INTERVJU – Obiora Odita: Liga je bila jača kada sam došao, morao si da jedeš loptu da bi stigao do večitih

Prošlo je kroz srpski fudbala dosta stranaca, sa zvučnijim imenima, koji su dolazili iz jačih liga i klubova ili odlazili u njih. Ali nijedan nije ni približno proveo vremena u Srbiji kao Obiora Odita.

Slobodno se može reći da je Nigerijac u neku ruku legendarna pojava našeg loptanja, pošto je od 2002. godine kada je iz rodne zemlje došao u ivanjički Javor veliku većinu karijere proveo u Superligi i Prvoj ligi naše zemlje.

Odita je branio boje Javora u tri mandata, Partizana, Voždovca i Mladosti i rekorder je po broju odigranih utakmica na našim terenima kada su igrači iz inostranstva u pitanju. Iako se spekulisalo letos kako je „na četiri dana“ završio karijeru, špic Javora kaže za Mozzart Sport da je to bilo novinarsko nagađanje i da niti je, niti ima još u planu da okači kopačke o klin.

Kako se desio taj nesporazum, pa je ispalo da ste „cela“ četiri dana bili fudbalski penzioner?

„Nikada me niko nije pitao o tome, niti sam ikada ikom rekao da idem u penziju, pa ne znam odakle se to pojavilo. Završio sam u Lučanima, tražio da vidim šta ću dalje kad se odjednom pojavila informacija da sam završio karijeru. Čudno, pomislih... A, onda, ni četiri dana nisu prošla, izađe priča kako se Odita vratio fudbalu!? Ljudi su sami sa sobom pričali (smeh). O penziji do sada nisam ni razmišljao. Imam snage da trčim i treniram možda i više nego mlađi momci, jedino mi povrede smetaju. Sa Javorom imam ugovor do sledeće zime, cilj nam je da vratimo klub u Superligu. Pa posle toga možda ostanem da igram još godinu-dve“.

I kada završite karijeru hoćete li ostati da živite u Srbiji?

„Još ću videti o tome sa familijom kada dođe vreme. Uostalom, možeš ti da razmišljaš, ali nikada ne znaš gde ćeš da završiš. Dobiješ neku dobru ponudu iz inostranstva i odeš tamo. Takav je fudbal...“

A, šta vam je plan kada okačite kopačke o klin? Posao trenera, menadžera, nešto van fudbala?

„Prvo mi je bilo na pameti da učim za menadžera, ali sada razmišljam da se spremam i za posao trenera, da pa da odlučim na kraju. Imam dosta kontakata sa ljudima iz Belgije i Kazahstana, jer sam u tim ligama igrao. Ostao sam u vezi sa njima. Bio sam dobar sa menadžerom Darkom Anićem, on mi je govorio da kada prestanem da igram, da postanem agent“.

Možda da budete spona srpskim klubovima sa mladim talentima iz Nigerije, kojih uvek ima u vašoj zemlji?

„Bilo je ljudi iz Afrike koji su me pitali da povežem srpske klubove sa tamošnjim mladim igračima, ali sam im rekao da još igram fudbal i da sam fokusiran na to, pa kada završim... Jer, sada i da dođe neko na moju preporuku, ja neću biti tu kada taj stigne, neću moći da mu pomognem, da ga pratim, da vodim računa o njemu. Jednom kada završim karijeru videćemo šta će se dešavati“.

ZBOG AVIONA UMALO ODUSTAO OD SRBIJE

Odita s novinarima Mozzart Sporta (©Starsport)

Dosta pričamo o kraju karijere, hajde da se vratimo na početak, makar onog dela kada ste došli u Srbiju. Kako se to dogodilo da baš iz Nigerije zapucate u Ivanjicu?

„U Javoru je tada bio moj dobar drug Igbodo, sa kojim sam igrao zajedno u Nigeriji. On je pre mene otišao u Srbiju sa menadžerom, došao je u Javor, igrao je dobro. I čuo je u klubu da traže špica. Preporučio je mene, rekao im je da smo igrali zajedno. Oni su me pozvali da dođem, odradio sam nekoliko treninga i trener je rekao da može, da potpišem ugovor“.

