Jovan Marinković i borbe koji te jačaju: Detinjstvo u Čaglavici, muke s povredama i zaslužena nagrada

(Od izveštača Mozzart Sporta sa Zlatibora)

Kao što u jednom od mnogobrojnih delova ‘Žikine dinastije’ Žika reče Milanu:’Prijatelju, ti brže otud nego odovud’, istom brzinom se i Jovan Marinković vratio u Mozzart Bet Super ligu. Samo ne u Napredak za koji je prethodno već zabeležio okruglo 100 nastupa već u Novi Pazar. Povod više nego jasan – istorijsko leto na Gradskom stadionu koje sa sobom nose kvalifikacije za Ligu konferencije. Prilika da se po prvi put oproba u evropskim takmičenjima.

Sa Marinkovićem smo razgovarali o tome, ali i mnogim drugim temama iz privatnog života i karijere: od odrastanja na Kosovu i Metohiji u kojoj nije ni imao priliku da se fudbalski školuje, preko Kruševca u kojem je izrastao u legendu Napretka i povrede posle koje, kako kaže, niko više na njega nije gledao isto pa do vrlo kratkog i vrlo lepog iskustva u Bahreinu.

Ali prvo o onome predstoji, utakmici sa Jagjelonijom. Njegovom prvom na evropskoj sceni. I ne samo njegovoj, već i većine saigrača zbog čega je dobro što će pored sebe imati pre svega imati Adema Ljajića, potom i Nemanju Miletića, igrače sa velikim brojem evropskih utakmica u nogama i ogromnim iskustvom na međunarodnoj sceni.
“Dočekali su me baš dobro, kao pojačanje, što nadam se i jesam, samo je na meni da to pokažem na terenu. Svakako znači kad znam da su na terenu pored mene igrači poput Miletića, Ljajića… Znači njihovo iskustvo i u Evropi i generalno, jer što su bolji igrači oko tebe i ti ćeš biti bolji“, započinje Marinković razgovor za Mozzart Sport.

Tako si uostalom i ti činio igrače oko sebe boljim u Bahreinu, doprineo i osvajanju najvrednijeg trofeja u zemlji, ali je potrajalo kratko, svega pola godine. Vrlo brzo si napustio Al Kalidiju?
“Pa da, potpisao sam do kraja sezone pošto sam otišao na polusezoni, u januaru. Bilo je super i sa njihove i sa moje strane, bez ikakvih problema. Pričali smo o novom ugovoru, oni su bili prezadovoljni, ali u tom svetu malo drugačije funkcioniše u stvari, tako da sam morao da čekam“.

Šta tačno da čekaš ako su ti ponudili već ponudili ugovor?
“Tamo je pauza uveliko, niko ne dovodi igrače, sve kreće tek u avgustu, i treninzi i transferi, šta će biti, kako će biti… U mojoj ekipi je bilo osam ili devet stranaca. Petorica su mogli da budu na terenu, sad smanjuju broj i zato sam morao da čekam na ugovor, zbog broja stranaca. Hoće da smanje taj broj i od nas devet treba da ostave trojicu, četvoricu. Čekao se i trener, da li će ostati ili neće, ako dođe novi trener on možda bude tražio neke svoje igrače. A ja nisam hteo da se oslanjam na samo tu jednu ponudu i da čekam dva meseca. I zato sam odlučio da prihvatim prvu ponudu koja naiđe, a da mi se sviđa“.

"BILO I PONUDA IZ INOSTRANSTVA, PRESUDILI EVROPA I TO ŠTO JE PAZAR TRENUTNO TREĆI KLUB SRBIJE"

I onda se pojavio Novi Pazar, još "mamuran" od proslave istorijskog plasmana u Evropu. Da li je upravo to i presudilo?
“Bilo je i ponuda van Srbije, međutim ugovor koji je ponudio Novi Pazar bio je najkonkretniji, ostalo je bilo ‘da vidimo‘, ovo-ono. Presudilo je to što je Pazar u ovom trenutku treći klub u Srbiji, poklopile su nam se i ambicije, a svakako je Evropa bila bitan faktor za mene tako da sam se odlučio da dođem ovde, brzo smo se dogovorili, ispoštovali su me na sve načine tako da su za sada utisci najbolji“.

