Ispovest Matije De Šilja: Od buduće ikone postao žrtveni jarac, smatran sam Alegrijevim kumčetom

Kad se pojavio, Matija De Šiljo je bio jedan od najvećih talenata u italijanskom fudbalu na poziciji desnog beka. Milan je te 2012. godine dobio savršeno izbalansiranog beka između odbrane i napada, taktički pismen igrač, sa odličnim trkačim mogućnostima, sposoban da se ponavlja nebrojeno puta i sposoban da defanzivne zadatke odradi na visokom nivou. Hvaljen je na sva usta čak i od strane klupskih legendi, brzo došao i do dresa reprezentacije.

Sve je izgledalo kao bajka, a onda se u Matijinom životu pojavio demon koji ga je opsedao tokom čitave karijere – povrede. Meniskus, peta i zglobovi su bili samo početak. Svaka sledeća povreda ga je na sve više vremena udaljavala od terena. Vrhunac je bio u Juventusu kad je zbog kidanja ligamenata kolena propustio skoro čitavu sezonu.

Danas, Matija De Šiljo je slobodan igrač. Poslednji angažman imao je u Empoliju čak je i tamo igrao malo. Njegova zvezda se ugasila, u nekadašnjem reprezentativcu Italije ostalo je vrlo malo fudbala. A nije trebalo da bude tako.
„Kako sam od buduće ikone kluba postao žrtveno jagnje? Ne mogu da objasnim, bio sam isti Matija. Onaj koji je debitovao sa godina u Ligi šampiona i bio starter cele naredne sezone. Uprkos svemu time, ovde sam, u svojoj sobi i ne želim da izađem. Znaš, često mi se to dešavalo, Zaključao bih se u kuću, uskraćivao sebi večeru u nekom restoranu i šetnju gradom. Sama pomisao na izlazak je činila da se osećam loše. Svaki dan čujete neke ružne stvari. Ne mislim da bi se to moglo nazvati depresijom, ali možda sam blizu tofa. Više nisam isti Matija. Izgubio sam entuzijazam koji me je prati“, rekao je De Šiljo u opširnom intervjuu za Korijere dela Sera.

Iskusni desni bek je postao standardan u Milanu tokom sezone 2012/13. Među Rosonere je došao kad je imao samo deset godina i postepeno se probijao kroz sve mlađe kategorije do prvog tima. Nije to više bio onaj strašni Milan. Igrali su Mario Baloteli, Stefan El Šaravi, Kevin Prins Boateng, Rikardo Montolivo i Masimo Ambrosini kao podsetnik na slavne dane. Šiljo je kao klinac maštao da doživi isto što i Masimo.
„Kad sam bio mali, svake nedelje ujutru bih budio tatu da idemo na teren blizu naše kuće. Tu je počelo moje fudbalsko putovanje. Živeo sam na periferiji Milana, San Siro je bio udaljen nekoliko kilometara. Bio sam spreman da pređem sve te kilometre samo da bi igrao za tim koji volim najviše na svetu. Mogao sam da igram i za Inter. Oni su me prvi doveli na probu i na kraju me odbili, rekli su da sam previše sitan“.

Sezonu ranije, prekomandovan je iz Primavere kao jedan od igrača koji bi trebali da budu sledeća velika stvar u italijanskom fudbalu. Alberiko Evani, legenda Milana i tada trener u mlađim kategorijama Rosonera imao je samo reči hvale.
„Na kraju druge godine u Primaveri, pozvan sam kod Masimilijana Alegrija u seniore. U novembru sam debitovao u Ligi šampiona, a nekoliko meseci kasnije u Seriji A. Bila je to ekipa puna šampiona. Ibrina ličnost je nešto što nikad neću zaboraviti. Neverovatan mentalitet, igrač sposoban da podigne celu ekipu na viši nivo. Ali morali ste da se nadate da nećete biti u njegovom timu kad bi izgubili na treningu. Mogao je da vas zgnječi. Takav je bio. Polako sam počeo da igram standardno, prozvali su me „Maldinijev naslednik“. Osećao sam poverenje svih, živeo san“.

Ipak, koliko god da je brzo skrenuo pažnju, toliko je osetio i drugu stranu medalje. Kad je počeo da igra loše, postao je redovna meta navijača.
„Mladi si, sve ide dobro. Doživljavaš ono o čemu si sanjao. Niko te ne priprema za pad, niko te ne uči kako da se nosiš sa mrakom, kritikama, trenucima kad je svet koji te je toliko uzdizao, odjednom, počeo da mari za tebe. Ne znam kako se to dogodilo. Znam samo da se dogodilo iznenada. Ciklus je završen u Milanu. Između rezultata i promene vlasništva bilo je komplikovano vreme. Počele su povrede, zbog njih sam izgubio konstantnost. Nije mi oprošteno, kritike su počele da pljušte. Navijači su me napadali, pojedini novinari kao da su primećivali samo greške. Zamisli da postaneš meta hiljada ljudi. Nisam bio spreman da se suočim sa tim. Pogledao sam se u ogledalo, više nisam bio ja“.

