nejmar...

„Dobro, mi smo trenirale u ogromnom sprotskom centru gde su sve selekcije, od U7 do prvog tima. S tim da je njima sve odvojeno. Za njih je sve posebno. Poseban teren, ograđen. Retko smo mogli i da ih vidimo. Mislim, vidiš ih kad prolaze, možeš da se slikaš s njima. U tom trenutku se nije radila tolika marketinška promocija ženskog fudbala, sada je drugačije. Možda smo jednom imala slikanje. Viđala sam ih, naravno, imam slike sa Đordijem Albom i Ćavijem".

FIZIČKI ZAOSTAJEMO ZA NAJBOLJIMA

Reprezentacija Srbije (©Starsport)

Od ove sezone i Real ima svoj ženski tim, poslednji se odlučio na takav korak od velikih španskih timova i trpeo je velike kritike zbog toga. Koliko se okolnosti promenile govori i to što je ženski fudbal nedavno bio na naslovnoj strani Marke. I to zato što je Marko Asensio, prvo on, a posle i svi ostali velikani španskog sporta, stao u odbranu golmanke Marije Izabel, koja je trpela seksističke uvrede na društvenim mrežama. "Misma pasion", napisao je Asensio. Ista strast.

"Toga ovde nema nažalost, ali ima svuda u Evropi", komentariše Čankovićeva uz napomenu da ipak u Srbiji nije ni imala nekakvih ružnih iskustava sa percepcijom prema devojkama u fudbalu.

Nažalost, nema ovde ni uslova da se naše fudbalerke razvijaju kao suparnice iz zemalja koje su oberučke prihvatile devojke u sportu. I koje imaju novca da ih poguraju. Mada nije sve ni do novca.

„Mi pre svega fizički mnogo zaostajemo. Što se tiče igračica. O infrastrukturi da pričamo – nemoj ni da idemo tako daleko. Ali što se same igre tiče... Mnogo se brže igra u jačim ligam, mnogo se brže trči, pa tu ima dosta i do tehnike. Jer kad se brže igra moraš da imaš bolju teniku da možeš brže da odigraš. Jedno drugo vuče".

A kad dođe već do vrhunskog nivoa, nema tu nikakve razlike izmeđe žena i muškaraca. Zahtevi su apsolutno isti.

„Ja treniram i individualno sa Aleksandrom Stajkovcem. U zavisnosti od obaveza u klubu dodatno radim teretanu. U toku sezone ti ne treba neko trčanje, ali teretana, snaga, eksplozivnost, na tome mora da se radi. Zimska pauza ne postoji. Kad sam ovde, treniram kod njega. Fizički aspekt je mnogo bitan... U Švedskoj liga traje od aprila do novembra, sad smo i pre početka sezone igrali protiv Bajerna osminu finala Lige šampiona, to je kao i kod muškaraca - vrhunac! Druge zemlje, drugi stilovi, svako ima nešto svoje karakteristično, teže je mnogo... Na leto ćemo možda imati nedelju dana slobodno, ali to nije slobodno. Imamo u decembru mesec dana slobodno, ali to je u stvari sedam dana slobodno, jer moraš na početak priprema da dođeš spreman".

Razlika ipak postoji. Kad su recimo sponzori u pitanju. Poseban je to problem za Srpkinje.

"Recimo, ja sam jedina u Rozengardu koja nema nikakav sponzorski ugovor, ali to je zato što sam iz Srbije, pa im nisam interesantna. One ipak dolaze iz država u kojima se na ženski fudbal drugačije gleda".

NA DERBIJIMA PUNI STADIONI

Jelena Čanković (©FSS)

Još teže je naravno u srpskom fudbalu.

„Ogroman problem je što nam skoro sve seniorke igraju u inostranstvu. Naša liga se bukvalno sastoji od U17 i U19 fudbalerki. Tebi je samo cilj da odeš u inostranstvo, kao i kod muškaraca. U Srbiji jednostavno ne možeš da živiš od toga. Nemaš ništa ili imaš jako malo. Iskreno, i nisam dugo ovde, pa i nisam pozvana da komentarišem. Pratim, naravno, čujem se sa ljudima iz Spartaka... Spartak je, što se tiče Balkana, jednostavno drugi nivo. Ali mnogo je teško. Ne možeš da privučeš neku kvalitetnu igračicu iz inostranstva. I finansije i kvalitet lige..."

U Švedskoj, svetskoj velesili kad je ženski fudbal u pitanju, sasvim drugačije naravno.

„Mali su stadioni, ali recimo kada su derbi utakmice bude i do 5.000 ljudi, to su pune tribine, bude baš dobra atmosfera. I medijski se mnogo više prati. Sve prenose imaš na sportskim kanalima, a jednom u dve nedelje i na javnom servisu, kao što je naš RTS ovde, izaberu jedan derbi pa prenose. Njima je i reprezentacija mnogo praćena, pa se onda preliva. Baš nedavno sam pročitala da je na našem derbiju sa Geteborgom oboren rekord po gledanosti jedne sportske utakmice".

A i u takvoj ligi Jelena je bila u tri najbolje vezne igračice. Ranije, rekosmo već, i najbolja fudbalerka Mađarske.

"Znači mi puno. I lično i zbog devojaka iz Srbije. Mnogo je teško uspeti u inostranstvu kad si devojka koja ne dolazi iz reprezentacije koja ima uspehe. Jednostavno je to tako. Uvek bude ono: Ti si OK, ali ne igraš Svetsko prvenstvo, nemaš ime. Nema neke diskriminacije, ali.. I zato mi znači. Važno je za devojke u Srbiji da vide da može sve da se uradi, odakle god da kreneš".

Bitno je dakle gde stigneš. A Srbija još čeka debitantski nastup na nekom velikom takmičenju. I svi u ženskom timu nadaju se da će se to uskoro desiti.

„Svetsko prvenstvo malo teže, ali definitivno imamo kvalitet za Evropsko prvenstvo. Nedostaju nam neke sitnice, malo bolji uslovi, od terena, opreme, da se o nama vodi računa kao o profesionalnim fudbalerkama, jer mi to jesmo. Nema tu razlike što se tiče toga, muški i ženski fudbal. Mi isto treniramo, ali mora malo više da se ulaže u ženski fudbal. I u mlađe kategorije i u A tim, jer smo mi ipak dosta daleko od ovih najjačih selekcija", optimista je Čankovićeva.

Svesna ipak da je još dugačak put pred ženskim fudbalom u Srbiji. U školici njenog oca recimo...

„Ima par devojčica, ali i dalje sam nezadovoljna jer ih nema puno, a-ha-ha", s osmehom završava Jelena Čanković.