Kao što su i o Bahreinu, mada isprva nisi želeo da ideš tamo. Preciznije rečeno – nisi želeo da ideš u nepoznato?
“Bio sam u Antaliji na pripremama sa Napretkom. Normalno smo se pripremali kao i uvek, trenirali, igrali i odjednom se pojavio menadžer sa kojim sam se poznavao od ranije, ali nismo sarađivali. Pitao me da li bih išao u Bahrein i ja sam na prvu rekao da ne bih. Nisam odmah znao ni gde je Bahrein niti bilo šta o fudbalu tamo. Malo sam se raspitao, čuo pozitivne stvari i rekao da bih ipak išao“.

I reklo bi se da se nisi prevario?
“Zemlja je prelepa, dobra za život, kažu možda i najbezbednija na svetu, ljudi prijatni. Jednom sam i Stivena Džerarda sreo tamo, i on živi u Bahreinu. Radi u Saudijskoj Arabiji, ali živi ovamo jer postoji grad koji je na pola sata od Bahreina, glavni grad na četiri, pet sati vožnje tako da je sve relativno blizu. A život u te dve zemlje ne može da se poredi i zato biraju da dođu ovamo. Ne mogu da kažem da sam doživeo bilo šta loše i ko zna, možda bih se jednom tamo i vratio. Baš su me zvali sad kad sam potpisao i rekli mi vrata su ti uvek otvorena, ovo je tvoja kuća“.

"PRIVATNO GLEDANO, GDE GOD DA ODEŠ POSLE BAHREINA JE LOŠE"

Kako onda posle svega šest meseci, praktično samo što ste se navikli na život tamo, saopštiš supruzi – idemo iz Bahreina. I to ne u "vaš" Kruševac, već u Novi Pazar?
“Malo smo se šalili ha-ha-ha, ali istina je da posle Bahreina gde god da odeš je – loše, sa te strane privatnog života. Bahrein je neverovatan, ja nisam imao predstavu, a ni supruga, da je onoliko lepo. Ali takav mi je posao, u fudbalu ne znaš ni šta će biti sutra. I mada mi je bilo teško da se odvojim od takvog života, ja sam profesionalac i gde je za mene fudbalski najbolje tu idem. U ovom trenutku je to Pazar”.

Da se, ipak, vratimo još malo na iskustvo iz Bahreina, nema mnogo naših igrača tamo, a i naši ljudi nisu najbolje upoznati kako to tamo izgleda? Uostalom, do tvoje statistike je teško doći. Transfermarkt kaže da si odigrao samo dve utakmice, Flashscore da si sakupio pet i pride postigao pet golova. Na osnovu učinka pomisliće neko da si možda napadač.
“A-ha-ha, vrlo verovatno. Odigrao sam, čini mi se, 18 utakmica za polusezonu tamo. I to je jedna od mana bahreinskog fudbala, nemaju saradnju sa Transfermarktom, ne znam zbog čega, baš sam ih to i pitao. A što se tiče Sofascore-a i Flashscore-a takođe nemaju saradnju, ali ako date gol na utakmici, nju vam upišu pa je s te strane sve poluamaterski. Jer dok si tamo ljudi ne znaju da li si igrao, kako si igrao, mnogo teško se pronalazi statistika“.

Uslovi pak vrlo verovanto mnogo bolji i nego u prosečnom superligaškom klubu?
“Što se tiče terena i svega toga, oporavka, sve te stvari su na vrhunskom nivou. Ali fudbal je drugačiji, nije ovako intenzivan kao kod nas u Srbiji i Evropi generalno. Tehnički je zahtevan, svi su oni hitri, dobri igrači, ali što se tiče intenziteta, snage i taktike dosta su ispod nas“.

I sistem takmičenja se takođe znatno razlikuje. Mnogo manje ekipa, svega 22 utakmice, prvenstvo počinje tek sredinom septembra...
“Imaju 12 ekipa, igra se dvokružni sistem. Znači, 22 utakmice, imaju tri kup takmičenja, dva kupa, a treći je super kup. Prva ekipa i eventualno druga igraju Azijsku Ligu šampiona 2, što sam ja prošle sezone igrao sa svojim klubom, predivno iskustvo. Prošli smo grupnu fazu i ispali od Traktora u Iranu pred 70.000 ljudi. Ono je bilo fenomenalno… Što se tiče lige 22 utakmice, drugačija je skroz od naše, drugi je svet skroz zapravo, drugačiji fudbal, igrači, sve je drugačije”.

