INTERVJU – Rasim Ljajić: Nećemo trku u naoružanju, pa da se raspadnemo kao Sovjetski Savez

Proletelo je. Kao da je bilo juče kad je dašak optimizma zapljusnuo Humsku, a na talasu promena više od 20.000 ljudi pohrlilo na stadion. U međuvremenu Partizan nije uspeo da klimu zadovoljstva konvertuje u pehar(e), pobede u derbiju ili plasman u Evropu, ali je i takav interesantan.

Daleko zanimljiviji nego što je bilo prošle godine u ovo doba kad su novi čelnici ušetali u klub sa zadatkom da ga oporave od zlodela prethodnika. Iako nema opipljivih rezultata kakvim se Grobari nadaju, svi primećuju da je bolje.

Rezultatski još to nije to. Ekonomski pomaci su vidljivi, uz asistenciju države. Ambijentalno – tek.

U takvim okolnostima živi i funkcioniše Rasim Ljajić koji je tokom jednočasovnog razgovora za Mozzart Sport govorio o prvih 12 meseci na čelu kluba, manje o prošlosti kakvu je zatekao, više o budućnosti kakvu sa saradnicima želi da izgradi. I sve to u gomili poslova ili izazova kojima se bavi mimo fudbala. Ne kažemo da su primarni, ali su davno ukorenjeni.
„Sad mi je Partizan prioritet. Iznad politike i svih drugih obaveza koje nisu male. Ovo mi je ogroman izazov. Ne samo strast i ljubav, nego i izazov da pružim koliko god mogu da bi Partizanu bilo bolje i da bih ga, sa saradnicima, učinio zdravijim klubom u poređenju sa onim kakvim smo ga zatekli. Nisam naučio da ošljarim. Davao sam celog sebe u svemu što sam u životu radio i zašto bi Partizan u tom pogledu bio drugačiji? Ovo ovde je najmanje posao, pre svega su strast i ljubav. Kad vidite da svi drugi ljudi, s kojima sam zajedno došao u klub, daju sve od sebe da Partizan stane na noge, ne možete drugačije ni vi da radite. Nije više vreme ni za kakav prosek ili osrednjost. To više nigde ne prolaze. Nekad je moglo da se živi dobro i da se fino zarađujete u proseku, više to ne prolazi“.

Govorite o vremenu socijalizma?
„I pre i posle toga. Posle 90-ih godina moglo je da se živi u osrednjosti. Drugačije je vreme bilo, a kao što se fudbal drastično promenio, život i njegove vrednosti su drugačije, na njih ne možete da utičete, samo da im se prilagođavate. Ko se prilagodi, opstaje. Ili, ima šansu da opstane. U suprotnom – propada“.

Kako se prilagođava čovek vaših godina i iskustva, jer postoji mantra da se s protokom vremena ljudi teže menjaju, a vi ste verovatno morali nešto da menjate u pristupu u odnosu na period kada ste bili član upravnog odbora Partizana pre 15 godina?
„Drugačija je sad situacija. Tad sam bio u zavetrini, ladovini. Kad niste prvi čovek, mnogo je lakše. Odgovornost je manja kad ste samo član uprave ili na mestu potpredsednika. Veća odgovornost i problemi su kad ste prvi čovek kluba“.

O problemima ste govorili neprestano...
„Čini mi se – previše. A ne možete nikako da ih izbegnete. Bilo šta da pričate, zatrpavaju vas nasleđeni problemi iz prošlosti. Svakog dana nešto nas sačeka. Evo, u sredu jutro su nam poslali pismo iz Rusije, adresirano na ženski fudbalski klub, Sloga Partizan. Podsećam, bio je FK Sloga, ljudi su tražili da se spoje s Partizanom i mi smo se, iako imamo prečih problema, saglasili da uđemo u 'brak' i omogućimo im da treniraju na terenima 'Zemunela'. U međuvremenu su dovedene neke igračice iz Rusije, zbog čega nam sad čovek šalje pismo kako te devojke nisu plaćene. Niti znamo da imaju igračice iz Rusije, niti šta traže. Tako je svako jutro, čim uđemo u kancelarije neko se žali ili traži. E, to je najteži deo ovog posla. Sve drugo čovek može da rešava, trpi i podnese, ali ubija u pojam osećaj da čim sednete u stolicu neko nešto zahteva“.

