Još nekog bi trebalo da bude sramota epskog raspada Partizana

Od plus četiri do minus deset za samo dva i po meseca. Da su u Partizanu pitali najvećeg neprijatelja kako da izvedu tu matematiku teško bi „uspeli“ u misiji koja je survala crno-bele do statusa tima za potkusirivanje. Na dan poslednjeg meča u 2025. prednost u odnosu sa Crvenu zvezdu iznosila je, što bi Amerikanci rekli, dve utakmice, a posle gostovanja u Novom Sadu je zaostatak dvocifren, kao što je smelo prognozirao Radomir Koković, trener Železničara još dok je Parni valjak bio na čelu tabele.

A onda se – raspao. Na svim nivoima.

Poslednji dokaz je meč sa Vojvodinom u kome nije bio sposoban da odgovori na žustru igru ekipe Miroslava Tanjge, zbog čega mu je sad i drugo mesto ugroženo (razlika samo bod) i zbog čega niko u Humskoj ne zna kako da sezonu privede kraju, a da umanji štetu.

U lancu neuspeha svi su za kritiku. Posle duela na „Karađođru“ (0:3) Damir Čakar je procedio da je ga je sramota. U pravu je. Izdanje Partizana je bilo sramotno. Ne prvi put ove godine. Baš kao i niz poteza čelnika, što klatno odgovornosti pomera ka ljudima koji su iz centralne lože novosadskog stadiona pratili bespomoćnu igru  tima u kome ima fudbalera od imena i karijere, a ima onih koji na današnji dan mogu samo da sanjaju šta je sve uradio Stefan Mitrović i da se pitaju da li će im izdanja u 2026. povećati ili oboriti cenu na tržištu, jer se stekao utisak da o tome razmišljaju više nego kako da doprinesu rezultatima Partizana.

🔥🔥🔥

Častimo čitaoce Mozzart Sporta sa 2.000 dinara!

🔥🔥🔥

Sramota, teška i ponekad zlokobna, ali surovo tačna reč, bi trebalo da bude Predraga Mijatovića kao nosioca sportskog projekta što ekipa izgleda negledljivo i što je u kalendarskoj godini od šest utakmica dobila dve. I te dve – jedva. Na poslednje tri je poražena. Na minula dva gostovanja nije dala gol. U okršajima sa liderom na tabeli i prvim pratiocem skoro da nije bila konkurentna i svaka reč osim sramote je zavaravanje.

Sramota bi trebalo da bude i Danka Lazovića, kao generalnog direktora, jer je u opisu njegovog posla da obezbedi najpre finansije za normalno funkcionisanje kluba, a to baš i ne čini, s obzirom da se i tim poslovima bavi – Mijatović!? A posle finansija Lazović bi morao da vodi računa o tome kako klub izgleda van terena (mada, nekih velikih pomaka u poslednje vreme nema), te o uslovima i ambijentu kako bi se igrači i treneri, kako god se zvali, osećali komotno i mislili samo o lopti, međutim, usled previranja u rukovodstvu vide i ti momci, bez obzira na starosno doba, da nije sve potaman i možda zato igraju loše.

Što ne može da bude opravdanje. Bar ne do kraja. Isti ti dečaci su u prvom delu sezone naterali su Grobare da se u njih zaljube i da ponovo dolaze na stadion, jer su imali šta da vide. Sad nemaju. Partizan ne da ne može da pobedi čak tri ekipe iz plej-ofa, nego se muči i gol da postigne. Igra sporo. U duelima izgleda inferiorno. Ko gleda pažljivo, može da vidi i manjak zalaganja. Nedostatak volje. Kao da svi jedva čekaju da se sezona završi, jer Partizan suštinski nema za šta da se bori, pa da se na Skupštini rasplete čvor ko će i kako da vodi klub.

Jer, ovako više ne može.

(Star sport)

Na stranu i smene trenera, sukobi u upravi, nedostatak novca, trofeji van domašaja, opet ostaje pitanje ponosa. Šta sprečava te momke, kako god da se zovu, da završe utakmicu krvavih kolena (ako je potrebno, a jeste) i oderane zadnjice, jer se kunu u ljubav Partizanu. Zar i njih ne bi trebalo da bude sramota na šta liče u ovom delu sezone? Još kako.

Vanja Dragojević kao kapiten, Ognjen Ugrešić kao njegov zamenik, Andrej Kostić, Milan Vukotić, Milan Roganović, Nikola Simić i ostali ne liče na fudbalere koji su do pre samo dva i po meseca bili zanimljivi svima u fudbalskoj Srbiji. Ovako kako izgledaju sad rizikuju i svoje, maltene tek započete karijere, jer bi trebalo da se zamisle ko će da ih kupi budu li nastavili da igraju bezidejno. I šta donose Partizanu, ako uopšte trenutno nešto donose. Pošto svi znamo odgovore na ta pitanja, najbolje bi bilo da savete potraže od Stefana Mitrovića, Bibarsa Natha ili Saše Zdjelara. Oni su nešto (i-ha-haj) uradili.

I na kraju struka. Damir Čakar reče da je pravi čovek za Partizan. Kao igračka legenda ovog kluba ima kredit u očima navijača i ima zarazni osmeh kojim oduševljava ljude oko sebe, međutim... Čakar i sam rizikuje da se o njemu govori i piše kao što su se u bliskoj prošlosti tumačili angažmani maltene trenerskih početnika (u trenucima kad su preuzima tim) Zorana Mirkovića, Gordana Petrića, Igora Duljaja, Nenada Stojakovića...

Jer, i on mora nešto da promeni, zajedno sa saradnicima u stručnom štabu. Da ne bi promenili njega/njih.