Kad od mrvica praviš kolač: Surdulica daje 24.000.000 dinara, a Radniku za sezonu treba 1.500.000 evra

Kada se prvi put našao u odelu pred igračima mnogi su bili i po deset godina stariji od njega, prisetio se Stanislav Tončev.
“Nije mi bilo svejedno, ali brzo sam se snašao i uhodao, što su pokazali i rezultati. Već u drugoj godini osvojili smo Prvu ligu. Upoznao sam ljude, a tu su bili otac i stric, koji su u fudbalu otkad znam za sebe, da mi pomognu savetima. Stric je pomagao Radnik još dok sam bio u srednjoj školi, ali eto, vremenom smo postali jaka sportska konkurencija. Sada posle svake utakmice Radnika i Radničkog iz Niša mi ne pričamo minimum dve nedelje. Živa istina, minimum dve nedelje ne razgovaramo jedan sa drugim, slobodno napiši tako”. 

Sledeće sezone iz najjačeg ranga ispada četiri superligaša, što znači da Surduličane ponovo čeka težak zadatak.
“Mi smo prošle sezone bili koncentrisani isključivo na povratak u Mozzart Bet Superligu, ali smo pratili situaciju i reforme koje sprovodi generalni direktor Branko Radujko. Naravno da nama kao malom klubu ne odgovara skraćenje lige, ali gledajući stvari globalno, da će i Superliga i Prva liga imati po 12 klubova, realno je da kroz određeni period preovladaju veliki sportski centri i klubovi koji imaju tradiciju. U takvoj situaciji objektivno je da Radnik bude u vrhu druge lige, u nekih 16-17 klubova u Srbiji. Daj Bože da budemo u prvih 12, ali to trenutno nije realno i ako bi bilo tako, onda bi značilo da ovi ostali loše rade”. 

U Surdulici su više puta pokazali da umeju da se nose sa pritiskom borbe za opstanak, kao i da iznenade plasmanom u plej-of.
“Ambicija nam je da se opet plasiramo u plej-of, što je i logično jer će ispasti 50 odsto ekipa u plej-autu. Pokazali smo da je to moguće, pokazao je i Novi Pazar prošle sezone, koji je po veličini grada i tradiciji srednji klub u Srbiji. Ali je odlično vođen, imao je veliku podršku navijača i zasluženo se našao pri vrhu tabele”. 

Kada su već pomenuti navijači, stadion u Surdulici prima tek nešto preko 3.000 gledalaca, ali je retko pun. Voleo bi Stanislav Tončev da je situacija drugačija, međutim, svestan je da će se trenutna slika jako teško promeniti.
“Pogledajte koliko ljudi gravitira ka Radničkom u Nišu, koji je 20-30 puta veći grad od Surdulice i koji je studentski centar; Subotica koja ima preko 100.000 stanovnika takođe ima problem, kao i većina klubova po Srbiji. Izdvajaju se možda Radnički Kragujevac i Novi Pazar koje su nosili rezultati, ali to pitanje ‘kako vratiti publiku na stadione’ je za ljude koji vode FSS. Ja ne mogu u Surdulici koja ima 17.000 stanovnika da očekujem da ih preko 10 odsto dolazi na stadion. Da imamo 100.000 pa da se zapitam zašto nema ljudi. Ovako, znam da nije realno”. 

Da je samo nedostatak publike problem, bilo bi još i dobro. Radnik muku muči i sa dovođenjem igrača u Surdulicu.
“Šta ostane, to dolazi kod nas. Mi biramo poslednji… Velika je centralizacija u Srbiji što se tiče fudbala, da ne govorim sad o nekim drugim stvarima. Svi žele da budu u Beogradu. I ja provodim dva-tri dana nedeljno ovde. Tako i igrači, svi žele da budu u Beogradu ili što bliže, maksimalno 50 do 100 kilometara od Beograda. A mi kao Surdulica ne možemo da ponudimo ni životni sadržaj kao što nude Niš, Novi Sad, a ni finansijske uslove kao što nude neki drugi klubovi, niti smo klub sa tradicijom. Jako je teško i zato je to što je Radnik devet godina zaredom igrao Superligu stvarno veliki podvig. To sam i ja shvatio tek kad smo ispali”.

Privatizacija klubova u Srbiji nije zaživela, mada Radnik u dobroj meri deluje kao klub koji mora sam da se snalazi da bi funkcionisao.
“Surdulica trenutno nije u situaciji da nam pomaže. Surdulica je nerazvijena opština na jugu Srbije. Em je nerazvijena, em je na jugu, u najnerazvijenijem kraju. Ne možemo da maštamo o nekom sjajnom sportskom centru, ali smo kroz ove godine uspeli sami da stvorimo korektne uslove i neki naš mini sportski centar. Imamo sada stadion sa novom podlogom koja je fenomenalna, imamo pomoćni teren sa veštačkom travom koji je isto u top stanju, imamo teren sa prirodnom travom koji koriste mlađe selekcije i nekada prvi tim, imamo teretanu u okviru stadiona koju ćemo sada i da proširimo, pravimo i boks za oporavak igrača. To smo stvorili od sredstava solidarnosti koja smo dobijali kao član Superlige”. 