Da li imate osećaj da to rade namerno, pre svega kad je u pitanju tajming, jer se obično najčešće javljaju pred monitoring?
„Ima i toga... Ljudi koriste situaciju, znaju da je došla nova uprava, a posebno kad čuju da je država dala nešto novca. Misle da su pare ostale kod nas, pa navale u potrazi za naplatom potraživanja. U situacijama nalik prošlonedeljnoj, kad nam je uplaćen novac da bismo prošli kontrolu UEFA, bili smo samo protočni bojler. Ovde se pare zadržavaju 15 minuta, odmah ih prebacujemo onima kojima dugujemo da bismo prošli monitoring. Sve je transparentno. Ta sredstva odlaze klubovima, igračima, što bivšim, što sadašnjim, trenerima, nekadašnjim zaposlenima... Tako regulišemo obaveze. Sa 2.500.000 evra koliko smo sad dobili mogli smo potpuno da rekonstruišemo sve što smo zamislili u 'Zemunelu'.“

ŠKOLA AJAKSOVA, ORGANIZACIJA LAJPCIGOVA, FUNKCIONISANJE SALCBURGOVO

(Star sport/Dušan Milenković)

Bili ste u Partizanu i pre skoro dve decenije kad su navijači govorili „samo da odu Žarko Zečević i Nenad Bjeković“, pa smo videli da može lošije. Onda je došao Dragan Đurić i kad su Grobari tražili da se skloni smatralo se da ne može gore. Ispostavilo se da može, u režiji Milorada Vučelića i Miloša Vazure. Da li sad navijači imaju razloga da strahuju, da se nešto slično ne ponovi, da ne kažu za deset godina „samo da ovima vidimo leđa“?
„Najvećim životnim neuspehom bih smatrao ako bismo naslednicima ostavili lošije stanje nego što smo zatekli. To sigurno neće biti tako. Uveren sam da će biti neuporedivo bolje“.

Koliko bolje?
„Teško mi je da predvidim. Pokazali smo tokom ovih godinu dana da ćemo se domaćinski ponašati, da ćemo voditi računa o svakom dinaru, bilo da ulazi, bilo da izlazi iz kluba. Stvari će se maksimalno racionalizovati, jer se ponašamo kao da je ovo naša kuća u kojoj morate deci da dajete ono što im je potrebno, familiju držite na okupu, svim ukućanima omogućite solidne uslove za život. Tako se ponašamo, tako delamo. Zato je isključena opcija da možda bude gore. Prvi put kad budemo osetili da ljudi traže da idemo... Zar mislite da bismo sedeli tu, ulazili u konflikte, svađali se, raspravljali? Ne. Ušli smo sa najčistijim mogućim namerama, mirne savesti, da pomognemo, jer smo videli da je klub skoro dotakao dno. Nemam nikakvu dilemu da će stanje biti bolje. Da li će to biti ono što mi želimo, top varijanta, zavisi od mnogih okolnosti. Naš cilj je Partizan sa trofejima. Ne samo stabilizacija kluba, već i njegova modernizacija u svakom smislu reči, od Radne zajednice do igrača i stručnog štaba i celokupno funkcionisanje sportskog kolektiva“.

To onda podrazumeva ono što rekoste na početku, usklađivanje sa vremenom u kojem živite, prilagođavanje okolnostima?
„Ne možete drugačije. Mi ne živimo pod staklenim zvonom, da možemo po vlastitim pravilima da funkcionišemo. Potrebno je da gledamo uspešnije, bolje, klubove koji su ravni nama i da pokušamo to da primenimo našim klubovima“.

Koji su to modeli koji ćete pokušati da iskoristite, jer imate tako saradnike u vidu Danka Lazovića i Predraga Mijatovića, nekada igrače i(li) funkcionere velikih klubova? Da ne idemo odmah na gigante, ali, možda Lajpcig, Nordsjeland.
„Od svakog pomalo. Imate Ajaksovu omladinsku školu, organizaciju kao Lajpcigovu, a način funkcionisanja po ugledu na Salcburg. Dakle, sve primere dobre prakse valja primeniti. Ne postoji mogućnost da možete mehanički nešto da preslikate, zbog niza razloga, ali sve najbolje primere možete da pokušate da primenite“.

