Još jedan dokaz zašto Partizan mora da zadrži Jovana Miloševića

Poslednji utisak je uvek najjači. Zato, posle dešavanja minulog vikenda, niko u Humskoj nije zadovoljan uprkos prvom mestu na tabeli Mozzart Bet Superlige. Sa te pozicije će crno-beli gledati rivale najmanje do početka februara, ali entuzijazam građen mesecima, dok je tim stasavao, privlačio pažnju i prkosio izazovima u trci sa Crvenom zvezdom naprasno je splasnuo posle dešavanja u Loznici. Kako sad stvari stoje, crnoj tački na putu Parnog valjka.

Nije još kraj, daleko od toga, međutim, raspoloženje među Grobarima se promenilo. Možda i u samom klubu. Odjedjnom, od velikog broja vernika da bi šampionat mogao da se okonča slavodobitno nema toliko ubeđenih u povoljni ishod, jer je poraz u Loznici vratio Partizan nekoliko koraka unazad i sad kao da svi čekaju kad će i kako – ako se uopšte desi – da usledi pad.

Tim Nenada Stojakovića je izgubio utakmicu koju nije smeo. Ne zbog ITM-a, njegove snage, bliskih odnosa sa prvakom Srbije ili nerazumno podignutih cena ulaznica, nego zato što se nije prilagodio okolnostima i – životu bez Jovana Miloševića.

Subotnji meč je najbolji pokazatelj koliko je prvi strelac ekipe bitan crno-belima. Bez njega na terenu maltene nisu u stanju da se pomere, razviju, a kamoli završe akciju, zbog čega je pred rukovodiocima vraški težak posao: da se dogovore sa Štutgartom oko nastavka saradnje ili da dovedu centarfora sličnih karakteristika. Bez Miloševića, priznaju to i na Topčiderskom brdu, ova ekipa je u sportskom smislu „mrtva“. Možda deluje kao preterana ili gruba konstatacija, možda može malo lepše da se kaže, međutim, svako uvijanje u oblande predstavlja zaklanjanje stvarnosti i(li) bežanje od odgovornosti.

Kao kad advokati na sudu podnose dokaz, tako postoje makar tri argumenta zbog čega je prioritet Partizana tokom zime da sačuva Miloševića. To su tri utakmice na strani, koje je izgubio bez autora već 16 golova ove sezone. I sve je bilo gore od goreg.

Povreda zadnje lože izbacila je nekadašnjeg omladinca Vojvodine iz konkurencije za gostovanje u Šapcu, kad je Mačva uzela meru favoritu i eliminisala ga iz Kupa Srbije, isti problem je ekipa imala na Banovom brdu u prvenstvu, a repriza tih mečeva desila se minule subote na „Lagatoru“. Svaki put je umesto Jovana Miloševića počinjao Andrej Kostić i svaki put je Partizan imao ogroman problem da se uopšte pojavi na protivničkoj polovini. Štaviše, na dva od ta tri susreta nije ni gol dao... Razlog je očigledan: Kostić je tip centarfora koji čeka loptu u kaznenom prostoru i nemilosrdan je kad je dobije. Obično iz prve pogađa. Da bi se to desilo, potreban mu je tim koji će raditi za njega i doneti fudbal u šesnaesterac. Miloševićeva lepeza poteza je proširena učešćem u izgradnji napada, „spuštanjem“ do centra, saradnjom sa krilima i na sve to realizacijom. To su detalji koji su nedostajali Partizanu svaki put kad je bez njega bio poražen. Uz kuriozitet: samo na jednoj utakmici ove sezone na kojoj Jovan Milošević nije igrao tim je slavio (Mladost, u Beogradu, 3:0).

E, zato je bitan. Ekipa je zavisna od njega. Pa, neka košta koliko košta. Novca ili živaca, kao da je bitno. Bez njega neće biti ni novca, a i za nerve nismo sigurni.