U prvi mah niste bili oduševljeni, stigli ste u decembru, dočekao vas je sneg...

„Došao sam u decembru, a nikada pre toga u životu nisam video sneg. Još bez jakne... Bilo je strašno hladno. Čak nisam na vreme stigao, Javor je otišao na pripreme u Sloveniju, pa sam ostao u Beogradu da treniram dok se oni ne vrate. Bio je tu moj kondicioni trener, radili smo nekoliko nedelja po snegu, uglavnom u šumici kod hotela M, tamo sam bio smešten. Navikao sam sada na sneg, ali mi je i dalje teško da igram po njemu. Noge ne slušaju, ne mogu ništa da uradim“.

Kakvi su vam bili planovi tada kada ste kao mlad igrač došli u Srbiju? Sigurno niste očekivali da ćete više od pola karijere provesti ovde?

„Hteo sam kao svaki igrač iz Afrike da dođem u Evropu da igram fudbal. Imao sam nekoliko ponuda pre Javora, ali ništa konkretno. A, onda me pozvao drug da dođem. Krenuo sam i umalo na kraju nisam odustao“.

Zašto? Šta se dogodilo?

„Do Beograda sam morao da dođem iz Dubaija, a ja sam zakasnio na avion. Sledeći je bio tek za tri dana! I morao sam tri dana da provedem na aerodromu u Dubaiju. Razočarao sam se i zamalo sam se vratio nazad, nisam mogao toliko da čekam. Na sreću, došao je prijatelj koji je igrao fudbal u Emiratima, ubedio me da ostanem da čekam ta tri dana. Eto, kakav je život. A, pored toga, bilo je ljudi koji su me ubeđivali da Srbija nije dobar izbor“.

Šta su vam govorili, šta nije dobro u našoj zemlji bilo u tom trenutku?

„Govorili su mi da je to Balkan, da tamo nije dobro da se ide, da nije stabilna situacija. Ja sam uporno odgovarao da mene to ne zanima, da mi je jedina želja da igram fudbal, da zaradim nešto za familiju, pa da idem dalje. Nisam očekivao ovde da će da mi bude ’vau’, već mi je samo bio cilj da se pokažem i da fudbalski napredujem. Ni pomišljao nisam na neku veliku zaradu u Srbiji, nego za početak samo da igram“.

NEMA RASIZMA U SRBIJI

Obiora Odita u dresu Mladosti (©Starsport)

I pored tih preporuka da ne idete, došli ste u Srbiju i šta vas je dočekalo, šta ste doživeli za sve ove godine?

„Kada sam došao u Srbiju ljudi su me sjajno prihvatili. Sa svima sam se družio, nikada nigde nisam imao problem, a promenio sam nekoliko klubova. Nema zemlje gde nema loših ljudi, možda nekad ima neke sujete među igračima, ali to je sve normalno, to se dešava svuda. Ja sam sa svima dobro, nikada nikakav problem ovde nisam doživeo“.

Ako je suditi po stranim medijima kako nas doživljavaju poslednjih godina, verovatno bi vas prvo pitali ima li u Srbiji problema sa rasizmom.

„Ja bih rekao da taj problem ovde ne postoji. Možda neko nešto priča, dobacuje, ali kada igram fudbal, ne čujem ništa, ne slušam navijače. Kada sam bio u Voždovcu imali smo utakmicu u Čačku i neki novinar me zvao i pitao me jesam li čuo kako su me vređali tamo. Rekao sam da nisam čuo, jer ne slušam. Kada igram čujem samo buku, ali ne obraćam pažnju na to šta neko govori, viče, fokusiran sam samo na utakmicu. Eto, kada sam bio u Partizanu igrali smo i derbi, znate kako izgledaju te utakmice, pa opet me nikada niko nije vređao na taj način. Bar nisam čuo“.