Kad ste pomenuli Salcburg, desetak godina je bezuspešno pokušavao da uđe u Ligu šampiona. I nikom tamo nisu „letele glave“ zbog rezultatskih neuspeha. Kad je ušao jednom, napravio je model po kojem je maltene redovno igrao u eliti. Kako postići da situacija bude mirna u ovom klubu u kome su česti nemiri?
„Mi sad imamo da su navijači su strpljivi, svesni stanja u kojem smo zatekli Partizan. Imamo i osnovu da se nadamo da to što želimo možemo da napravimo zahvaljujući potencijalu igračkog kadra koji su mnogi osporavali. Vrednost naših mladih igrača je za samo nekoliko meseci sa 17.000.000 evra skočila na blizu 40.000.000 evra i može samo da raste. Imamo dva važna faktora. Jedan je ambijent oko kluba, drugi predstavlja potencijal igračkog kadra. Sad nam je potreban kvalitetan rezultat da iskoračimo i napravimo prodor koji će nas voditi ka potpuno drugačijem Partizanu. Sve to ne može bez Omladinske škole i stvaranja uslova za razvoj mladih naraštaja. Stalno se govori o potencijalu, a nema ništa gore po potencijal, nego upravo to što se stalno govori o njemu. Šta vam vredi ako se ne ostvaruje?“

Šta želite da kažete?
„Hoćemo da Partizan bude hab za talente iz čitavog regiona. Da bi se to ostvarilo, potrebni su nam uslovi. Možda ne možemo da plaćamo kao što mogu Salcburg i Lajpcig, međutim, kad vodite računa o detetu kao o vlastitom, pare neće biti presudne. Imali smo situaciju da Crvena zvezda može da plati talentovanu decu više od nas, koliko god roditelj traži i dete ode tamo. Mi nećemo da se trkamo sa bilo kim, trošimo novac kao pijani milioneri, jer to ne vodi nikud. Plan je da kroz akademiju izgradimo kompletnu ličnost. Ne samo fudbalera, nego ljude, jer mnogi dečaci neće postati igrači, a ne želimo da stvaramo socijalne slučajeve od onih koji prekinu karijeru. To je strategija“.

DINAMO ZAGREB? NIJE TO – TO! IMAMO ŠANSU DA BUDEMO MODEL ZA CEO REGION

(Star sport/Dušan Milenković)

Često putujete i deluje da ste upućeni i u prilike u regionalnom fudbalu, zbog čega je logično zapitati se postoji li klub iz okruženja čiji biste model poslovanja mogli da primenite na Topčiderskom brdu?
„Nema! Dinamo je to bio više po rezultatima nego po unutrašnjoj organizaciji. Pre bih rekao da je u pitanju uspešna improvizacija Zdravka Mamića nego što je klub funkcionisao kao ozbiljan na svim nivoima. Kad napravite rezultat, iz daleka posmatrano vidite samo površinu, zahvaljujući uspesima i finansijskoj moći, izgledao je nadmoćno u odnosu na konkurente. Po svemu ostalom to, ipak, nije. Mi imamo potencijal da postanemo regionalni lider, zahvaljujući dobroj infrastrukturi 'Zemunela' i solidnoj bazi, koju valja usavršavati. Pre svega na planu unutrašnje sportske organizacije, sa novim ljudima koji će nove standarde primenjivati, imali bismo veliku šansu da to napravimo. I da budemo bukvalno model za ceo region“.

Dok se to ne desi, koliko je na današnji dan teško nekog igrača sa prostora bivše Jugoslavije ubediti da izabere baš Partizan, pored moćnih klubova kakvi su Crvena zvezda i Dinamo?
„Sve je lakše. I dalje nije jednostavno, ali je bolje nego kad smo došli, iz razloga što smo se odlučili da gradimo, ne da kupujemo tim, što je daleko zahtevniji proces u kome rezultati dolaze kasnije. Nismo hteli da uđemo u trku u naoružanju kao Sovjetski Savez i Sjedinjene Američke Države. Šta se na kraju tog sukoba desilo? Raspao se Sovjetski Savez, zato što nije mogao trku da izdrži. Mi ne želimo da uđemo u neku u besmisleno nadmetanje koje bi nas nateralo da trošimo pare, koje ionako nemamo ili da se prekomerno zadužujemo“.