Jedino je broj navijača - isti.
“Nema ih, slabo ima navijača, ali ima par klubova koji imaju svoje neke navijače koji ih gledaju. Generalno je kao kod nas u Super ligi, možda malo manje, do 500 ljudi maksimalno na tribinama. Igra se na tri stadiona, imaju nacionalni stadion i još dva sa strane koji su isto vrlo dobri. I na tri stadiona se ‘menjamo’, u zavisnosti od termina utakmica i rasporeda”.

Ionako lep period proveden u Bahreinu uspeo si da ukrasiš i osvajanjem trofeja, prvog u karijeri, pride i da postigneš gol u finalu.
“Osvojili smo Kings kup koji je u svim tim zemljama najbitniji, bitniji je i od šampionske titule. Na moju sreću dao sam gol u finalu, baš smo baš loše počeli, 2:0 smo gubili u 20. minut, imali i igrača manje. I onda sam u 45. minutu dao gol za 2:1 posle čega smo se u potpunosti digli i u drugom poluvremenu okrenuli rezultat“.

Nezaobilazna tema tvoje karijere je Napredak. U njemu si se afirmisao, njemu si se vraćao i napustio ga nakon što si upisao jubilarni 100. nastup za klub. U top deset igrača si po broju utakmica, može se slobodno reći i da si na neki način legenda kluba.
“Može se reći a-ha-ha. Tako se namestilo. Ljudi su me prihvatili odlično, supruga mi je iz Kruševca i zbog toga se tamo osećam kao kod kuće. O Napretku kao klubu nemam šta loše da kažem, prošao sam tamo sve i svašta, od prelepih trenutaka do onih najgorih“.

"POSLE POVREDE LIGAMENTA ME LJUDI VIŠE NISU GLEDALI ISTO"

Kad kažeš najgori verovatno misliš na povredu prednjeg ukršenog ligamenta kolena?
“Prva povreda i odmah najveća, to je bilo tokom prvog mandata u Kruševcu. Igrali smo protiv Crvene zvezde kod kuće, pun stadion… Četvrti minut utakmice, bezazlena situacija, bio sam sa Kataijem u duelu, ali me on nije ni pipnuo. Skočio sam da izbijem loptu i pri doskoku sam loše nagazio. Baš je jako puklo, kažu i ljudi sa tribine da su čuli i pored onolike buke. Znao sam odmah šta je u pitanju i mogu da kažem da se ta povreda desila u najgorem mogućem trenutku za mene. Bio sam u najboljim godinama, u najboljoj formi, imao sam i dosta ponuda u tom trenutku da odem u inostranstvo, međutim, nije se dalo u tom trenutku. I onda mi se u drugom mandatu u šest meseci dogode četiri preloma. Sitnih, ali opet su me odvojili od terena. Od preloma šake preko malog prsta na nozi, nosa i na kraju zubi… Sve to u pola godine. Izašao sam jači iz toga i s te strane mi je bilo već lakše, drugačije su me gledali jer sam se žrtvovao za klub, igrao sa gipsom, skidao ga i delimično i zbog toga su u januaru odlučili da me puste pet meseci pre isteka ugovora da odem u Bahrein. I zbog toga sam im zahvalan.“