Govorio je Stanislav Tončev i o konkretnim ciframa.
“Opština Surdulica nam pomaže u skladu sa svojim mogućnostima. Daje nam 24.000.000 dinara godišnje. A budžet Radnika u Superligi po sezoni je 1.500.000 evra. Mi samo kroz plate igračima, kroz porez, vratimo oko 40.000.000 dinara. To znači da više klub doprinosi Opštini nego obrnuto. Kroz sponzore navučemo sigurno 1.000.000 evra koji nikada ne bi došli u Surdulicu da nema Radnika. Tu je 35 fudbalera i trenera koji žive u Surdulici, koji 30-40 odsto svojih prihoda potroše na teritoriji Opštine Surdulica. U restoranima, kafićima, prodavnicama… A, bar polovina njih dođe sa svojom porodicom, što je onda 60-70 novih ljudi koji troše svoje plate u Surdulici. Mi na 24.000.000 dinara ostvarimo barem 120-130 miliona nenadanih sredstava. Prodali smo Milana Makarića u Alborg za 550.000 evra, od tih para je plaćen porez državi, a 30-40 odsto je ostalo u samom gradu. Te pare su došle iz Danske, kao i iz Španije kad je Majorka uplatila za Zlatanovića. Sve to obezbedio je Radnik, koji je i najveći ambasador Surdulice. Do pojave Radnika mnogi i u Srbiji nisu čuli za Surdulicu, a zamislite u Evropi kad su videli da je Radnik pobedio Crvenu zvezdu, pa se pitali ljudi ko je taj Radnik, gde je ta Surdulica”. 

(©FK Radnik Surdulica)

Kada se priča o finansijama tema je i razlika između takmičenja u Mozzart Bet Superligi i Mozzart Bet Prvoj ligi.
“Za prvo mesto u Prvoj ligi treba ti budžet kao da se boriš za opstanak u Superligi, ali je razlika u prihodima ogromna. U Prvoj ligi nemaš za sponzora sportsku kladionicu, nemaš 440.000 evra od TV prava nego 88.000. Znači pet puta manje, a igrači skoro isto koštaju jer da bi bio prvi moraš da igraš sa skoro superligaškim timom. Pritom, igračima koje bi hteo da prodaš je ispadanjem značajno pala cena”. 

Sliku o Radniku u velikoj meri promenilo je stavljanje veštačke podloge na glavni teren, koji je prethodno bio među najgorima u Mozzart Bet Superligi.
“Stvoren je lep ambijent na stadionu, olakšani su uslovi za rad i to nam je bio jedan od okidača da uradimo sve što možemo da se vratimo u Superligu. Da nije bilo promene terena, verujem da bismo i dalje bili među drugoligašima. Ispadanje iz lige i loš teren zbog kog su nas mnogi kritikovali u javnosti stvorili su ružnu sliku o nama i počeo sam i ja da gubim volju. Surdulica je u kotlini, hladno je i u takvim uslovima je jako teško održavati travnati teren. Sada imamo veštak najnovije generacije i verujem da smo se spasili”.

Rešenje problema sa dovođenjem igrača u Surdulicu moglo bi da bude okretanje lokalnom kadru.
“Ta situacija tera nas da jačamo školu, ali pre svega skauting službu. Da vidimo igrača pre drugih i uđemo prvi u razgovor, pa da ga ‘ćapnemo’ ispred konkurencije. Napravili smo saradnju sa školom iz okoline Vladičinog Hana koja će nam slati svoju najbolju decu već od pionirskog uzrasta, kadeti su nam ove sezone ušli iz RIS 2 u RIS 1 ligu… Teško je zadržati mladog igrača, jer beogradski klubovi uzimaju sve što valja iz cele Srbije i onda nemamo kvantitet iz kog bi isplivao kvalitet. Ne samo mi, evo vam i primer Radničkog iz Niša koji se takođe muči godinama unazad”.