Došli ste u Javor 2005. godine. Možete li da uporedite Superligu tada i sada? Da li je onda bila jača nego danas?

„Tada je liga bila mnogo jača. Onda da bi došao da igraš za Partizan ili Zvezdu morao si da znaš mnogo fudbala, da jedeš loptu. Bez dileme, mnogo je jače prvenstvo bilo tada“.

Ko su igrači koji su vam prvi zapali za oko kada ste došli?

„Bilo je dosta odličnih igrača i u Partizanu i u Zvezdi, ali prvo sam primetio Zvonimira Vukića i Sašu Ilića, bili su mnogo dobri fudbaleri“.

PRVO JE DOŠLA ZVEZDA...

Obiora Odita protiv moskovskog CSKA (©Starsport)

Plan vam je u početku krenuo dobro, posle Javora prešli ste u Partizan.

„Prvo je bila neka priča za Zvezdu, da se ona interesuje. A, onda je, kao, trener (Valter Zenga, prim.aut.) rekao da neće stranca. Posle je došao Partizan, dogovorio se sa Javorom, pitali su mene da li želim da idem, rekao sam - kako da ne. Tada sam bio mlad, nisam ni pitao ništa, samo mi je cilj bio da idem da igram i pokažem šta mogu. Počelo je loše, na pripremama nisam nijedan gol dao. Vermezović je bio trener, uvek je bio na mojoj strani. Isto kao i pomoćnik Varga. Govorili su mi da budem smiren, samo polako, da ja znam da igram, da dajem golove i da će oni doći. I posle toga dolazi prva utakmica u dresu Partizana, sa Dnjeprom na JNA, po snegu sam dao dva gola, a onda sam u Ukrajini asistirao Miretu Radoviću za pogodak za prolaz dalje“.

Da li vam je period u Partizanu najbolji u karijeri?

„Najlepši deo! Dobri momci, dobri igrači, rezultati, dobar trener. Osvojili smo titulu, bila je sjajna atmosfera“.

Ali posle je bilo i onog što bi mnogi voleli da zaborave – Artmedija.

„Tako ti je to kad neko neće da sluša... Svi su govorili Pjeru da ne šutira. Nije samo on promašio, ali je Boja trebalo da poslednji postigne gol za prolaz, pa je ispao krivac. Bili smo mnogo bolji od Artmedije i u Slovačkoj. Fudbal je čudo, nekada odigraš bolje od protivnika i izgubiš“.

Koje su vam utakmice ostale u najdubljem sećanju, osim te?

„Utakmice protiv Šerifa u kvalifikacijama pre toga, dao sam po gol u oba meča, a u Moldaviji najlepši pogodak u karijeri, sa 35 metara. A, pamtim, nažalost i ispadanje od Timoka u Kupu. Artmedija i Timok su mi dva najgora trenutka u karijeri“.

Jeste li ostali u kontaktu sa nekim od saigrača iz tog perioda?

„Baš pre neki dan sam se čuo sa Bojom, završio je karijeru, živi u Francuskoj i bavi se poslom koji nema veze s fudbalom. Čujem se sa Marinkovićem starijim, žao mi je što sam sa Emegharom izgubio kontakt“.

NAĐ „POKVARIO“ POVRATAK U PARTIZAN

Obiora Odita (©Starsport)

Pošto ste se tako često vraćali iz inostranstva u Srbiju, da li je postojala opcija da se nekad vratite baš u Partizan?

„Jeste i to baš kada je Sale Stanojević prošli put bio trener. Ja sam tada u zimu imao dogovor sa Bjekovićem i Zečevićem da se vratim na leto u Partizan. Da odradim do kraja ugovor sa Vesterlom, pa da kao slobodan igrač ponovo dođem u Humsku. Međutim, u međuvremenu je Albert Nađ postao čovek koji se pita u Partizanu i kada sam došao na razgovor rekao mi je da im nije potreban špic u tom trenutku. Malo posle toga vratio je Pjera Boju“.

Živo se sećate gola protiv Šerifa tamo, pa pamtite li sve svoje golove? Ili zapisujete svoj učinak?

