INTERVJU – Juraj Čobej: I posle 20 godina pamtim kako se Pjer Boja tresao pre penala (VIDEO)

Utanačeno je da se nađemo na još jednom simboličnom mestu – na stadionu Partizana iz Bardejova. Da, klub u kojem je Juraj počeo karijeru i radio kasnije kao trener golmana zove se – Partizan. Igra u četvrtoj ligi Slovačke, a ima stadion sa tri natkrivene tribine i prostorije da se pola naših superligaša postidi.

Iz automobila Čobej je izašao uz vidljiv napor.

„Bole me noge i leđa“, rekao je nam dobroćudni div, koji je na sebi nosio crno-beli dres.

CRNO-BELA BOJA MILA

„Namerno sam ga obukao, jer to su boje Petržalke, Partizana iz Beograda, ali i Juventusa sa kojim smo igrali kasnije, 2008. godine“.

Dok su se kamere nameštale, pitali smo Juraja za zdravlje, što ćete moći da vidite u zvaničnom delu intervjua. Ono što se nije videlo, a što nam je tada pokazao je rupa od nekoliko milimetara usred dlana.

„Operacija Karpalnog tunela“, otkriva Čobej. Samo još jedna u nizu...

Intervju je rađen početkom avgusta, kada je Partizan ispao od AEK-a sa Kipra i čekao revanš sa Oleksandrijom.

„Je li to pre nekoliko dana Partizan ponovo ispao na penale od nekoga“, upitao nas je Čobej.

Ali, bilo mu je drago da čuje da su crno-beli na korak od prolaska protiv Ukrajinaca.

A, onda su se kamere upalile...

Juraj, kako ste sa zdravljem, čujemo da ste imali problema i ranije i nedavno?

„To je malo komplikovanije... Osećam se kao dobro, ali... Imao sam operaciju mozga, imao sam dve intervencije na srcu, tako da se, s obzirom na sve to, osećam veoma dobro“.

Prošlo je 20 godina od utakmica sa Partizanom. Kako vam to zvuči – 20 godina, kao neka davna istorija?

„Bilo je prilično davno, ali podsete me na to najmanje jednom mesečno. Internet je pun toga. To su nezaboravna iskustva. Ja volim istoriju, a upravo mi je Beograd srcu drag zbog turskih ratova. Sulejman ga je osvojio, drugi su osvajali Beograd, a i ja sam ga osvojio. Volim istoriju, moja supruga je istoričarka, verovatno smo se zato i zbližili“.

Šta je ono što vam prvo padne na pamet kada pomislite na utakmicu sa Partizanom u Beogradu?

„Prvo što mi padne na pamet su razrušene zgrade. Bombardovanje Beograda... Kada smo tamo došli i videli, to je bilo strašno. A Partizan? S obzirom na okolnosti, pošto su Grobari kod nas pravili nerede, morali su da nas čuvaju kordoni vojnika. Došli smo na stadion - dva kordona. Izlazimo  na utakmicu, a vojnici oko nas. To je bilo baš deprimirajuće, ali... Hvala Bogu, pobedili smo“.

A, kada je sam meč u pitanju?

„Sećam se jedne situacije. Ispala mi je lopta. Gol je bio prazan, ali sam podigao nogu i lopta me pogodila u nju, a onda otišla u prečku. Dok sam ležao, nogom sam je izbacio. A penal... Boja je tamnoput, ali bio je ovako bled (pokazuje na dres). Video sam da je nervozan i iskoristio sam to. Video sam kako namešta loptu (da mu drhte ruke) i pokazao sam mu na koju ću stranu da idem kada šutne. Otišao sam tamo i on je baš tu šutirao. Komentator Branislav Tešak, koji je prenosio utakmicu, rekao je: "Ovaj penal će se reprizirati i za 20 godina". I ponavljaju ga do danas“.

ATMOSFERA U BEOGRADU NAJBOLJA U ŽIVOTU

Da li se sećate atmosfere sa utakmice?

