Kako živi i igra neobični Tun… Ispričaće vam Vasilije iz svlačionice iznenađenja sezone

U desetom selu,
živi Antuntun.
U njega je malko,
neobičan um.

On posao svaki,
na svoj način radi.
Jaja za leženje,
on u vrtu sadi.

Kad se jako smrači,
on mrak hvata loncem.
Razlupano jaje,
on zašiva koncem.

Da l’ je jelo slano,
on to uhom sluša.
A ribu da pjeva,
naučiti kuša.

Na livadu tjera,
bicikl da pase.
Da mu miše lovi,
on zatvori prase.

Guske sijenom hrani,
snegom soli ovce.
A nasadi kvočku,
da mu leže novce.

Kad kroz žito ide,
on sjeda u čun.
Tako na svoj način,
živi Antuntun.

Dečja pesmica srpsko-hrvatskog pisca Grigora Viteza jedna je od onih nezaboravnih sa samog početka osnovnog obrazovanja. Nema deteta koje u daljinama mašte nije zamišljalo tog neobičnog Antuntuna. Kakav je, kako izgleda, ima li brkove, nosi li šešir… Čudak iz pesmice je preživeo decenije u čitankama i ostao kao jedno od najlepših sećanja na kombinaciju rime i humora.

Deca u Švajcarskoj nisu čula za Antuntuna, ali zato cela Švajcarska bruji o FK Tunu. On je čudan kao Antuntun i ove sezone piše fudbalsku bajku. Ne znamo da li je iz desetog sela, šta mu leže novce, ko mu pase travu… Ali, znamo da je neobičan i da igra na svoj način.

Nije sad da nismo nikad čuli za Tun. Švajcarski klub je još pre decenije bio senzacija kada je kao vicešampion zemlje u kvalifikacijama za Ligu šampiona izbacio slavni Dinamo iz Kijeva koji je tada bio ozbiljna marka u evropskom fudbalu. Posle toga i Malme, postavši jedan od najvećih uljeza u istoriji Lige šampiona. I nije se obrukao u grupnoj fazi. Protiv moćnog Arsenala je poražen 0:1 i 1:2, od Ajaksa sa Snajderom, De Jongom, Babelom i ostalima je izgubio 2:4 i 0:2, a protiv Sparte iz Praga osvojio četiri boda (1:0, 0:0). Stubovi tog Tuna su bili kapiten kapiten Andreas Gerber i “devetka” Mauro Lustrineli.

Andi Gerber kao kapiten Tuna u duelu sa Hoseom Rejesom iz Arsenala u sezoni 2005/06 (Reuters)

Kasnije je Tun ispadao u drugu ligu, vraćao se, igrao ponovo evrokupove gde je izbacivao timove poput Palerma i delio lekcije Partizanu, a od 2020. se opet našao u društvu drugoligaša. Proveo je tamo pet godina dok se letos nije vratio i kao iz katapulta zaseo na prvo mesto švajcarskog šampionata ispred tradicionalnih klubova poput Bazela, Jang Bojsa, Ciriha…

I dok su svi čekali da Tun padne kao prolazna senzacija, on je rastao!

Od 24 dosadašnja kola Superlige, Tun je 19 proveo na liderkoj poziciji. Otkako je početkom novembra pobedio Sankt Galen u gostima nije silazio sa prvog mesta. I postepeno je uvećavao bodovnu prednost. Tun danas ima 13 bodova prednosti u odnosu na Sankt Galen i Lugano. Deluje da ništa ne može da ga zaustavi u šampionskoj misiji.

A koliko je retkost da novajlija u ligi osvoji titulu govore i primeri širom Evrope. Tek nekolicini klubova je to uspelo u poslednjih tridesetak godina. Najsvežiji primer je beloruski ML Vitebsk, a najčuveniji Kajzerslautern iz 1998. godine. U međuvremenu su to uspeli Ararat i Pjunik u Jermeniji, Liteks i Ludogorec u Bugarskoj, Škendija u Makedoniji, Haka u Finskoj i Levadija u Estoniji. I niko više.

