INTERVJU – Saša Ilić: Majstori uvek prolaze! Mi smo igrali dok ne padne mrak, danas jedva čekaju kraj treninga

Govorio je Jovan Jovanović Zmaj kako „nije znanje znanje znati, već je znanje znanje dati“. Ako je postulat pesnika neprolazne vrednosti primenjiv na fudbal, onda je Saša Ilić prototip čoveka koji će decenijama sticano iskustvo bez ostataka preneti pokolenjima. Trepnuti neće.

Zmaj je stvarao za decu i o deci. Legendarni kapiten Partizana u njima pronalazi inspiraciju za novu profesionalnu i životnu etapu. Kao selektor mlađih kadeta (dečaci rođeni 2004) uživa apsolutnu slobodu i prirodnu potrebu da podeli lekcije iz sporta i života. Tim pre što njegova reč ima težinu, jer se ne oglašava često.

Kreće, kao kod Zmaja, podsećanjem na fudbalski romantizam.

„Sve je manje fudbala u školskim dvorištima, parkovima, na ulicama. Izgubilo se vreme kad moj prvi trener Miša Radaković nije mogao da nas otera sa terena“, setno će Ilić u intervjuu Mozart sportu povodom 43. rođendana jednog od upečatljivijih fudbalera na ovdašnoj sceni poslednje dve decenije. „Deca apsolutno sve imaju u kući. Ne moraju da izlaze napolje. Ako se vratimo 20 godina unazad shvatićemo da nije postojala druga mogućnost osim da ti neko kuca na vrata i pita da igrate fudbal. Jedva čekaš takvog drugara. Sad klinci imaju telefone, Jutjub, internet, čuda. Što bi izlazili? Ozbiljan problem“.

Lociran je. Kako mu doskočiti?

„Ne krivim ih, samo primećujem da današnje generacije mogu da biraju. Na silu ih teramo da treniraju. Kad smo bili mlađi, pojavio se Komodor 64, jedan kad igra to je san snova, a danas na Menadžeru tačno znaš šta će se desiti u prvih 28 kola, sve je predvidivo. Ne znam rešenje, ali nije kao što je bilo. Ranije jedva čekaš da izletiš napolje, ne samo zato što voliš fudbal, nego što te u kući tata i mama teraju da završiš domaći, ćutiš i klimaš glavom, imaš jedan televizor i ne pitaš se ništa. Sad im je sve dostupno“.

Gde je tu srast?

„Fudbal počinješ da igraš sa drugovima. Zato što ga voliš. To mora da bude jasno svima, baš kao i pojašnjenje roditeljima da im neće dete postati as samo zato što ga trenira Saša Ilić. Pogotovo ako ga vode kod psihologa, nutricioniste, kondicionog trenera, jer očekuju korist!? Pogrešno! Moraš da imaš put, da bi se njime kretao potreban je plan, za njegovu realizaciju vreme. Ovde niko nikog nije spreman da čeka. Razumem kad nema strpljenja u Mančester Sitiju, dođe Pep Gvardiola i kaže: „Ne odgovara mi Saša, daj drugog“, potroši 100.000.000 na jednog, da 200.000.000 za sledećeg igrača. Zato deci govorim da moraju psihički i fizički da budu spremni za ono što ih čeka u prvom timu. E, tu vidim veliku začkoljicu...“

U uvo smo se pretvorili.

„Današnja deca ulaze u prvi tim Partizana nepripremljena. Ranije su nam treneri mlađih kategorija, neposredno pred prekomandu među seniore, govorili da imamo samo dve obaveze: da trčimo više od svih i loptu predamo prvom do sebe. Iako ti podsvest sugeriše da si bolji, prirodno. Potrebno je da prođe vreme da bi osetio slobodu na terenu. To danas mogu Mesi, Nejmar, najviše desetorica na svetu. I njima saigrači pričaju „dodaj“, ali majstori vode loptu, prođu trojicu i daju gol. Ako bi se to desilo kod nas, da neki klinac pokuša da predbribla celu odbranu, rekao bih mu: „Lave, šta radiš to?“. Zato se talentovana deca gube“.