„Broj jedan! Najbolja u mom životu. Najbolja utakmica koju sam ikada odigrao. Posle meča me je Brano Tešak (komentator) za TV JOJ pitao baš o tome. Na Seltiku je bilo 54.000 gledalaca, a ovde mislim 32.000, ali je atmosfera bila neuporedivo bolja, svi su bili kao porodica. Osetio sam da se drže zajedno i zato sam još bolje branio. Vlade Divac je tada bio počasni predsednik (Partizana). Često je ustajao. Kada je počeo drugi produžetak, sve je utihnulo. On je ustao i počeo da tapše, a sa njim i ceo stadion. Zvučalo je kao kada voda pada kap po kap“.

Jeste li imali neku posebnu pripremu za penale ili ste ih branili na intuiciju?

„Rekao sam pre utakmice da ćemo pobediti 1:0 i uopšte se nisam koncentrisao na penale. Ali, nismo dali gol. Penali? Njih ne možeš da odbraniš. Ali možeš da utičeš na igrača, pogotovo kada je nervozan. Igrač koji veruje u sebe, pogotovo u Ligi šampiona, šutira snažno i pogodi tamo gde želi. Tada golman nema šanse. Ali, kada je igrač nervozan, istina i umoran posle 120 minuta u nogama... To možemo da kažemo i za Jana Kozaka, našeg najboljeg igrača, koji je na kraju promašio penal. Brnović? On je prišao samouvereno. Praktično, nisam znao šta da radim, pa sam se samo bacio. A, on je baš tamo šutirao. Tu nema neke moje zasluge. Čista slučajnost“.

Da li je istina da je dres iz Beograda jedini koji ste sačuvali po završetku karijere?

„Jedna stvar je kada igrači razmenjuju dresove. Ja nikada u životu ni sa kim nisam razmenio dres. Svoj dres cenim više od svega. Ali, sačuvao sam samo jedan – onaj iz Beograda. Ostale sam poklonio, neke u dobrotvorne svrhe, neke deci. Nisam ih prodao, poklanjao sam ih. Ali, ovaj najviše cenim. Već je izbledeo, čak i jedinica (na leđima), jer ga svuda nosim i pokazujem“.

Partizan je imao velike probleme u sezoni posle ispadanja od Artmedije, ali ispostavilo se da je vaš klub još gore prošao. Šta se dogodilo sa Petržalkom?

„Petržalka je nestala. Ovo (sa Partizanom) je bilo 2005. godine, a 2008. smo još osvojili titulu i kup – duplu krunu u Slovačkoj. Izgubili smo od Juventusa u kvalifikacijama za Ligu šampiona, od kluba istih boja. Na leto je vlasnik kluba kupio Slovan iz Bratislave i napustio Petržalku. Ona je 2010. nestala, a 2011. je obnovljena, ali je morala da krene iz šeste lige. Sada igra u drugoj ligi, ali to je praktično novi klub“.

UMESTO U SAO PAOLO - U BOLNICU

Šta se desilo sa vašom karijerom posle Partizana i sezone u Ligi šampiona?

„Trebalo je na zimu da odem u Brazil, u Sao Paolo, ali sam otišao u Kramare (bolnički centar u Bratislavi). Odigrali smo 6. decembra poslednju utakmicu protiv Porta, a 15. decembra sam već bio operisan“.

Onesvestili ste se u supermarketu?

„Da, tu u Hipernovi. Tumor kao kutija šibica, u mozgu, tačno po sredini, između dve polovine. Bio je na hiljaditi deo milimetra od centra za ravnotežu. Doktor, profesor Štenjo, nije hteo ni da me operiše. Rekao sam mu: "Ovo nema šta da traži tu, ovo mora napolje. To će da ode napolje i ja ću da igram fudbal". Posle toga sam morao da završim sve preglede. Dva meseca nisam radio ništa drugo osim što sam obilazio lekare da bih dobio pečat da mogu ponovo da branim. Na kraju sam uspeo i ponovo sam zaigrao. Branio sam 2008. godine kada smo osvojili duplu krunu. Branio sam celu sezonu u kupu i pet prvenstvenih utakmica, ali sam imao zabranu (na kratko). Otac jednog čoveka iz Partizanovog marketinga je neurohirurg. Kada sam bio u Staroj Pazovi 2010. godine poslao mi je na poklon flašu u obliku puške, a unutra je bila – rakija. Mislim da se Vujović prezivao“.

Vi ste sudbinski vezani za ime Partizan. Na kraju ste radili u Partizanu iz Bardejova kao trener golmana. Zašto ste napustili taj posao?