U redu, razumemo vas, ali šta je alternativa?
„Model za koji mislimo da je primenjiv za mnoge druge klubove iz regiona, a to je stvaranje sopstvenih igrača. Pre nego dovođenje fudbalera iz Afrike ili Azije. Naravno da nećemo bežati od dovođenja talenata sa drugih kontinenata, jer se takve investicije često isplate i onda smo mi kao neka međustanica momcima do velikih evropskih klubova. Oni će sutra vredeti više nego što će nas koštati njihov angažman“.

Maločas ste pomenuli vrednosti tima, blizu 40.000.000 evra, predstoji januarski prelazni rok i verovatno i do vas dopiru glasovi kako biste mogli da unovčite talenat momaka koji su sad prvotimci i tako se približite zelenoj grani koju često apostrofirate. Da li uopšte sportski radnik ili čelnik kluba sme da razmišlja na taj način?
„Neki ekonomista bi mogao, onaj ko ima samo firmu i zagledan je u brojeve. Bilo bi mu logično da 'pokrije' dug prodajom potencijala, odnosno najboljeg proizvoda kojim raspolaže. Samo što u sportu ta logika važi delimično. Ovo nije naše privatno vlasništvo da bismo tako funkcionisali“.

Samo trenutak, a da jeste vaše?
„Ne, ne, isto bih govorio i postupao. To je nastavak priče. Vi ovde imate armiju navijača koji dolaze na stadion po kiši i snegu, tuguju i pate, putuju po 200, 300 ili 500 kilometara da bi gledali utakmice. Zbog njih ne možete da kažete 'baš me briga'. Upravo je to razlika između kompanije ili firme i sportskog kolektiva. Bez obzira da li je u privatnom vlasništvu ili je u stanju poput Partizana. Ne smete da zanemarite osećanja, strasti i emocije koje navijači gaje prema ovom klubu i da kažete: 'Evo, došli smo u situaciju da finansijski klub ozdravi, tako da ćemo prodati sve što vredi i bićemo na nuli'. Klub mora da bude takmičarsko-razvojni“.

Šta znači to takmičarsko-razvojni?
„Jedno bez drugog teško da može. Čak i da samo stvarate igrače i prodajete ih, neka bude i za ogroman novac, ako nemate rezultate u Partizanu, ne vredi mnogo. Onda smo obična firma koja funkcioniše na polugodišnjim izveštajima“.

Ako je tako, da je Partizanov cilj i da se takmiči, logično je zapitati se kad će biti prvi, jer je to, valjda, sport?
„Pitaju me svakodnevno i moj odgovor je uvek isti: 'Mnogo brže nego što je bilo ko mogao da predvidi'. Čak i ova sezona će biti neuporedivo bolja u rezultatskom i igračkom smislu nego što je bila lanjska“.

Neko bi rekao da to nije teško?
„A koliko je para dato za formiranje onog tima, pa je Zvezda u martu bila prva(k), a koliko je novca uloženo u ovaj? I mi smo konkurentni. Još to nije ono što želimo, međutim, desiće se mnogo brže nego što su svi predviđali. Sećam se naših prvih dana ovde, kad su navijači dolazili i govorili kako nema problema, da će čekati tri, četiri, pet godina da se klub stabilizuje. Ne! Ovaj klub će se mnogo, mnogo brže stabilizovati. Čak mislim da će već u junu dobrim delom moći da stoji na zdravim nogama. To niko nije mogao da predvidi. Ako se to desi za godinu i po dana, bio bi to impozantan rezultat“.

Da li se vi suočavate sa pitanjima ili konstatacijama onih koji možda ne dele vaš optimizam i kažu da je sve što radite i govorite - demagogija? Da vam kažu: „Šta nam znači da bude konkurentni, hoćemo trofeje“?
„Ima i toga, ali mnogo više ima razumevanja za stanje. Početne su prognoze bile da ćemo tek u periodu od tri do pet godina moći da se takmičimo sa Zvezdom. Evo, ja vam kažem, biće to mnogo pre“.

U skladu sa navedenim: šta je cilj Partizana do kraja ove sezone?
„Uvek su to trofeji. Neće ih uvek biti. Naravno da uvažavamo i trenutnu situaciju igračkih kvaliteta i novac koji je uložen u Zvezdu. Znam samo da smo konkurentni i da ćemo biti“.

