INTERVJU – Slobodan Urošević: Bio sam špic, zato dajem golove! Nadam se da ću tek postići najbolji

Kao na filmskoj traci, sa dosta zapleta i uloga, tekla je u Humskoj životna i sportska etapa u karijeri Slobodana Uroševića. Stigao je za skroman novac (plaćen Napretku 80.000 evra, a samo su još Marko Jevtović, Aleksandar Subić i Periša Pešukić u eri aktuelnog rukovodstva angažovani za obeštećenje manje od šestocifrenog), ispratio petoricu kolega po poziciji, trpeo nerazumevanje i(li) nepoverenje struke, onda je ubedio da je vredan, suočavao se sa kritikama, ali kao u Holivudu dočekao srećan epilog.

Da ga klub nagradi novim ugovorom i statusom kapitena, publika ovacijama, a neutralni ljubitelji fudbala stisnu ruku što je danas jedan od najučinkovitijih fudblera Partizana. Isti onaj koji je leta 2019, tokom pripremnog perioda, bio skrajnut na margine do te mere da je maltene mogao sebi da promrmlja u bradu:

„Štagod uradim izgleda da nije dovoljno dobro“.

Ta najniža tačka na kojoj se nalazio za ovih pet godina među crno-belima pomogla mu je da shvati da odatle može samo uzbrdo. Mic po mic, centaršut po centaršut, duel po duel, nalik statisti kome je namenjena sporedna uloga izrastao je maltene u glavnog glumca. Oni američki dobijaju Oskara, a popularni Čaki je nagrađen trakom.

Sa njom oko mišice predvodi Parni valjak. Možda rezultati tima nisu u skladu sa ambicijama, ali je učinak levog beka tokom 2022. nadmašio očekivanja.

„Kad podvučem crtu, minula godina mi je najuspešnija u karijeri, na individualnom nivou. Samo se nadam da neće biti najuspešnija ikad, da će biti boljih. Možda već ova...“, smeška se Urošević u prazničnom intervjuu za Mozzart Sport. „Em sam dobio kapitensku traku, em sam igrao kvalitetno tokom, postigao sam i neke golove“.

Neke!? Skroman momak, a uticajan. Spakovao ih je tačno deset. Neki centarforovi ne dobace dotle za godinu dana. Nema dilemu koji je najlepši.

„Volej u finalu Kupa Srbije. Zbog težine protivnika, završne utakmice u takmičenju, ambijenta, načina na koji sam tad zahvatio loptu za izjednačenje protiv Crvene zvezde. Sve se potrefilo. Odmah sam znao da je to moj najlepši gol. Dosad. Jedino mi je žao što se ispostavio nedovoljnim za bolji rezultat, da osvojimo pehar. U redu, efektna je bila kifla u Gentu, lep slobodnjak za preokret nad TSC-om, ali sad da pitate bilo koga da izabere kome bi najviše voleo da postigne gol odgovori bi bio – Zvezdi. I crveno-beli imaju iste želje, tako da je sve jasno“.

NIJEDAN TRENER MI NIJE REKAO: „IDI, DAJ GOL“

Efikasnost čoveka zaduženog za defanzivne zadatke dobija na značaju ako se zna da su u poslednje tri sezone od njega, na klupskoj listi strelaca, ubojitiji samo Rikardo Gomeš i Bibars Natho, a da je efikasniji čak i od nekih ofanzivaca, poput Kvinsija Meniga ili Filipa Holendera. Iznenađenje za mnoge. Najviše za protivnike.

„Pre bih to okarakterisao nagradom za odricanje i način na koji pristupam utakmicama. Ne znam da se štedim, da prikočim, uvek idem punim gasom. Golovi su samo posledica takvog opredeljenja. Mada, na nekim susretima sam i sam sebe iznenadio kako sam zatresao mrežu. Na primer, sad mi je desna noga jača nego leva, ha-ha-ha“.

