Istina je tamo negde: Španija je najbolja zemlja na svetu ili Španija je rasistička država

(Od dopinika Mozzart Sporta iz Španije)

„Rasizam je normalna stvar u La ligi”, izjavio je pre nekoliko dana Vinisijus Žunior, posle skandala u Valensiji. I nije se libio da objasni da Španija projektuje prema inostranstvu sliku rasističke zemlje, i da je tako, bar u Brazilu, ljudi i vide. I lavina je krenula.

Lula da Silva je iskoristio samit G7 da zatraži mere protiv „fašizma i rasizma“, brazilsko Ministarstvo za rasnu jednakost je zatražilo službeno objašnjenje od španske vlade, dok je gradonačelnik Rio de Žaneira nešto prostijim rečima poslao Havijera Tebasa na mesto iz kojeg je na rođenju izašao. Visoki predstavnik Ujedinjenih nacija za ljudska prava je direktno povezao slučaj Vinisijus sa rasnim nasiljem i ubistvom Džordža Flojda, a nije izostao ni portparol Stejt Departmenta koji se osvrnuo na „jezive uvrede“ koje Vini trpi na španskim stadionima.

Da bi tema u ovakvoj meri prerasla fudbal, bila je neophodna globalna figura sa velikom podrškom. Činjenica da se radi o zvezdi Real Madrida, koja računa na pomoć predsednika kluba, garancija je da će određeni koraci biti preduzeti. Problem je dobio nove dimenzije, reagovali su društvo i mediji, La Liga, Fudbalski savez, političari i policija. Za samo nekoliko dana urađeno je više nego u poslednjoj deceniji.

Rasizam, nažalost postoji na španskim stadionima. I ne radi se o dva, tri navijača kao što se pokušavalo opravdati. A žrtva, čak i kada nije simpatična, je i dalje žrtva. Uz sve mere i samokritiku koji su ovih dana u Španiji zaista sveprisutni, uz sve pozive da se korov iskoreni sa stadiona i iz društva, istovremeno vlada veliko nezadovoljstvo. Toliko da se možemo usuditi da spekulišemo sa činjenicom da Vinisijus nije pošteđen igre zbog povrede kolena. Seviljini navijači su, kako navodi andalužanski list Estadio Deportivo, već pripremili protest protiv Reala. A uz zvanični slogan na terenu, i poruke „Ne rasizmu“ koja je u televizijskim fudbalskim prenosima zamenila ukrajinsku zastavu, na tribinama stadiona širom zemlje kreću i odgovori: „Nije La Liga, nego Florentino“. Valensija se na sav glas žali kako je Karlo Ančeloti lažno optužio celu Mestalju da uzvikuje „majmune“, stajući u odbranu većine nevinih navijača.

Nezadovoljstvo se nije izrodilo iz toga što po Španiji ljudi ulicama hodaju sa kapuljačama Kju-kluks-klana, kao što se to ovih dana predstavlja u svetu. Nezadovoljstvo je posledica ogorčenosti zbog toga što je ugled države i svih njenih stanovnika narušen i oštećen, i neverice da neko zaista može da ih nazove i smatra rasističkom državom. Pritom, šteta može biti ozbiljna. Govorimo o zemlji u kojoj je glavna delatnost turizam, i koja je druga po redu na svetu po broju posetilaca. Kada se radi o sportu, stručnjaci upozoravaju da bi La Liga mogla da izgubi sponzorske ugovore. I ne zaboravimo kandidaturu za Mundijal 2030. koja takođe trpi posledice neslavnih događaja.

Jedan od najboljih ambasadora Španije ovih dana bio je Peđa Mijatović, koji je objasnio dvostruki osećaj mnogih:

„Dve stvari mi smetaju. Sa jedne strane siroti Vinisijus, pod takvim pritiskom i predmet takve mržnje. Nije u redu. Pritom, zaista je dobar dečko i ima dobro srce. Sa druge, slika Španije u svetu. Mnoge evropske zemlje nam zavide, i to da je Španija rasistička zemlja.... to ne. Ovo je najbolja zemlja u Evropi i na svetu.“

Ako je iko upoznao neograničenu zlobu fudbalskih stadiona, to je bio upravo on, u vreme kada se skandiralo „Umreće, umreće Mijatovićev sin“. A da neko ne bi pomislio da je bio na meti kao stranac, mučninu izazivaju i povici na račun njihovih najrođenijih. Čule su se popevke kao „Puerti se vrti u glavi“, kao aluzija na Antonija Puertu, 23-godišnjeg igrača Sevilje koji se onesvestio u toku utakmice i iste noći umro usled pet uzastopnih srčanih udara, ili „Huanito se pretvorio u kašu“ posvećeno Huanu Gomezu, Huanitu, nakon pogibije u saobraćajnoj nesreći. Smrt su ponekad želeli i Pikeovom sinu, dok su oni benigniji vikali „Šakira je svačija“. Gvardiola je bio (i dan danas ostao kada gostuje sa Sitijem) „narkoman i peder“, Mesi „mentalno zaostao“, a Ronaldo „peder“ koji bi takođe trebao da umre.