„Ja sam ovde i počeo karijeru! Pa sam posle prešao u Petržalku. A, napustio... Prvo, oduzimalo je mnogo vremena, a drugo, radilo se besplatno, na sopstveni trošak. Praktično nisam imao slobodnog vremena tokom dana. Išao sam na posao, sa posla sam dolazio ovde, uveče sam dolazio kući, ujutru ponovo na posao i sve to besplatno... Predsednik kluba se poneo onako kako se poneo. Tako. Kada me ekonomista pozove tri dana pred Božić u decembru i kaže da ima junsku platu za mene. A predsednik kaže: "Novac je tu, ali sigurno nije za tebe." Pa, šta bi ti uradio? Kraj“.

Da li vas ljudi iz Bardejova prepoznaju na ulici, podsećaju li vas na mečeve sa Partizanom?

„Ljudi iz Bardejova baš i ne. Ali, kada dođem u Bratislavu, dobacuju "Beograd, Beograd". U grupi smo imali Porto, Inter Milano i Glazgov Rendžers. Niko to ne pominje. Samo Beograd. Pa, i ja tako mislim“.

Nije baš da smo srećni zbog toga (smeh).

„Ali, da nismo prošli dalje, mi sada ne bismo sedeli ovde (smeh)“.

A DANAS PRSLUK, ŠLEM, KOSILICA...

Ako smo dobro videli u jednom intervjuu, danas radite u gradskom komunalnom preduzeću? Ustajete u pola pet, oblačite radni kombinezon, stavljate šlem i idete na ulicu...

„Pa, radimo praktično sve. Od košenja, preko svega što ima veze sa gradom, bilo da je u pitanju elektrika, vode, putevi... Ja sam, u stvari, u zelenilu, pa sečem drveće, kosim... Napolju sam svakog dana. Kada sam u zelenilu, osećam mir. Samo sad nisam na fudbalskom terenu, nego sam u parkovima i naseljima“.

Branislav Račko / News and Media Holding

Branislav Račko / News and Media Holding"

Da li ste možda bili u Beogradu neki put za ovih 20 godina?

„Dva puta smo išli autom za Grčku na odmor. Spavali smo u Beogradu kada smo išli tamo, pa opet u povratku. Obišao sam ceo Beograd, bio sam četiri puta. Nego, jedna stvar: zamak je divan (Kalemegdan). Ali, šta će ona nova tehnologija tamo? To je srednjevekovni zamak, nije za rakete i tenkove. Ima tamo muzej, ali bi ulaz trebalo da postave negde drugo“.

DRES IZ BEOGRADA NE BIH PRODAO NI ZA MILION EVRA

Tu se završio zvanični deo intervjua za kamere Mozzart TV-a, ali se ćaskanje nastavilo, dok se čekalo fotografisanje u dresu u kojem je Juraj Čobej „osvojio“ Beograd.

„Pogledaj, nisam ga ni oprao od utakmice“, pokazivao nam je nekadašnji golman Artmedije taj dres sa brojem jedan, na kojem se na laktovima još vide tragovi zemlje sa stadiona iz Humske ulice.

Dres je pohaban, grb Petržalke je otpao, kruni se i broj pozadi... Pitali smo ga:

„Jeste li imali možda ponude od nekih kolekcionara da ga prodate?“

Izraz lica, oči koje su se zažarile u sekundi, sve su rekli, reči nisu morale.

„Ne bih ga prodao ni za milion evra!“

ŠTA JE BILO S BOJOM?

Zatekao nas je pomalo Čobej pitanjem:

“Šta je bilo sa Bojom posle penala? Je li tačno da je pod pritiskom Grobara morao da ode iz kluba?”

Odgovor:

“Ne, nije, igrao je još neko vreme u Partizanu, čak se vratio 2010. godine da igra u Ligi šampiona”.

“Ah, pa dobro. Tako se ovde pričalo, pa sam hteo da pitam”.

Probali smo da upriličimo preko video poziva susret Juraja Čobeja i Pjera Boje. Ipak, nekadašnji napadač Partizana je na prvo zvono odbio poziv. Kako nam je ranije najavio, tada je bio u Kamerunu. Možda neki drugi put, Bože zdravlja…