U vreme kad je Matija stasavao, Milan je ulazio u jedan od najnestabilnijih perioda u novijoj istoriji. Skroman igrački kadar za prilike takvog giganta, neadekvatna rešenja na mestu trenera i finansijska kriza jele su slavni klub spolja i iznutra. Kao jedan od dece kluba, osetio je šta znači kad nikad nemaš mira i kad ti se svaka greška množi sa pet.
„Stalno sam se pitao – zašto?. Nikad nisam pokazao nepoštovanje. Bilo je to teško vreme za klub, ipak, mnogima se činilo da je sve moja krivica. Društvene mreže bile su pune uvreda i gadosti. Za sve je bio odgovoran Matija De Šiljo. Kao da sam samog sebe proglasio novim Maldinijem. Neshvatljiv animozitet koji je dostigao vrhunac u mojoj poslednjoj godini u Milanu. Ugovor mi je siticao, a pričalo se da sam sve dogovorio sa Juventusom. U tom momentu, nisam pričao ni sa jednim klubom, ali naravno, to što sam rekao se nije važilo. Bio sam jedan od kapitena, što je još jedan od razloga zašto su me vređali. Tu traku koju sam sanjao kao dete ispostavila se kao teret koji sam morao da nosim. Izgubio sam strast i entuzijazam. Sve se pretvorilo u noćnu moru“.

Udarni momenat karijere, meč protiv Empolija na San Siru.
„Najsurovija slika. Igrao se 70. minut. Gubimo 2:0 i Vinćenco Montela pravi izmenu. Sudija diže tablu, svetluca broj 2. Izlazim. Bio sam ljut, nekoliko sekundi kasije, kreću zaglušujući zvižduci celog stadiona. Ja protiv svih. Kao da su hteli da me iskoriste da skrenu pažnju sa onoga što je zaista pogrešno. Povredilo me je okruženje u kojem sam odrastao, mesto koje sam smatrao drugom kućom. Taj dan me je obeležio. Nisam više hteo da trpim. Nisam to zaslužio. Bio sam tužan i nesiguran, doživljavao sam mentalne tegobe, ali fudbal je svet koji ne dozvoljava da budete krhki. Uz pomoć porodice i mentalnog trenera, moja priča  u Mianu je bila završena“.

U tako toksičnom okruženju, odlazak je bio jedini spas. Iako načet povredama i u lošoj formi, De Šiljo je bio tražena roba u Evropi leta 2017. Na kraju je izabrao Juventus.
„Želeo me je i Liverpui, ali sam izabrao Torino. Bio sam blizu kuće, postao deo šampionskog tima i opet sarađivao sa Masimiljanom Alegrijem. Stalno su mi govorili da sam njegovo kumče, to je etiketa koju nosim svuda. On je trener sa kojim sam u najbiljim odnosima. Lansirao me je u Milanu i u najtežim trenucima pomagao da vidim pozitivne stvari u sebi. Međutim, sve što sam postigao u fudbalu je došlo iz ogromnog rada, ne zato što sam bio nečije kumče. Maks me nikad nije favorizova, u stvari, od mene je uvek zahtevao više nego od mnogih drugih. Boravak u Juventusu me je naterao da se osećam živim. Otkrio sam novu stvarnost. Juventus je kao kompanija, samo smo razmoišljali o tome kako da pobedimo. Na kraju sam uspeo. Uzeli smo tri Skudeta. Jedinstven osećaj, teško može da se opiše rečima“.

Bio je to strašni Juventus. Onaj što se dvaput plasirao u finale Lige šampiona, a u Seriji A se doslovce poigravao sa svima. Još na sve, došao je i Kristijano Ronaldo.
„Điđi Bufon. Andrea Barzalji, Leonardo Bonući. Đorđo Kjelini, Paolo Dibala, Daglas Kosta. U svlačionici sam bio sa neverovatnim igračima. Međutim, Kristijano je nešto posebno. Znate onaj koncept aure koji je danas toliko popularan, e pa, on je bio oličenje toga. Potpuna posvećenost, stalno je trenirao, čak i za vreme odmora. Veliku pažnju posvećivao je ishrani. Opsesija za pobedom i žestina na terenu – najveća koju sam ikada video".

Opet, kao da mu nisu suđeni srećni krajevi. Povrede su mu uništile karijeru i upropastile razvoj, nakon oporavka od kidanja ligamenata doživeo je neprijatnost.
„Šteta što se u Juventusu završilo drugačije nego što sam zamišljao. Način na koji se to desilo me je šokirao i povredio. Alegri je otišao, dolazi Tijago Mota, moj bivši saigrač iz reprezentacije. Imao sam velika očekivanja a doživeo da me ne puste u trening kamp. Samo su mi rekli „Nisi više deo tima“. Nisam dobio drugo objašnjenje“.

Posle svega što je doživeo, trenutno je bez angažmana, ali još uvek ne želi da digne ruke od fudbala. Nada se pozivu nekog kluba.
„Ne znam kada ili odakle će poziv doći, ali ono što je sigurno jeste da se ovde ne zaustavljam. Reći ću zbogom za nekoliko godina. Ja ću biti taj koji će se oprostiti, a ne neko drugi. Dugujem to sanjaru, dečaku koji je proživeo tamu i teškoće. Dugujem to sebi, Matiji De Šilju“.