BIĆE BOLJE KADA LJUDI SHVATE DA JE BEOGRAD PREBUKIRAN

Ima Stanislav Tončev i predlog kako bi situacija mogla da se popravi ne samo u Surdulici već i drugim manjim gradovima.
“Problem će moći da se reši kada ljudi shvate da je Beograd prebukiran i da treba da se vraćaju u mala mesta, da se bave poljoprivredom i proizvode zdravu hranu. Da Surdulica ponovo ima 30.000 stanovnika, e onda bismo mnogo toga rešili. Onda možemo i da razmišljamo o tome da se Radnik bori za izlazak na međunarodnu scenu. To sada nije realna tema. Ja istinski navijam za sve klubove sa jugoistoka Srbije i jako mi je drago što je Dubočica opstala u Prvoj ligi, navijao sam i za Trajal koji je jedan od klubova koji su nas najviše namučili prošle sezone. Da ne pričam o odnosima sa Radničkim iz Niša, za njih sam u baražu navijao kao da je Radnik u pitanju, a drago mi je i zbog Napretka što je opstao. Dinamo Jugu iz Vranja čestitam na plasmanu u Prvu ligu i želim im sreću sledeće sezone”. 

I pored svih poteškoća, Radnik povremeno uspe da lansira mladog fudbalera na veliku scenu. Igor Zlatanović, koji je ponikao u Partizanu, ali se afirmisao u Surdulici, prodat je Majorki za preko milion evra. Uroš Milovanović je imao 21 godinu kada je za 500.000 prešao u Sporting Hihon. Novi projekat mogao bi da bude Vukašin Bogdanović (22).
“On je iz Prokuplja, hteli smo da ga dovedemo još dok je igrao za Real iz Niša. Njega i brata blizanca, ali uzela ih je Vojvodina, kojoj nismo mogli da pariramo. Otišli su u Novi Sad, pa se kalili kroz Kabel i Bačku, a mi smo sve to pratili i kada se pojavila mogućnost, doveli smo ga pre tri godine. Nije se odmah snašao jer je Radnik u to vreme jurio rezultat, igrali smo i baraž, pa nije imao veliku minutažu, ali smo ostali pri tome da je naš projekat. Ove sezone je sazreo, dao je 11 golova, ali je njegov učinak na terenu bio znatno veći. Verujemo da je spreman za izazove u Superligi, kao i ostali mladi igrači koji su imali zapaženu ulogu u Prvoj ligi”. 

A, bilo ih je dosta. Primera radi, protiv Voždovca prosek godina Radnikovog tima bio je 22,9.
“Naša startna postava je po tri-četiri godine mlađa od Javorove, koji je bio drugi, od Mladosti GAT koja je bila treća, od Mačve koja je bila četvrta, pa i od Voždovca koji je važio za jednog od favorita na startu sezone. Tu je kapiten Mateja Gašić (22), koji je već imao superligaško iskustvo, a sada je i dokazao da pripada tom rangu. Levi bek Ognjen Marinković (21) je isto pokazao ozbiljan nivo, i ako nastavi tim putem biće sigurno promovisan sledeće sezone u standardnog prvotimca. Daglas Ovusu (19) nam se priključio poslednji dan priprema na Zlatiboru, ali kako je dolazio do kondicije pokazao je da je reč o odličnom igraču. Pomenuli smo već Bogdanovića…”. 

Ispričao je predsednik Radnika za Mozzart Sport i kako su se u klubu poneli posle ispadanja u niži rang.
“Za klub koji dugo igra Superligu najteže je kada se susretne sa ispadanjem. Govorio sam već o finansijskim problemima zbog značajno umanjenih prihoda, a pritom je ekipa demotivisana i treba je psihički pripremiti da umesto Superlige igra Prvu ligu. Tu smo imali najveći problem, pa smo rešili da sednemo i pričamo sa svakim igračem ponaosob kako bismo pronašli način na koji ćemo ga motivisati. Kod nekih je to bilo finansijske, kod nekih sportske prirode. Cilj nam je bio da se odmah vratimo među najbolje i zato smo hteli da zadržimo kostur ekipe, koji bismo dodatno pojačali. Kao što ćemo uraditi i ovog leta”. 

Ukazao je Tončev na dodatan problem ukoliko klub koji je ispao ne uspe već u prvoj sezoni da se vrati među superligaše. 
“U tom slučaju dolazi do stagnacije, a onda i kraha. Zato smo hteli da sačuvamo ekipu koja može da se izbori za jedno od prva dva mesta. U junu smo isplatili sva dugovanja prema igračima, zajedno sa junskom platom unapred. Time smo hteli da pokažemo igračima da zaista želimo što pre nazad u Superligu”. 

Stanislav Tončev (©FK Radnik Surdulica)

Ozbiljnost namere potvrđena je i reakcijom na pijaci igrača.
“Rekao sam Darku (Gašić, sportski direktor) da mora što pre da dovede nekog igrača iz Superlige kako bi nas ekipa ozbiljno shvatila. Tada je stigao Jevgen Pavlov iz Železničara, superligaški napadač koji nam je u tri utakmice dao dva gola”. 