Koje prepreke su za njih nepremositive, gde greše?

„Lomi ih biznis. Sa 18 godina ih traži Mančester, imaju šansu mesec i po dana, ako se ne pokažu – oteraju ih i dovode nove. Trebalo bi drugačije. Moraju da idu u školu, budu dobri đaci, kvalitetni momci. Nije to izmislio Saša Ilić, nego veliki treneri i psihlozi pre mene, poput Florijana Matekala, Branka Rašovića, Anta Mladinića, Ivice Osima. I dan danas se viđam sa Mišom Radakovićem, nijednom mi ne kaže da li je u pravu, nego: „Reći ću ti šta mislim, ti vidi šta ćeš, prikupljaj informacije, sam donosi odluke“. Posle jednog dijaloga sam uvideo da decu ne pripremamo za veliku scenu. Nekad se u mlađim kategorijama najviše radilo sa najboljim igračima. Treneri su ih „maltretirali“. Sad je najboljima dozvoljeno da rade šta hoće, na uštrb rezultata. Od takvih nema koristi u prvom timu. Ako je neko bolji od mene, ima da radi 56.000 puta više. Pričaj mu: „Ne valja, ne valja, ne valja“. Neka stalno bude pod presijom, u takvom stanju biće spreman da uradi najbolje kad dođe njegovo vreme. Sad se traži rezultat, van svake logike“.

U srpskom fudbalu strpljenje je na izmaku, ako uopšte postoji. Malo ko je spreman da čeka mladog igrača.

„Baš zato prvu šansu moraš da zgrabiš. Da bi je iskoristio, budi spreman. Mentalno i fizički. Čudno mi je kako je Partizan uzeo velike svote novca na igračima koji nisu bili najbolji u mlađim kategorijama: Mitru, Blekiju, Kalabi... Jedini logični zaključak je da su otišli u velike klubove zato što su jačali karakter. Na primer, ako Mitar postigne 20 golova u prvoj sezoni, pred narednu je u strahu hoće li ponoviti učinak. Što je ispravno. Za razliku od novog doba, gde se stvorila slika kako talentima niko ništa ne može. U redu, može i tako, ako si – Mesi“.

(© Star sport)

E, al’ nisu svi kao Argentinac. Otud, kako smanjiti razliku između talenta i vrhunskog asa?

„Dok sam igrao, govorili su mi da ne mogu da potrčim tri metra. Saglasan. Neću dobaciti loptu sa 16 metara do gola. I to je tačno, ali... Imam karakter. Neću da gubim. Naučen sam da me boli makar igrao karte, jamb, kamoli fudbal. Imam 43 godine, ne mogu da stojim, padam, vređaju me, ali ne odustajem“.

Postoji li još nešto, osim istrajnosti?

„Ljubav! Fudbal moraš da voliš. Znaš šta je za nas predstavljala pojava mreže na Blatuši? Ranije nisi imao mogućnosti. Igraš do mraka, posle treninga se istuširaš, kapa na glavu, put pod noge. Danas deca jedva čekaju da se završi trening, bulje u telefon da bi ih neko zvao, planiraju gde će da jedu, piju, šetaju kuče... Samo, ne može igrač da se postane u kafiću, kao što je primetio legendarni Blagoje Paunović. Moraš ozbiljno da ga voliš. Da se odričeš. Čak i kad si posvećen nema garancija da će ti karijera biti vrhunska. Tu dolazimo do faktora sreće“.

Sreća je i saznanje da su neki dečaci rođeni 2004. privilegovani da uče od Saše Ilića, selektora pomenute generacije.