Biće da si stekao ogromno poštovanje u Kruševcu kad su te pustili četiri dana pred prvu utakmicu prolećnog dela šampionata iako si bio jedan od najstandardnijih.
“Što se mene tiče nije bilo problema, rekao sam svoje uslove ljudima iz Al Kalidije, ali se s njihove strane dugo čeka, malo su sporiji što se tih administrativnih stvari tiče. Trajalo je neko vreme i mislio sam da od toga nema ništa, ali bio sam sa Napretkom i zbog toga nisam očajavao. Imam klub, sve je u redu, pa ako bude – biće. Međutim, kad sam se vratio sa priprema odigrali smo generalnu probu pred početak drugog dela sezone i posle utakmice vidim 15 propuštenih poziva. Tamo je bio poslednji dan prelaznog roka i bilo je da ako hoću, mora sve da se završi do kraja dana. I onda sam morao sa ljudima iz kluba da vodim razgovore satima jer nije ni njima bilo lako, razumeo sam ih, prvenstvo je trebalo da počne naredne nedelje i bilo im je teško da me puste jer sam, realno, bio jedan od bitnijih igrača u tom trenutku. Na moju sreću su me ipak pustili jer sam baš želeo da se oprobam ‘preko‘, ispoštovali su me na kraju i potpisao sam u ‘minus do 12‘ kod kuće, a dva dana kasnije otputovao u Bahrein“.

Da se vratimo na tu povredu, jer dogodila se u tvojoj tek drugoj sezoni u Mozzart Bet Super ligi. Prethodno si sa BSK Borčom, Javorom i OFK Bačkom igrao u Prvoj ligi i taman što si uhvatio kontinuitet, skrenuo možda i pažnju nekih timova, morao si na višemesečnu pauzu. Kako se u tim trenucima nosiš sa time?
“Ta povreda je najmanje fizički teška. Ima bolova, to svakako, ali kad prođe operacija tek onda sledi borba sa samim sobom. Psihička borba svako jutro, svakog dana. To su treninzi od po osam sati dnevno koji traju šest meseci, maksimalno naporan rad. Ali opet, svi smo mi navikli na fizički rad, međutim koliko je psihički teško… Mnogo igrača posle toga klone i ne mogu da pronađu motivaciju. Ja sam, hvala Bogu, gledao na to kao na još jedan izazov i stvarno sam lako izašao iz toga, vratio sam se kao da ništa nije bilo. Ljudi to nisu mogli da znaju. Pokazao sam da je tako u Mitrovici tokom ta dva meseca koliko sam bio. Oporavak je trajao sedam meseci i posle toga nisi isti. Ja sam zapravo isti igrač, ali me ljudi nisu gledali isto, moraš ispočetka da se dokazuješ“.

©MN Press

Baš nam je i Muhamed Bešić govorio da kada ljudi čuju da je iza tebe takva povreda da se čitava situacija menja.
“Posle povrede nisam imao nijednu dobru ponudu da se vratim da igram u Super ligi. Zvali su me pojedini ljudi, ali sam bio iskren i prema njima i prema sebi i rekao da ne mogu odmah da igram, da bi morali da me čekaju makar mesec dana… Krenuo sam sa Napretkom da treniram bez ugovora, čisto da bih se vratio, ali nismo uspeli da pronađemo zajednički jezik. Ne finansijski, već tadašnjem treneru nije bio potreban igrač poput mene i nisam ostao“.

I onda po povratku na teren nazad u Prvu ligu da se iznova dokazuješ.
“Prolazilo je vreme, tražio sam gde bih mogao da odem i u tom trenutku nije bilo meni ništa primamljivo. Pojavila se Sremska Mitrovica u minut do 12, poslednjeg dana prelaznog roka, i pristao sam jer sam samo želeo da igram, nebitno u kojoj ligi. I ispalo je dosta dobro po mene“.

"PARTIZAN MI LEŽI, ALI NE NAVIJAM NI ZA KOGA OD VEČITIH"

Više nego što si verovatno i mogao da pretpostaviš. Povratnička utakmica, ulaziš sa klupe i postižeš gol protiv Partizana u prvom kolu Kupa Srbije za penale posle kojih ćete izbaciti crno-bele iz takmičenja.
“Tu su me emocije stigle, ušao sam u utakmicu i u tom trenutku se samo zahvalio Bogu što sam uopšte opet na terenu. Samo mi je to bilo u glavi, ni na kraj pameti mi nije bilo da ću ja ubrzo da dam gol i da ćemo mi da izbacimo Partizan. U tom trenutku niko u to nije verovao, iskren da budem, i to svi znaju. Nije bilo realno, mi smo bili mali klub za njih. Ali verujem da mi se sve vratilo, da mi je Bog vratio za tih sedam-osam meseci muke i truda van terena. Nisam mogao da pronađem bolji način da fudbalska javnost u Srbiji sazna da sam tu, posle tog gola sustigle su me emocije, žena je bila na tribini, neverovatan osećaj… Zahvalan sam pre svega Bogu i porodici što su bili uz mene sve vreme, supruga je svaki dan bila sa mnom, bez nje ne bih mogao da se vratim. Kao što je pre toga i posle toga uz mene, bila je i u tim najtežim trenucima…“