Tokom sezone u prvi plan iskočio je Daglas Ovusu, krilni napadač koji je u aprilu napunio tek 19 godina. Igrači iz Gane nisu novost kada se govori o timu Radnika.
“Darko Gašić ima odlične kontakte tamo. Imali smo već Samjuela Ovusua, Frensisa Kjeremeha, sada je tu Daglas Ovusu koji se našao u timu sezone. Stvarno je veliki potencijal”. 

Planovi za predstojeću sezonu su već spremni.
“Naša ideja je da bacimo akcenat na struku. Da ne bude samo ‘odradiš trening i ideš kući’. Nego da se provodi po osam-devet sati na stadionu, da se mnogo pažnje posveti radu sa mladim igračima, da ne postoji nedelja u kojoj mladi igrač nije odradio minimum devet treninga. Kroz dobar rad i dobru atmosferu želimo da napredujemo i kao klub i svi pojedinačno u njemu. Nadamo se da će to biti naš adut za sledeću sezonu koji će nam doneti opstanak”. 

AFIRMACIJA IGRAČA BITNIJA OD OSTANKA U LIGI

Zvuči čudno, ali opstanak u ligi neće biti najvažniji cilj Radnika u predstojećoj sezoni.
“Sada kad znamo koja reorganizacija dolazi spremni smo i za najbolji i za najgori scenario. Znamo kako ćemo reagovati ako izborimo opstanak, ali i ako to ne uspemo. A jedna stvar je ista u obe situacije - želimo da na kraju sledeće sezone imamo bar dva mlada igrača koji će biti interesantni velikim klubovima. Sada bih potpisao pre da budemo 13. na tabeli, ali da imamo dva igrača za prodaju, nego da budemo deveti, a da nemamo nijednog. Možda zvuči smešno, ali ne želim da Radnik završi kao pojedini klubovi, da se posle dve godine ugasi ili da menja ime, da se spaja sa drugim klubom. Ja želim finansijski zdrav i stabilan Radnik i želim da uživam u ovoj superligaškoj sezoni. Ne želim pritisak, a videćete, mnogi će se iz Surdulice vraćati plačući. Biće sigurno zanimljiva sezona, svaki bod će biti važan. Mi imamo nov teren, veštak, i verujte mi da će mnogima gostovanje kod nas biti jako teško”.

(©FK Radnik Surdulica)

Igrači su još na odmoru, do 16. juna, ali se rukovodstvo uveliko priprema za prelazni rok.
“Sve što možemo da zadržimo, zadržaćemo. Sve što su skauti pratili u Prvoj ligi da je dobro, probaćemo da dovedemo. Baziraćemo se na igračima između 22 i 25 godina. Pravimo kamp, treći po redu, gde će od 30 igrača 25 biti bonusi. Najboljih šest-sedam igrača dobiće priliku da radi sa prvim timom do odlaska na Zlatibor, a onda ćemo odlučiti i ko će ostati. Prošlo leto smo preko kampa dobili Lazara Stojanovića, Daglasa Ovusua, Davida Stojanovića, golmana Stefana Ilića i Luku Puzovića. Pet igrača! A dovoljno je da izvučemo dva, jednog da bude u prvih 13, da redovno ulazi i jednog da je u 16, na klupi. To su motivisani igrači, sa velikom željom da se dokažu, a slobodni su, tako da mogu da budu samo dobit”, objašnjava Tončev.

Nije Surduličanima strano da raspisuju konkurse. Pored kampa za slobodne igrače na sličan način su se trudili da prošire mrežu skauta.
“Iz prijava koje smo dobijali izvučeno je šest-sedam ljudi koji su i dalje sa nama. Mi nemamo mogućnost da im dajemo stalna primanja, ali stvoreni su razni modeli da se motivišu: kroz prelazne rokove, kroz igrače koje preporuče, kroz igrače koje su doveli, a počeli su da igraju redovno, kroz procente u ugovorima, procente za prodaju, povezivanja sa raznim ljudima iz sveta fudbala… To je interesantno svakome ko voli da prati fudbal, ko je vredan. Darko Gašić mu pošalje dva-tri videa da pogleda i predloži nam nekog igrača. To je bolje nego da za kompjuterom igra igricu Fudbal Menažer”. 

I zaista je tako. Možda Radnik ne spada u rang “velikih” klubova iz Srbije, ali su njegova vrata otvorena za mnoge. Zna dobro Stanislav Tončev zašto je odlučio da bude tako.
“Vole ljudi da pričaju kako su u fudbalu velike pare i misle da se odlično zarađuje, ali nije baš tako. Pa samo moja porodica koliko je novca potrošila na fudbal… Za mene su najveća draž u fudbalu brojna poznanstva, zanimljivi ljudi koje upoznaješ i kontakti koje ostvaruješ”, ističe već dugo najmlađi predsednik nekog superligaškog kluba, čiji rad u Radniku deluje kao da od mrvica pokušava da umesi ukusan kolač. I sasvim dobro mu to ide.