„U očima te dece i dalje sam idol. Ne pričam im trenerski, već životno. Kažem im da bih voleo s njima da osvojim Prvenstvo sveta, što bi meni koristilo za biografiju, međutim, šta ako niko od tih momaka ne postane igrač? Draže bi mi bilo da neko, kad za dve godine dogura do prvog tima Partizana ili Crvene zvezde, kaže u društvu: „Onaj nesretni Saša ne zna ništa, ali mi je pomogao da budem bolji“. I to karakterno. Pojedinci kažu da se karakteri rađaju, ja smatram da se stvaraju. Jačanjem“.

Treniranjem strogoće?

„Kod velikih trenera u podmlatku se znalo da najbolji igrač nosi vodu. Danas najbolji – igraju. Štaviše, prvi tim zavisi od njih. Mora drugačije, kao u vojsci, da se zna ko je gušter, ko džomba. Ako mu kažeš „ne znaš ništa, čisti kopačke“ tako mu jačaš karakter. Fatalno je ako mu ideš iz dlaku, tapšeš po ramenu: „Ti si Bog“. Slažem se da su oni talentovaniji od mene, ali sam im rekao da ni ja ne bih igrao fudbal do 41, neko bi me pregazio da nisam karakteran“.

Poentirajte?

„Na prvom okupljanju sam ih pitao: „Ima li neko ovde ko može sutra da stavi tri komada?“ Razmišljam, ako se javi kazaću mu „Izvoli, mili, samo reci šta se radi“. Niko nije digao dva prsta“.

FUDBAL ĆE POSTATI DOSADAN, DANAS POSTOJE I TRENERI ZA SPAVANJE

(© Star sport)

Još dok je privodio kraju izuzetnu karijeru, vezanu najviše za Partizan, Saša Ilić se opredelio za trenerski posao. Upisao je kurs za sticanje PROFI licence i na predavanjima u Sportskom centru Fudbalskog saveza Srbije u Staroj Pazovi dobio različite ideje, utemeljene na identičnoj osnovi:

„Selekcije igrača je ključ. Svi se poredimo s nekim, želimo da nam ekipa igra kao Gvardiolina ili Klopova, na seminarima predstavljamo stilove primamljive navijačima, zaboravljajući da je suština u selekciji. Kakve fudbalere imaš, tako igraš. Primera radi, brzina je uvek bila kvalitet, jedino što je došla do izražaja otkad se fudbal igra u zonama od 30, 40 metara. Od vajkada se trčalo. Sad, visokim intenzitetom, u sprintu. Uvek sam pričao da genetske predispozicije tamnoputim ljudima omogućavaju kvalitetivnu prednost u odnosu na belce. Ranije nisu mogli da se pomere iz Afrike, danas na tom kontinentu najveći klubovi otvaraju akademije oblikujući dar od Boga. Pogledajte samo koliko fudbalom u poslednje vreme dominiraju igrači sa tih prostora. Ekstremno brzi, a naučeni. Zato prave razliku“.

Džekpot na uživo klađenje: Postani milioner u novogodišnjoj noći!

Ne tako davno legendarni vezista Barselone, Ćavi Ernandez, reče da ćemo u budućnosti gledati dosadan fudbal. Na šta li je mislio?

„Apsolutno je u pravu. Do dosadnog fudbala će se doći zato što se svi njime bave. Kad analiziraš protivnika tačno znaš radnje koje pojedinac ili ekipa ponavljaju. Pre nismo obraćali pažnju. Ako 20 puta dribla u desnu stranu, siguran si da tamo ide, neće sigurno 21. put otići levo. Postaje predvidivo. Uzmimo mene za primer. Kad me vide samog na 20 metara, samo čuješ protivnike kako se deru: „Pusti ga, ne može da dobaci“. I to je tako. Mogu jednom iz 15 pokušaja, eventualno... Fudbal je već postao toliko dosadan, jer su sve radnje predvidive. Osim ako izuzmemo 20 monstruma od Mesija, Ronalda, Ibre, Nejmara i ostalih koji rešavaju utakmice. Kad igraš protiv ovih ostalih nemaš vremena da digneš glavu. Sve zatvoreno“.