Hajde onda da preformulišemo pitanje: šta je realni cilj? Dakle, bez strasti i emocija o kojima govorite, jer Predrag Mijatović reče da će na kraju sezone biti radostan, a ni on nije pomenuo pehar(e)?
„Niko i ne može da obećava tako nešto. Ako može da obećava...“

Može. Na primer, Zvezdan Terzić je pre nekoliko godina rekao da će Zvezda biti prva i naredne sezone i one tamo?
„Dobro, svako može da obećava, ali ako ćemo da budemo realni i objektivni, obećanja u sportu ne postoje. Čak i da smo najjači, nikad ne bih rekao „garantujemo titulu“. To ne biva. Nikad tako nešto ne bih izgovorio. Da ćemo se boriti – sigurno. Ove i svake naredne sezone. To mora da nam bude cilj, inače Partizan više neće biti Partizan. Onog trenutka kada Partizan bude srećan što je drugi, to više nije taj klub. Pretvorio bi se u korporaciju o kojoj smo pričali ili u osrednji klub u Srbiji, koji funkcioniše solidno, prodaje igrače, ima neki brend, ali to vodi u osrednjost.

Letos nam je, tokom priprema na Zlatiboru, Bibars Natho rekao da je cilj Partizana osvajanje Mozzart Bet Kupa Srbije.
„Dobro, cilj je i kup. Naš cilj jeste da se do kraja borimo za titulu i prvenstvu“.

UŠTEDA NA PLATAMA – 500.000 EVRA MESEČNO

(Star sport/Dušan Milenković)

Doduše, u suženom manevarskom prostoru, jer vas pritiska ekonomski balast. Više puta ste govorili kako je dug smanjen, ali možete li javnosti da saopštite neki novi podatak?
„Stvarno smo više ljudima dosadili pričom o nasleđenim i smanjenim dugovima. A evo jedan podatak: na današnji dan plate u bruto iznosu za zaposlene, igrače, članove stručnog štaba na mesečnom nivou su 780.000 evra. Kada smo dolazili to je bilo 1.265.000 evra. Napravilo smo skoro pola miliona evra uštede samo na toj stavci. Pritom, isplaćujemo zarade u bruto iznosu, tako da u kasu države prosledimo 2.400.000 na ime poreza i doprinosa“.

Maliciozni bi rekli – taman onoliko koliko ste od nje nedavno i dobili.
„Dobili smo od države 8.500.000 evra otkako smo došli. Dodajte na to i oko 2.000.000 evra samo nekoliko dana pre našeg ulaska u klub u jesen 2024, kako bi prethodno rukovodstvo omogućilo Partizanu da nesmetano prođe monitoring, što je 10.500.000 evra od države za samo godinu dana. Ne računamo sponzore koji su, na neki način, stigli preko države. Sve je egzaktno i to ne krijemo, niti predstavljamo kako nije. Naravno, ne mislimo da bi trebalo Partizan da živi od bilo čije pomoći, pa ni državne. Plan je da bude samoodrživ. To još nije, a da bi postao, moramo da se domaćinski ponašamo. Džaba nam i prodaja vrhunskog proizvoda ako nema domaćinskog poslovanja. Zato moramo da štedimo svuda gde možemo. To i radimo. Eto, pola miliona evra dajemo manje mesečno samo na ime zarada“.

Šta to konkretno znači i kako se odražava na budžet kluba?
„Posledice će biti vidljive, jer će nam godišnji budžet biti manji od 15.000.000 evra, a nasledili smo budžet oko 22.000.000 evra. To je minorno imajući u vidu veličinu kluba. Ne kažem da jednog dana neće biti veći, ali tek kad se steknu mogućnosti. Sad nije izvodljivo. Ne sme da se desi sa vozim mercedes, a nemam deci da kupim patike“.

ZA GODINU DANA DRŽAVA NAM DALA 10.500.000 EVRA

(Star sport/Dušan Milenković)

