Jeftini, a dobro igraju

Nije imao novca da priviri u luskuzne butike, kamoli proba markiranu robu, morao je u second hand radnje i potrefio. Skoro sve. Pristaje mu maltene svaki komad garderobe kupljene letos kad je doslovce morao da krpi rupe. Ispostavilo se da je Partizan uradio sjajan posao tokom leta kad mu niko nije verovao – pa ni sam sebi – zbog čega zimuje na vrhu tabele.

Utopljen u rašiven džemper koji niko od prestižnih klubova nije hteo (Mateus Saldanja), pod kapom koji su drugi odbacili (Nikola Antić), u rukavicama koje su mnogi pogledom zaobilazili, bez želje da ih probaju (Aleksandar Jovanović)... Formirao je kolekciju jesen/zima 2023 i bez obzira što to (još) nije za modnu pistu (Evropu) makar ima čime da se hvali u domaćem okruženju. Korača iznad očekivanja.

Zapravo, očekivanja nije ni imao. Nikakva. Delovalo je da su od njega mnogi digli ruke, da se predao, da nema ni za osnovne potrepštine (kao što nije imao za struju), ali ima veliku energiju (ne električnu) i srce kao Topčidersko brdo, sposobno da nadjača multimilionski projekat Crvene zvezde u 171. večitom derbiju (2:1) i završi prvi deo prvenstva kao lider na tabeli Mozzart Bet Superlige. Tačno je da taj status ništa ne znači, kao što potenciraju trener Igor Duljaj i kapiten Svetozar Marković, međutim, Grobarima je posle dugo vremena toplo oko srca. Ne zbog prvog mesta, jer i sami su svesni da nisu baš velike šanse da tu ostanu, već usled saznanja da gledaju tim koji je prebacio mogućnosti.

Naročito ako se zna da je kasno formiran i da je sklopljen tako da u njemu nema nijedne zvezde. Nijednog asa, sa strane. Zvučnog imena. Nekog ko je ostavio dubok trag u međunarodnom fudbalu ili makar domaćim okvirima. Možda je baš u tome bila caka, jer pomalo ova ekipa podseća na onu iz prvog trenerskog mandata Miroslava Đukića, kad je večiti rival ušao u sezonu posle dve duple krune (kao što je i sad bio slučaj), a Parni valjak sa gomilom suštinskih anonimusa ili igrača skromnih biografija se probio na prvo mesto i uspostavio kasniju dominaciju ovdašnjim fudbalom. Tad su barjaktari takvog uspeha bili Lamin Dijara, Antonelo Žuka i Almami Moreira, uz domaće snage poput Zorana Tošića, golmana Darka Božovića i Đorđa Lazića. U tom trenutku niko od njih nije imao bogzna kakvu reputaciju, osim Portugalca koji je privodio kraju karijeru građenu u Bundesligi i Bambija, sa statusom mladog reprezentativca. A izrasli su u pobednike.

Tako i ovaj sastav nije ulivao poverenje kad se skupio. Ipak valja znati da su Aldo Kalulu i Frank Kanute igrali za prosečnog francuskog drugoligaša Sošo, da je Nikola Antić ispao sa Himkijem iz Premijer lige Rusije, Aleksandar Šćekić završio tek na sredini tabele izraelskog prvenstva sa Hapoelom iz Haife, Ksander Severina igrao u Drugoj ligi Holandije, Naten de Medina u Drugoj ligi Nemačke, Gajas Zahid bio u Ankaragudžu, koji je sve samo ne elitni turski klub, Mateus Saldanja najveći domet pre ovoga imao u Azerbejdžanu, Aranđel Stojković godinama bio u Vojvodini i TSC-u, dakle bez iskustva u klubu koji juri trofeje, Nemanja Nikolić već boravio na Topčiderskom brdu, pa posle u Spartaku i Vojvodini, Aleksandar Jovanović na Kipru... Čak su poslednja dvojica jedina u ovom društvu koja znaju šta znači biti u šampionskim timovima, pošto je napadač doprineo tituli Tobola u Kazahstanu, a golman bio jedan od najboljih pojedinaca Apolona u jurišu na kiparski tron. I kad su se spojili na jednom mestu formirala se energija koja je, poput alhemičara, nepoverenje pretvorila u poverenje. Kako? To niko ne zna...

Posebno što plate nisu redovne, što zna da proizvede nezadovoljstvo i varnice, ali se ova grupa držala zajedno i u teškim trenucima, zahvaljujući između ostalog radu sportskog direktora Ivice Kralja, koji je u napetim okolnostima znao da relaksira atmosferu u priđe igračima:

„Znam kako vam je. I meni su kasnile plate, dobićete ih sigurno, pre ili kasnije. Samo, zar nije bolje da budemo prvi i da nam kasne primanja jedan mesec, nego da smo nervozni i što nema para i što smo drugi?“

Zato su se ekipa i ljudi oko nje držali zajedno. Baš kao što je svako odradio posao najbolje što je mogao: Kralj u odabiru pojačanja i smirivanju atmosfere kad je za to bilo potrebe; Igor Duljaj u podizanju ekipe posle evropskog debakla i dugačkom serijom pobeda koja je vraćala samopouzdanje, a krunisana je slavljem nad najvećim rivalom; igrači, koji se najviše, zapravo, osećaju usamljenim kad istrče pred praznim jugom. Uz sve manjkavosti, a ima ih poprilično (Nordsjeland, TSC, Radnički u Nišu, kiks sa Kragujevčanima) ovaj sastav ima nešto što se zove timski duh i što je suprotno večitom rivalu čije su pristalice, nezadovoljne skupocenim pojedincima, skandirale: "Najskuplji, a loše igrate". Ovaj Partizanov je drugačiji: jeftin je, a deluje dobro. Ako ništa drugo, bolje nego što se iko nadao. Lišen glamura prestižnih restorana, umesto kavijara, za obrok nudi emociju. Ono što navijači žele godinama. Sad imaju. Mnogima se čini da neće potrajati, ali je makar lepo dok traje.

Kao što je upotrebna vrednost suprotna tržišnoj. Lampa koja je osvetlila Partizanu put do prvog mesta isto sija bez obzira da li je kupljena u prestižnoj radnji ili na pijaci. Radi, emituije svetlost. Još kad bi bila čarobna, kao u bajci...