„Pamtim skoro sve. Ne zapisujem, ali imam video snimke, od Srbije do Belgije“.

Kada se osvrnete za sobom, jeste li zadovoljni karijerom ili mislite da ste mogli bolje?

„Mislim da sam mogao mnogo bolje, ali mi nisu povrede dozvolile. U Dubaiju nisam mnogo igrao, jer je bilo mnogo stranaca, mogla su samo trojica da igraju. Pre toga, dok sam bio u Partizanu, dobio sam poziv za reprezentaciju Nigerije, a kada sam otišao u Al Ain poručili su mi da me više neće zvati ako tamo ostanem, jer se u Emiratima igra samo zbog para. U Belgiji sam imao dobru karijeru, ali i problem sa leđima, nisam mogao da nastavim i morao sam da raskinem ugovor. Imao sam problem sa kolenom dok sam bio u Kini, a baš je bio dobar ugovor. Na kraju, opet, ne žalim se, Bogu hvala, takav je život“.

Partizan je baš imao pogotke sa fudbalerima iz Nigerije: Taribo Vest, vi, Emeghara, Sadik... Jeste li upoznali Sadika i slušali „milion“ anegdota o Taribu dok je bio crno-beli?

„Vest je otišao pre nego što sam došao, ali ostale su u Partizanu priče o njemu. On je stvarno car, u klubu su ga svi voleli. Sa Umarom Sadikom sam se upoznao, izašli smo zajedno nekoliko puta dok je bio ovde. Jako je dobar momak. Nekim ljudima se sviđalo kako je igrao, drugima nije, ali je dobar fudbaler. Opet, ne mogu svi da te vole, nažalost je tako“.

SA TITEOM UVEK ISTO

Ne može mnogo igrača da se pohvali da ih je trenirao Tite, današnji selektor Brazila. Kakvu ste imali saradnju s njim? Je li on najbolji trener kojeg ste imali?

„Tite mi je bio trener u Al Ainu. Kada sam video da je postao selektor Brazila baš sam se iznenadio. Bilo je čudno s njim, svaki put kada smo imali sastanak u svlačionici pričao je jednu te istu stvar. Ali je stvarno dobar trener. Imao sam jako dobru saradnju i sa Vermezovićem i Ješićem u Partizanu“.

Protiv Luke Milivojevića kao igrač Javora (©Starsport)

A, Ćurčić i Milović u Javoru? Neobično je da ste s obojicom bili prvo saigrači, a onda su vam postajali treneri.

„Prema obojici sam uvek imao potpuni respekt. I obojica su ljudi koji imaju izgrađen autoritet. Takvi su bili kao igrači, takvi i posle kao treneri“.

TRENER NIJE TATA

Posle toliko zemalja u kojima ste igrali, pa povratka u Srbiju, da li je strancu teže da igra ovde, u našoj zemlji ili sa druge strane granice?

„Ovde je veći pritisak nego u inostranstvu. I ne radi se o tome da li se više očekuje od igrača u Srbiji ili preko, nego je mentalitet u drugim zemljama drugačiji. U Belgiji nikada nismo bili u karantinu, niti nas je trener terao da nešto radimo na treninzima. Ne, tamo svako zna svoje obaveze, pa ako nisi spreman – ne igraš. Ideš na tribinu. Nije trener tebi tata da te drži za ruku i stalno ti govori šta bi trebalo da radiš. Ovde se, ipak, više traži od igrača“.

Na kraju, stranac sa najviše utakmica u istoriji srpskog fudbala – kako vam zvuči taj podatak?

„Zadovoljan sam prvo što sam toliko dugo u fudbalu, a najviše vremena sam proveo u Srbiji. Dosta ljudi me poznaje, sa svima sam dobar, nikada nisam imao nikakav problem. Lepo mi je ovde. Proveo sam nekoliko sezona u drugim zemljama, ali uvek sam se vraćao u Srbiju“.

Pišu: Vujadin TOMKOVIĆ i Jovan TERZIĆ