Po vokaciji je levi bek, a možda ga usled ovako poboljšanih brojki saigrači doživljavaju kao krilo, kad se pojavi visoko.

„Oni možda i ne, ali ja volim da kažem trenerima: „Stavite me na desno krilo da vidite šta mogu“. Zbog kontra noge da uđem unutra... Šalim se. Bila bi loša zamisao da tako krenemo neku utakmicu, verujte mi. Zavisno od situacije, volim da zalomim, nekad da prebacim loptu sa leve na desnu, šutnem slabijom... Kako je krenulo, ispostavilo se da mi je desna dobra, ha-ha-ha. Nisam ni znao da je imam. Sad je čuvam jednako kao levu“.

Na razne načine Urošević vara golmane: glavom, atraktivno iz daljina, slobodnjaka, posle kombinacije iz prekida...

„Ne mogu da rangiram šta najviše volim, iz prostog razloga što mi je uvek drago kad zatresem mrežu. Bilo kako. Da ne budem nepristojan, čak i... Rukom, ha-ha-ha. Samo da ga dam. Naravno da mi znači, ali verujte mi da bi mi bilo draže ako bismo svaku utakmicu dobijali, evo ne moram više nijedanput da budem strelac. Ekipni uspeh bi nas približio onome što pojedinačno svako od nas najviše želi – da postanemo prvaci države“.

Indikativno, u napadačkom smislu je postao produktivniji u poslednje dve sezone, još od vremena saradnje sa Aleksandrom Stanojevićem.

„Njegovi zahtevi su bili specifični. Insistirao je na brzoj tranziciji, samim tim se otvarala mogućnost za mene, kao beka, da više učestvujem u napadačkim akcijama i pojavljujem se ispred kaznenog prostora rivala. Ne mogu da kažem da me neko usmerio, pre će biti da se potrefilo. Niko od trenera mi nije rekao: „E, aj sad ti idi daj gol“. Želeo sam i pre Stanojevića, samo nije išlo. Sad ide... Valjda će se i nastaviti“.

POSLE TRENINGA VEŽBAM ŠUT, A SAIGRAČI ME PROZIVAJU: „ŠTA ĆEŠ TI TU“

Na početku zimskih priprema (© MN Press)

Od 23 gola u karijeri 16 je dao u crno-beloj opremi, sedam na prethodnonj adresi, u Napretku. Jedan – čeka.

„Nadam se da nisam postigao najefektniji gol u karijeri. Priželjkujem da to tek uradim. Mada, u fudbalu se nikad ne zna. Možda onog dana kad budem podvlačio crtu ispadne da sam već uradio. Sve je stvar ukusa: nekome se sviđa šut u suprotni ugao protiv Genta, nekome hitac protiv TSC-a kod kuće, nekom nešto treće. Svako ima favorita. Moj je onaj na Marakani. Ako bi moj budući pogodak bude imao težinu da Partizanu donese trofej ili plasman daleko u Evropi onda bi to bio – najlepši“.

Dve anegdote ilustruju koliko Čaki veruje u sopstvene sposobnosti. Više nego što bi na prvi pogled moglo da se zaključi sa strane.

„Uvek posle treninga ostajem da vežbam šut, saigrači me stalno prozivaju: „Ajde, šta ćeš ti tu“. Eto, u Topoli sam pokazao šta ću tu. Tada mi je Natho rekao da se dobro oseća i da će pogoditi, ali sam isto i ja rekao, uzeo loptu i bio precizan. Sa Lolom Smiljanićem sam se pred Gent šalio da ću dati dva gola. Da sam nekim čudom uspeo i drugi da dam ne bi mogli da žive od mene. Bilo je tmurno, depresivno vreme, pa sam ih razmrdao rečima: „Šta ste se uplašili, daću im dva“.

Pitanje otkud defanzivac u čestoj ulozi egzekutora povezano je sa načinom na koji je Urošević počeo da se bavi fudbalom.