Tada si protiv Partizana postigao gol, prošle i pretprošle učinio da Partizan ne postigne gol u Humskoj. Reklo bi se da protiv crno-belih imaš poseban motiv, da li zato što navijaš za njih pa želiš da im skreneš pažnju na sebe ili možda suprotno, jer su ti draže crveno-bele boje?
“Partizan mi leži, a-ha-ha! Ne navijam ni za jedne ni za druge (večite, prim.aut.), otkako igram ozbiljan fudbal, Super ligu, nemam navijačke simpatije prema večitima. Svaku utakmicu gledam isto i istu motivaciju imam i protiv Zvezde i Partizana, ali možda mi više leži Partizan i JNA stadion jer sam uvek bio ili igrač utakmice ili u timu kola, bilo da se igra na JNA ili u Kruševcu. Ne postoji poseban razlog, jednostavno se tako namestilo“.

"NIKAD NE BIH NAPUSTIO KOSOVO I METOHIJU DA NISAM MORAO"

Ono što je zanimljivo, nikada nisi uspeo da ostaviš dublji trag u Nišu, tamo odakle si i krenuo fudbalsku karijeru. Na specijalizovanim portalima piše da si tamo i rođen, ali to i nije baš tačno. Štaviše, potpisnik ovih redova zna da si odrastao na Kosovu i Metohiji, jer je sa tobom igrao fudbal u najranijem detinjstvu na nama dobro poznatom igralištu koje smo oduvek zvali 'stadion'. To je ujedno bio jedini dodir s fudbalom, škole fudbala nije bilo.
“Ne znam zbog čega to stoji tako, rođen sam u Prištini i ponosim se time, ali sam se 2007. godine preselio u Niš, sa 11 godina. Živeo sam prethodno u Čaglavici, mestu kod Prištine i nikad ne bismo otišli da nismo morali. Samo mesto je prelepo, vratio bih se odmah dole da živim. Nezaboravni trenuci iz detinjstva me vežu za njega, najveće radosti i druženja, sećam se svakog dana, svakog trenutka sa drugarima, sa porodicom. I dan danas kad odem teško mi je da vidim prazno selo, teško je dosta, ali šta da radimo… Ostali smo koliko je bilo moguće. Posle svega što se dešavalo 2004. godine pa nadalje, nije bilo najsigurnije da se ostane dole, pogotovo za nas decu. U početku nisam imao strah, ali posle 2004. godine i tog 17. marta, moje poslednje tri godine, roditelji više nisu puštali decu na ulicu, kad padne mrak moraš kući. Znao si sa kim smeš, a sa kim ne smeš da se igraš, pojavljivali su se drugi ljudi iz sela, česti napadi na decu i odrasle i onda je bilo dosta teško u poslednjih nekoliko godina. I zato smo odlučili da moramo da odemo“.

Teško da si u takvim okolnostima mogao da imaš bezbrižno detinjstvo. Koliko si uopšte mogao da misliš na fudbal i sanjaš velike snove?
“Tek kad smo se preselili u Niš počeo sam da treniram fudbal, jer u Čaglavici nisam imao priliku. Znaš i sam, nismo imali uslove, nije bilo škole fudbala, samo taj 'stadion' i tamo sam provodio dane od jutra do mraka s drugarima. Obožavao sam fudbal od svoje treće godine, i po ulicama sa starijima i sa mlađima sam takođe igrao. I tek kad sam se preselio u Niš, sa otprilike 11 godina, sam sam se upisao u školu fudbala. Za mnoge je to verovatno dosta kasno, ali sam se ja još odavno odlučio za to, želeo sam fudbal, znao šta hoću još kao dete… Eto, malo teži put, ali koliko-toliko uspešan“, zaključio je Marinković.