Što se tiče pomoći države, verovatno ste se susreli sa pitanjem pristalica - da li je moglo baš tako? Ili, Rasim Ljajić je političar, i to vešt, dugo prisutan u javnom životu i zašto je došao u situaciju da piše pismo predsedniku republike?
„Dva su načina da dođete do finansijskih sredstava. Jedan je da prodate igrače. Objektivno, sedam-osam igrača ima veliku vrednost i mi smo to mogli da uradimo, kako ne bismo dalje zavisili ni od koga i onda ne bi bilo potrebe da bilo kome pišem pismo. Ako mislite da sam to uradimo sa apetitom, ne poznajte me dovoljno ili me poznajete pogrešno. Nikad nikom nije prijatno da pruža ruku ka drugom i nešto traži. Čak ni siromahu na semaforu, ni njemu nije jednostavno. Da smo u prethodnom prelaznom roku prodali dvojicu ili trojicu igrača, a imali smo ponude, inkasirali bismo između 10.000.000 i 15.000.000 evra, sigurno ne bismo imali ovu vrstu problema. Partizan ne bi stao na noge, ali bi monitoring prošao bez ikakvih problema. Drugi put je bio da tražimo novac od države, jer je ranije pomagala i druge klubove i smatrali smo da Partizan kao veliki nacionalni brend zaslužuje pomoć u ovoj situaciji“.

Šta bi bilo da je pomoć izostala, jer je stigla doslovce poslednjeg dana pre inspekcije UEFA?
„Da nismo prošli monitoring niko nas živ ne bi oprao. Niko! Svi bi zaboravili dugove, bivšu ili bilo koju upravu, a nas bi okarakterisali nesposobnim. Govorili bi: „Niste bili u stanju da prođete monitoring, oni pre vas su bar to uspevali“.

Dakle, radili su isto i prethodnici?
„Rekoh vam, nekoliko dana pre promena, dobili su od države 2.500.000 evra miliona i bez toga ne bi Partizan mogao da stekne pravo da se bori za Evropu. Dugoročno to ne bi trebalo da bude politika Partizana, da od bilo koga traži bilo šta, ali u trenutnoj poziciji smo bili  prinuđeni na to. Bez Evrope, šta smo onda mi? Lako je sedeti i pričati 'ja bih ovo, ja bih ono' ili 'ja nikad to ne bih uradio'. Nemaština je teška bolest. Ko je nije doživeo, ne zna o čemu govorim“.  

Hajde da okrenemo situaciju. Šta bi se desilo da ste prodali (neke) od igrača, jer ste imali ponude ili nagoveštaje da bi to njih moglo da dođe?
„Rekli bi ljudi: 'Ovi su došli da rasprodaju sve što vredi. Prodali bi i srebrninu. A tek su stigli'.“

Da li želite da kažete da niste imali dobro rešenje, jer ste mogli da prodate i da vas kritikuju zbog toga ili da tražite novac od države, pa da vam to spočitavaju, kao što se i dešava?
„Ne birate ovde između dobrog i lošeg rešenja, nego gledate kako da uz najmanje posledice da klub preživi. Tražili smo novac tamo gde smo računali da možemo da ga dobijemo. Od nekog ko bi mogao da nam pomogne. Osim toga, smatram da Partizan zaslužuje pomoć, kao brend Srbije, uz podsećanje da su i drugi klubovi dobijali pomoć“.

Samo da razjasnimo, da li je u pitanju pozajmica ili donacija?
„Ne, ne, nije pozajmica. Donacija je. Stvarno nam je značila“.

Sve vreme pričate otvoreno, vi delujete kao otvoren čovek...
„Zato što ovde niko ne petlja, ne mulja, ne sakriva, niti bilo ko traži da nekog glorifikujemo. Uvek kažemo kako jeste“.

Kad smo već direktni, pre nego što je počela sezona poverili ste nam se da biste, u slučaju da Parni valjak ostane bez plasmana u neko UEFA takmičenje, razmislili o odstupanju sa pozicije. Da li ste razmišljali o ostavci posle eliminacije od Hibernijana?
„Ne. Znate iz kog razloga... Od šest utakmica dobili smo četiri. Stvorena je fantastična atmosfera, niko nije bio nezadovoljan, uprkos ispadanju. Poraz nikad nije častan, jer je uvek poraz. Zato nam nije bilo prijatno, ali dobar ambijent u klubu i oko njega je zadržan i posle gostovanja u Škotskoj. Evropa je pokazala da ova ekipa ima potencijal i da mladi igrači imaju daleko veću vrednost nego što su mnogi stručnjaci procenjivali. Bili su to teški, ali trenuci u kojima smo spazili svetlo na kraju tunela. Zbog ambijenta, navijača koji su punili stadione, darovite dece smo smatrali da je naš zadatak da im omogućimo da se maksimalno razviju i jednog dana, naravno, pretvore u kapital za dobrobit Partizana“.