Nekad nije bilo tako. Devedesetih smo uživali u izvedbama genijalnog Milana, poletnosti Ajaksa, divili se Valensiji, početkom ovog veka polazila nam voda na usta dok gledamo Arsenal, kasnije Barselonu...

„Fudbal se menja. Pre se znalo, glavni trener ima dva pomoćnika i kondicionog. Danas stručni štabovi najboljih klubova sveta broje po 70 ljudi. Trener za oporavak, trener za klopu, trener za statistiku, trener za spavanje! Svi se bave fudbalom, smanjujući prostor za iznenađenja. Posledica – dosada“.

IGRAČ MORA DA SE ČEKA, „DESETKE“ GURAJU ISPRED ODBRANE

(© Star sport)

Kad se već fudbal menja, nije zgoreg pomenuti neke od vrednosti koje ostaju zauvek. Recimo, čuveni Partizanov skaut Dušan Trbojević umeo je da kaže „igrača učim tehniku, jer je nema, a ne uskraćujem mu brzinu, koju mu je Gospod dao“.

„Treneri su za takve fudbalere ranije govorili da su vredni „čekanja“. Imaš obrnutih primera: igrača ne preterano veštih s loptom, ali toliko hitrih da se čeka trenutak kad će eksplodirati. Zato ih trpiš. Ili, kad kažu: „Pogledaj ga, sav je u mišićima“. Šta to znači? Ne slažem se da je sve u fizici. Danas, gde je intenzitet igre brži nego u moje vreme, velika mišićna masa te usporava. Pogledaj najbolje svetske igrače: ruke im ogromne, a telo tanje od mog“.

Kad je fizikalijama reč, Jaja Ture je prošao s početka veka, između ostalog, baš zbog građe tela. Da li bi takav uspeo u nekom vrhunskom klubu pre 30 ili 50 godina?

„Majstori uvek prođu! Kad se pojavio pre 15, 20 godina bio je Ture jedan od dominantnijih fudbalera. Baš zbog konstitucije. Danas bi mu bilo teže“.

Ne samo njemu...

„Prateći evropske trendove, uočio sam da se gubi pozicija „desetke“. Svi koji su nekad igrali na tom mestu povlače se ispred odbrane. Nekad Pirlo, danas Žoržinjo, Alkantara, Pjanić... Svi se vraćaju na svoju polovinu zato što se smanjio prostor na kome se igra. Te majstore fudbala, koji vide ceo teren, treneri stavljaju ispred odbrane. Ranije je to bio neko ko skače i „šamara“ loptu, sa zadatkom da je donese majstoru. Drugačije je“.

Jedino su Kristijano Ronaldo i Lionel Mesi uvek isti. Toliko iznad ostalih da se nekad čini da su druge zvezde manje bitne u poređenju sa Portugalcem i Argentincem.

„Tako možemo da kažemo i „jedan je Maradona“, iako je u Dijegovo vreme, takođe, bilo spektakularnih igrača. Što ne znači da su manje vredni oni koji su igrali sa ili protiv njega, ali je Maradona obeležio epohu. Kao što je današnju obeležio Mesi, s njim i Ronaldo. Imaju dar od Boga kojim rešavaju utakmice. Opet, ne umanjuje to kvalitet Nejmara, Mbapea, De Brujnea... I oni su moćni“.

(© Star sport)

A, treneri. Po Sašinom ukusu su Pep Gvardiola i Jirgen Klop, što to ne znači da nije spreman da uči i od Žozea Murinja ili Dijega Simeonea.