„Nisam uvek bio levi bek. Skoro da nema mesta u ekipi na kome se nisam oprobao. Čak sam jednom i branio! Ozbiljan sam. U pitanju je bio neki turnir, igralo se na velikom terenu, pa mi bilo zanimljivo, jer sam uvek gledao kako golmani ispucavaju loptu. To je bilo u Bežaniji. Tamo sam počeo, bio sam špic. Išlo je dobro. U Rad sam prešao kao centarfor. Znaš kako, tad je na Banjici, u selekciji kojoj sam pripadao, bio manjak fudbalera koji dobro igraju levom nogom. Bek se povredio, rezervni nešto nije mogao, trener Branko Mirjačić me pitao da li mogu, znajući moje karakteristike levom nogom. Govorilo se da je to samo privremeno, ali kako se nisu vraćali dugo, a utakmice prolazile, nadovezalo se... I ostadoh bek ceo život“.

U Partizanu je zatekao Nemanju G. Miletića i Nemanju Antonova, potom pobeđivao u baražima za mesto u ekipi Zlatana Šehovića, Rajka Brežančića i Ivana Obradovića. Skoro da igra bez prestanka poslednje dve sezone, čak i kad bi treneri voleo da ga malo odmore praktično je to bilo neizvodljiv.

„Verovatno je do genetike to što se ne povređujem. Da kucnem u drvo, zdravlje me služi. Dosta toga mogu da izdržim. Znate ono kad fudbaleri kažu da bi mogli da spoje dve utakmice bez pauze. Nekad se ne umoriš na terenu, a nekad je ritam toliko zahtevan da ti je posle 20 minuta duša u nosu. Ima situacija kad ti je na velikom uzorku mečeva potreban mali predah. Možda se to ne primećuje sa tribina, međutim, postoje situacije kad nisu na 100 odsto mogućnost. Telo ne sluša. Boli te jedan mišić, drugi, ali sve se izdrži. Odigrao bih 100 utakmica da mogu, ali...“

JA NA MUNDIJALU? NERELNO

Dogovor sa Nathom oko slobodnjaka (© Star sport)

Govorio je Aleksandar Stanojević da bi sa Čakijem krenuo u rat, jer ima izražen borbeni duh.

„Borac sam ceo život. Ne umem drugačije. Ne mogu sebi da kažem kako ću na jednoj utakmicu da se prištedim, a na sledećoj da zapnem. Igrali protiv Mančester junajteta ili neke nižerazredne ekipe, uvek ću pružiti celog sebe. Ako se vidi da nisam nešto posebno odigrao to je po pravilu zbog umora. Ne znam hoće biti dobro, ali znam da će biti maksimalno. Nikad neću spustiti nogu sa papučice za gas“.

Takav odnos Grobari posebno vrednuju. Još proletos su više puta znali da skandiraju „Čaki, Čaki“, što je u završnici prvog dela aktuelne sezone postao obavezni repertoar u trenucima kad Partizanov kapiten kreće ka svlačionici.

„Znaju navijači da cene kad si borben. Razumem ih i kada su ljuti. Kad ide sve je najbolje, a kad ne ide logično je da je teško. Bilo je zahtevno izneti sve ono na početku sezone, kad nema rezultata svi su neraspoloženi, rađaju se sumnje, ali istovremeno znaš da kad krene mora sve da dođe na svoje mesto. Izgurali smo taj težak period zajedničkim snagama. Neki put je dobro i da se tako nešto desi, da svako svakom kaže šta ima“.

Baš posle dijaloga sa navijačima, kad je kao kapiten poveo tim podno južne tribine posle eliminacije od AEK-a iz Larnake, krenuo je uzlet Slobodana Uroševića. Sezonu je odigrao u velikom stilu, toliko uverljivo da se kao verovatno najbolji levi bek Mozzart Bet Superlige kandidovao za mesto u avionu za Dohu. Na Mundijal nije putovao, mada trener Gordan Petrić obrazlaže da to nije do kvaliteta, već formacije i da bi u nekom drugom rasporedu, sa klasičnim bekovima bilo možda mesta i za momka iz Batanice.