BIĆE MINIMALNE PRODAJE U JANUARU... TEK DA PREŽIVIMO

Šta je to što vi, sa svojim saradnicima, poput Danka Lazovića, Predraga Mijatovića i Milke Forcan u ovom trenutku nudite Partizanovom navijaču, kad tokom utorka i srede gleda Ligu šampiona, četvrtkom posmatra najvećeg rivala u Ligi Evrope, a klubove poput Drite, Šelburna, Hamruna u Ligi konferencije, dok u petak odlazi u beogradsku Arenu da gleda košarkaše u Evroligi? Da se razumemo, košarka je lepa, ali fudbal je nosilac Sportskog društva. Osim emocije, ima li još nešto?
„Probudili su se oni navijači Partizana koji godinama na stadion nisu dolazili. To smo videli ne samo u Humskoj, nego i na gostovanjima. Ima li lepšeg osećaja od tog? Naravno, ne možete dugoročno na tome da plivate, jer rezultat na semaforu je merilo fudbala. Moramo da se dokazujemo iz nedelje u nedelju, jer u fudbalu nema minulog rada, niti zasluga. Nama je svaka nova utakmica priča za sebe. Moramo da ostvarimo kontinuitet dobrih rezultata kako bismo zadržali pozitivnu atmosferu. To je ključ. Druga stvar je menjanje organizacije kluba, kako bi se radilo efikasnije, a jeftinije. Treće, popravljanje infrastrukture, kao bazu za buduću Akademiju Partizana, koja će biti nosilac kluba. To su tri tačke na kojima gradimo perspektivu novog Partizana“.

Šta je konkretno urađeno u „Zemunelu“?
„Već se radi jedan teren sa veštačkom travom, zahvaljujući sredstvima Fudbalskog saveza Srbije koje prosleđuju klubovima. Od naših i sredstava Teleoptika podižemo tribine i gradimo i četiri nove svlačionice, koje će biti izmeštene iz dela gde su sad. Moramo da rasteretimo zgradu u kojoj borave fudbaleri, jer je subotom i nedeljom tamo vašarište, od jutra do naveče se igraju utakmice, razne selekcije Teleoptika i Partizana i zato moramo da završimo još jednu svlačionicu, teren i tribine mimo postojećeg objekta. Ideja je da Teleoptik uđe naredne godine u Mozzart Bet Prvu ligu Srbije, pa će na jednom terenu igrati, a druge ćemo očuvati. Na sve to, još jedan teren se renovira, na kome su Partizanove bebe. Primarni cilj je izgradnja internata sa 35 do 40 apartmana, multifunkcionalnim salama i to zavisi i od prihoda od budućih transfera“.

A na stadionu šta može da se uradi ili šta se radi?
„S obzirom da bi u Humskoj trebalo da se igraju utakmice na predstojećem Prvenstvu Evrope za mlade reprezentacije 2027, moramo da popravimo teren, prostorije za novinare, neke sale koje su potrebne i prateće objekte, toalete...“

Kada je u pitanju prvi tim, šta će se desiti u januarskom prelaznom roku? Da li možete navijaču Partizana, na današnji dan, nešto makar da nagovestite?
„Stvarno ne mogu ništa da vam kažem, iako znam da Danko i Peđa to precizno rade“.

A da li će biti prodaja?
„Ako i bude, biće minimalne, samo da bi klub preživeo. Evo, toliko mogu da saopštim. Neće se prodavati budzašto. Da bi klub preživeo do juna, mora da dođe do nekih sredstava. Bar minimalnih, jer verujemo da ova deca imaju daleko veću vrednost koju kasnije mogu da dostignu. Naravno, ako neko donese novac propisan izlaznim klauzulama onda smo tu nemoćni“.

Grobarima omiljeni trener, vlasnik poslednje titule, Marko Nikolić često ume da kaže kako bi Partizan trebalo da osvežava sa tri izvorišta: talentima iz škola, igračima iz Srbije i(li) regiona i strancima... Ima li još nekog načina?
„To što je Marko rekao je apsolutna istina. Može da bude pojedinačnih iskakanja, da dovedemo nekog iz jakih liga, povremeno. No, tri glavna rezervoara je Nikolić odlično definisao i tako i mi baziramo u budućnosti. Ne zato smo pametni, nego što nema druge. Budite realni, da angažujemo igrače iz Engleske ili Nemačke ne možemo. Eventualno pojedinac, nekad i nekad, ali više njih nema šanse. Da bi bilo drugačije, da dolaze iz regiona i iz Srbije, moramo da modernizujemo klub i da ga drugi vide kako mi želimo da ga vidimo“.