„Možeš nekog da voliš ili ne, rezultate moraš da ceniš. Primera radi, Murinjo iskoristi najbolje od svoje i sakrije vrline tuđe ekipe. Zar nije tako nedavno dobio Siti 2:0? Dvaput prešao centar... Nema pravila. Dosta puta učiš po knjizi, sve si postavio kako je neko napisao, imaš trenere koji u petak, suprotno pravilima, komanduju trening najjačeg intenziteta, a u subotu dobiju 5:0. Šta da mu kažeš? Ja nisam učio tako, ali... Osećaj! Posledično, rutina. Uđeš u glavu igračima. Čista psihologija. To je oblast gde fudbal može najviše da napreduje. Uz oporavak. Danas ti je sve dostupno. Morao si nekad da se pomučiš da dođeš do knjige Conje Matekala, Mladinića ili Osima. Danas ti dva klika omogućavaju da gledaš trening bilo kog tima. Što ne znači da će trening prepisan od Klopa da se „primi“ na tvoju ekipu. Najčešće neće“.

A, hoće li Ilić uspeti u trenerskom esnafu?

„To me „radi“. Ispunjava. Po završetku igračke karijere nisam hteo da pravim pauzu. Od čega da se odmaram, kad je za mene fudbal ljubav? Kako ne bih pravio prazan hod prijavio sam se na kurs za sticanje PROFI licence. Išao sam gde god su me zvali, iz prostog razloga što hoću da učim. Bio sam pomoćni trener u selekciji 2003, saradnik Ilije Stolice u mladoj reprezentaciji, sad selektor „klase 2004“. Svaki dan proveden s ljudima direktno uključenim na teren – znači. Upijam“, smeška se Saša Ilić.

Uči i znanje prenosi.

VRATIĆE SE BARSA

Kao velikom poštovaocu Barseloninog opredeljenja, teško Saši Iliću padaju posrtanja katalonskog giganta,

„Kao i svakog ljubitelja fudbala, impresionirala me je svojevremeno tika-taka. Prepoznatljivost! Danas to nije to. Nema više Ćavija i Injeste, Mesi je stariji, svašta se dešava u klubu. Kad se sve ima u vidu jasno je da je Barsa izgubila identitet, postala neprepoznatljiva. Nešto mora da se menja, ali - vratiće se. Ovo je samo tranzicija“.

FUDBAL KAO NBA

Svetski trendovi mogli bi totalno da promene oblik fudbala.

„Na jednom predavanju sam čuo kako fudbal klizi ka tome da postane NBA, sport u kome se sve meri kroz individualnost. Čisto sumnjam, jer u košarci imaš samo pet igrača. Ovde 11. Ako su Lebron i Dejvis u ekipi osvajaš titulu. Sami mogu da igraju. U fudbalu, ne mogu samo dvojica da završe posao. Koliko god dobri bili“.

I AJAKS JE BIO U BULI, SALCBURG SE GRADIO 15 GODINA

Postoji li šansa da Partizan, kao Ilićev klub, okupi na jednom mestu legende kao što je to učinio Ajaks dovođenjem Van der Sara, De Bura i Overmarsa na direktorske, a Rajzigera, Vima de Jonga, Bogardea i ostalih na funkcije trenera mlađih kategorija?

„Identitet se stvara. To sa Ajaksom traje. Bio je i on u buli, čekao godinama na titulu, pa na uspeh u Evropi, ali je ostao veran opredeljenju. Ne može odjednom, ali mora istrajno. Najbolji primer je Salcburg. Uzeo ga ozbiljan privrednik, počeo pre 15 godina, ulagao, u početku se suočavao sa nezadovoljstvom navijača, menjao naziv kluba, dovodio stare i istrošene igrače da bi ga javnost prihvatila. Kad sam ja prešao iz Galate prosek godina Salcburga bio je 33. Danas je 21. Bile su i tad titule u Austriji, ali nije bilo uspeha u Evropi. Pogotovo nije bilo izlaznih transfera od kojih boli glava. To se zove strpljenje i sistemski rad. Gledaj gde su sad! Fabrika vrhunskih rezultata. A kod nas je ceo život hoćemo li ili ne proći u grupnu fazu... Ako uspemo sve ok, ako ne – ne valja ništa. E, pa nije“, upozorava Saša Ilić.