Rasističke uvrede nisu nimalo zaostajale, naprotiv. Na terenu su tamnoputi igrači gađani kikirikijem, a čuvene su scene kada je Dani Alves izvodeći korner pojeo bananu koju mu je neko dobacio, ili kada je Samuel Eto izveo „majmunski“ ples pred navijačima Saragose. Roberto Karlos, golman Karlos Kameni, ili u novije vreme Nejmar, Injaki Vilijams, i nebrojeni drugi tamnoputi igrači Primere, i još više druge, treće i regionalnih liga (gde nema televizijskih kamera), bili su predmet bespoštednih uvreda.

Kad se godinu dana nakon plesa, 2006 Barsa vratila na Romaredu, bila je to jedinstvena prilika da se kaže „ne“, da se utakmica definitivno prekine. Navijači Saragose su divljali više nego ikada, i Eto je bio spreman da napusti teren. I mnogi se sada kaju što to nije učinio. Da je lavina pokrenuta 2006, možda bi danas problem bio rešen. Igra je uvek nastavljala. Jedini put kada je utakmica okončana pre vremena zbog uvreda dogodio se u drugoj ligi, kada su navijači Rajo Valjekana nazvali „nacistom“ Ukrajinca Romana Zozuliju. Smeće je nastavilo da se gomila, dok nije došlo do grla.

Sve ovo nije dovoljno da bi se Španija nazvala rasističkom zemljom. Iako se ne radi o dva, tri navijača, ne radi se ni o celim stadionima, a pogotovu ne o celom društvu. Suština problema je, kako već dugo insistiraju u određenim medijima, kao što je Kadena Ser, u huliganima koji, osim u slučaju Reala i Barselone, nekažnjeno posećuju fudbalske utakmice, i koje klubovi štite. Kada se Atletiko, Valensija, Saragosa i svaki drugi klub ogradi i zaista istera takve pojedince sa stadiona, veliki deo problema će biti rešen. A da se tačno zna ko su oni, mogli smo potvrditi kada je policija, odmah nakon skandala sa Vinisijusom, uhapsila i privela odgovorne za vešanje lutke sa njegovim dresom na nadvožnjak u Madridu, što se dogodilo pre nekoliko meseci.

Takođe smo svedoci činjenice da se iznad rase, seksualne opredeljenosti, pola i svih drugih razlika, izdiže ona fudbalska. Netrpeljivost prema Realu postoji u mnogim delovima Španije i na mnogim stadionima. A nije pomogao ni oportunizam Florentina Pereza koji je kao prve mere zatražio da se otpuste sudije i da se poništi crveni karton njegovog fudbalera (što je i učinjeno). Slika Vinisijusa u loži uprave kluba, u društvu sredovečnih belih muškaraca u odelima, koji verovatno nikada ne bi ni pogledali dečka iz favele da im ne donosi veliki novac, viđena je kao ogledalo tog licemerja. 

„Nije ni fudbal, ni Liga. Ovo je njihov fudbal i njihova Liga“, naveo je pre nekoliko dana Ruben Uria, jedan od retkih koji uživa reputaciju nezavisnog novinara, aludirajući na strukture moći u fudbalu koje su i ovu situaciju okrenule u svoju korist. „Nije sportska pravda, nego njihova sportska pravda. Nije rasizam, nego njihov rasizam“, dodao je. Fotografija koja ilustruje ovu drugu stranu priče je Muktar Dijakabi, koji je odbio da učestvuje u zvaničnom protestu protiv rasizma pred gostovanje Valensije u Majorki. Kad se on požalio na rasističke uvrede – i to od strane protivničkog igrača – niko se nije pomerio s mesta.

Na kraju svake priče nalaze se novac i moć, i praktično je nemoguće poverovati da se pravedne ideje sprovode nesebično. Treba samo videti kako je Nike brže bolje smislio način kako da unovči Vinisijusa koji je, inače, nameravao promeni brend jer nije imao značaj kao drugi sponzorisani fudbaleri.

Običan fudbalski svet u Španiji je besan i nemoćan, ne sme ni da se brani, ni da napada da se ne bi pogrešno protumačilo. Običan fudbalski svet u Brazilu je u „španskim rasistima“ pronašao aktuelnu metu za istresanje vlastitog besa i nemoći uzrokovanih nebrojenim problemima koji prožimaju društvo. Premda neko u celoj priči trlja ruke, kao običan svet, moramo da verujemo da je svaka mera namenjena iskorenjivanju zla pozitivna, kako god ona došla. La Liga, Fudbalski savez, i cela država sada imaju priliku da naprave konkretne poteze. Da pojednostave kažnjavanje izgrednika i klubova koji ih štite i promene važeće protokole omogućujući brže prekidanje utakmica u slučaju rasističkih i drugih incidenata.

U međuvremenu, valja poslušati Mijatovića. Bez obzira na grupe nepoželjnih i nesrećni ugled koji trenutno uživa, Španija je i dalje najbolja zemlja na svetu. Ako ništa, bar se trudi da to bude.

PIŠE: Ognjenka MARIĆ