U međuvremenu se dešava da talenti ili regionalni igrači koji odskaču biraju sredine koje nude više. Na primer, Crvenu zvezdu.
„Tačno, ali onog trenutka kad budemo stvorili pomenute uslove i roditelj bude video gde će dete da mu živi, boravi, školuje se i trenira, neće novac biti presudan. Mnogi u svom detetu vide rešavanje egzistencijalnih problema, ne razmišljaju dugoročno razmišlja, ali će gledati i uslove. E, mi te uslove možemo da obezbedimo. Ne možemo da se takmičimo u novcu sa mnogo većim klubovima od nas, ali u drugim aspektima možemo da pariramo“.

VOLEO BIH DA MENADŽERI NE POSTOJE, MULJANJE ISPOD STOLA JE NEPRIHVATLJIVO

(Star sport/Dušan Milenković)

Pomenuste roditelje, a kako vidite ulogu menadžera u savremenom fudbalu? Da li su vam oni neophodni, da li vam smetaju i koliko, ako smetaju, jer je u javnosti takav ambijent stvoren u javnosti da su oni neko nužno zlo?
„Šta mi vredi šta mislim ja ili šta smatrate vi? Jesu li realnost? Jesu. Znači, prilagođavamo se  realnosti. Ne možemo ih ukinuti? Da li bih voleo da ne postoje? Voleo bih. Iskreno vam govorim, voleo bih da ne postoje. A, ko sam ja da naredim da oni ne postoje? Dakle, oni su tu i trebalo bi da postoji zdrav odnos, oni gledaju da zarade, mi ćemo svakako da štitimo klub i interes igrača, koliko je to god moguće. U tim relacijama funkcionišemo. Niti preterana ljubav, jer tu ljubavi nema, samo interesa. Neprihvatljivo je da ulazite u privatne aranžmane sa njima, oni gledaju da zarade što više, ali muljanje i neki dogovori ispod stola su neprihvatljivi“.

Hoćete da kažete da je toga bilo, a da sada nema?
„Mogu da tvrdim da sada nema. Niti će biti! Šta je bilo ranije možemo da nagađamo i vi i ja, da pretpostavimo šta je bilo“.

Deca igraju zanimljivo, navijači pevaju, ali svi se pitaju: kad će Partizan osvojiti titulu ili kad će za nju biti spreman?
„Jedino što mogu da kažem jeste da će se to desiti brže, mnogo brže, nego što je iko mogao da pretpostavi prošle godine. Nije da izbegavam odgovor, nego ne znam što drugo da vam kažem“.

Kad već ne izbegavate odgovore, da li se Rasim Ljajić bavi pitanjima Novog Pazara?
„Ne sad. Naprosto je nemoguće“.

Povezuju vas, često?
„Znam za to, ali kako mogu sad, pored svega ovoga, da se bavim Novim Pazarom. I da hoću...“

Mada, stižete sve. Fascinantno je da ste redovni na treninzima, ne samo utakmicama, omladinaca, kadeta, verovatno i pionira Partizana. Kako to postižete da znate ko igra levog beka u svakoj selekciji?
„Zato što volim! Mene to ispunjava. Uživam da gledam Teleoptik, njegove utakmice ne propuštam. Vidim da deca imaju potencijal. U kadetima imamo četiri-pet fenomenalnih igrača. Omladinci su nešto slabiji, ali ima darovite dece i 100 posto će neko od njih napraviti veliku karijeru. Matija Ninić, Dušan Makević, upamtite. Evo, Dimitrije Janković je pristao da igra za Teleoptik bez problema, a ranije se to smatralo da je ispod časti“.

Za kraj, da li bi Rasim Ljajić više voleo da jednog dana, kad kod to da bude, sedne u fotelju premijera ili da bude na sadašnjoj poziciji i rukuje se u loži stadiona „Santjago Bernabeu“ sa čelnicima Reala pred utakmicu Lige šampiona?
„Dao bih 100 premijerskih funkcija za jednu titulu. Verujte mi! Boga mi! Ponavljam, 100 funkcija premijera za jednu titulu bih dao“.

A nama je predsednik Partizana dao mogućnost za naslov, ali smo, ipak, izabrali drugi.