„I moj poznaninici to komentarišu, čak i oni koji me ne znaju, a sreću me u gradu. Opet, moram da budem iskren: nije bilo realno o ovom trenutku. Možda će biti izglednije u budućnosti. Za Katar – ne. Razlog je taj što su momci koji su tamo putovali izneli teret kvalifikacija, dugo su u selekciji, a sad da upadne neko sa strane... Ne ide. Onaj koji je trebalo da bude pozvan – pozvan je“.

DRUŽENJE SA BORJANOM I GOBELJIĆEM

Posle gola Crvenoj zvezdi (© MN Press)

Kao što je iskren u prethodnoj konstataciji tako Urošević bez uvijanja govori o poznanstvu sa Milanom Borjanom i Markom Gobeljićem, golmanom i desnim bekom iz Crvene zvezde. Danas je to za neke maltene tabu tema, a ranije je bilo prirodno da se fudbaleri večitih zajedno pojavljuju u javnosti.

„Nisam ih prozivao zbog gola u finalu kupa, jer smo izgubili. Bolje bi bilo da ga nisam dao, a da smo dobili. Družim se sa Borjanom i Gobeljom, nismo nikad imali ozbiljnije duele u derbijima, nije bilo ozbiljnije tenzije, teško da ćemo se nekad izgubiti u nervozi, ali se „peglamo“ uvek do granice“. Odigrao sam dosta derbija i pred svaki imaš neku vrstu treme. Kad ne dobiješ, moraš da ćutiš do sledećeg. Pobednik likuje i tako je uvek bilo i biće. U tom poslednjem derbiju sam mislio da sam sjajno izbio loptu, nisam verovao da ju je Bukari zahvatio na onakav način. Ne bi verovatno tako pogodio u sledećih 500 utakmica“.

Pet godina će se navršiti ovog januara otkako je Urošević član Partizana. Neko se zadrži samo godinu ili dve, da li zbog ponude iz inostranstva ili nekih drugih razloga, tek svi igrači dovedeni kad i on više nisu u klubu. Poslednji je otišao Saša Zdjelar. Čaki odoleva.

„Video sam kako funkcioniše veliki klub, upoznao izvanredne ljude i sportiste, velika cirkulacija ljudi mi je omogućila da spoznam dosta toga. Najlepši trenutak ne mogu da rangiram, jer svaka pobeda u derbiju ili plasman u grupnu fazu evropskog takmičenja se posebno doživljava i pamti. Ono što me inspiriše da sam i dalje tu ne mora nužno da bude titula, nego Partizan sam po sebi. Kad uđe u krv, doživljavaš ga drugačije. Poseban klub“.

Deluje da je i Slobodan poseban fudbaler. Možda ne najatraktivniji za gledanje, možda ne najbolji u Humskoj, ali izgleda – najuporniji. Dokazano više puta.

„Kad mi kažu da ne mogu, a ja onda zapnem i guram da pokažem da mogu. Neki put je to i glavnom kroz zid. Ponekad na moju štetu, a ima situacija kad ispadne dobro. Stvarno ne znam da li se sad kaju oni koji nisu verovali u mene. Pred sobom sam čist. Znao sam i tad da vredim, a time što sam se izdigao dao sam sebi malo više samopouzdanja. U redu, pokazao sam i drugima, ali mnogo bolje sam se osećao kad sam shvatio da sam zapravo ubedio sebe šta mogu. Možda sam u nekim trenucima, koliko god bio siguran u sebe, posumnjao, u stilu: „E, čekaj, možda nisam dorastao ovome“. Drago mi je što jesam. Valja znati da su me ljudi koji su me otpisali posle toga i vratili, takav je sport, danas si gore, sutra dole...“

A gde će biti Urošević na kraju 2023?

„Nadam se da ću u međuvremenu toliko napredovati da ćete me pitati: „Da li ti je ovo najuspešnija godina u karijeri?“