Ono što je čudno i neobično kod “švajcarskog Antuntuna” je stil igre. Tun je pretposlednji u ligi po posedu lopte: 46,2 odsto po meču. A dugo je bio i poslednji… Ali, zato je prvi: po postignutim golovima (56), stvorenim velikim šansama (3,38 po meču) i dodirima sa loptom u protivničkom šesnaestercu (32,8). Primio je i najmanje golova u ligi – 28.

Kako to kad nema loptu u posedu kao ostali rivali?

Najbolje da pitamo direktno u svlačionici Tuna iz koje nam se javio momak srpskog porekla i švajcarski reprezentativac u svim mlađim selekcijama Vasilije Janjičić.
“Nismo ekipa koja drži loptu u posedu na svojoj polovinu. Zašto? Zato što nam to ništa ne znači. Naravno da imamo situacije gde bi mogli da držimo loptu na svojoj polovini, ali utakmice se dobijaju postignutim golovima. Naša igra je brzo osvajanje lopte i da odmah tražimo špiceve. Kada gledate na televiziji, često su to jedan ili dva pasa i gol. Ključ svega je što kao ekipa defanzivno stojimo mnogo, mnogo dobro. Jako je teško protivnicima da nam stvore šansu i zatresu mrežu. Mislim da nas to razlikuje od drugih ekipa u ligi”, počinje priču za Mozzart Sport Vasilije Janjičić.

U čemu je tajna tog defanzivnog postavljanja?
“Napadamo štopere visoko jer igramo presing 90 minuta. Naravno, imaš 50:50 situacije na utakmici kad se lopta odbije protivniku, kada te lopta neće… Ali, i to smo ove godine mnogo poboljšali, jer stojimo kompaktno sa špicevima u 4-4-2 formaciji tako da protivnik ne može da stvara šanse iako ima posed lopte. Nama to uopšte nije problem. Neka drže loptu i guraju je sa leve na desne strane na svojoj polovini”.

Kako vi napadate? Kroz sredinu ili po bokovima?
“Zavisi od protivnika. Imamo naš plan igre, ali uvek moraš da gledaš i kako igra protivnik i gde ti daje prostor po izgubljenoj lopti. Da li su to sredina, bokovi… Nije svaka utakmica ista jer ekipe igraju drugačiji fudbal i drugačije se pozicioniraju kad izgube loptu”.

Ko je ovo mogao da očekuje od vas kada ste ušli iz druge lige?
“Mi nismo očekivali da ćemo se boriti za opstanak. To nikad među nama nije bila tema jer smo znali da imamo kvalitet. Ne mora da znači da ti je opstanak jedini cilj ako si ušao iz druge lige. Doduše, lagao bih ako bih rekao da smo znali da će nam ovako dobro ići. To niko nije mogao da predvidi”.

I to je praktično isti tim iz druge lige?!
“Letos nije niko otišao od onih koji su igrali redovno u drugoj ligi. Došli su nam samo bek iz Lozane i špic koji je ranije igrao u Lozani. Sad smo se u zimskom prelaznom roku pojačali još jednim napadačem iz bečkog Rapida. Praktično je to ista ekipa iz prošle sezone. Na primer, u prošlom kolu protiv Lozane je u drugom poluvremenu igrao isti tim iz druge lige. Svi se slažemo da nam mnogo znači što imamo ekipu koja igra dve, tri godine zajedno. Poznajemo jedan drugog, znamo ko hoće loptu u noge i kako, ko želi loptu u prostor… To su bitne stvari na terenu. Nekad te male stvari u fudbalu znače više nego da dovedeš osam, devet novih igrača samo zato što si se plasirao u prvu ligu”.

(1,85) Tun (3,60) Sion (4,30)

Kakvo je sada raspoloženje sad kod vas?
“Nismo sumnjali nijednog momenta. Čim je sezona počela, pobedili smo prve tri ili četiri utakmice. Već tada nam je bilo jasno da ove sezone možemo da ostvarimo neke velike stvari. Kažu da smo neke utakmice pobedili na sreću, ali mi to ne gledamo tako. Ne možeš pobediti 5:1 na sreću. Kod kuće smo na poslednje tri utakmice dali 13 golova. U gostima smo na poslednje četiri dali 12 golova. To nema veze sa srećom već uigranom ekipom koja zna šta hoće”.

Kako se uopšte zakotrljala ova priča u Tunu da od drugoligaša postanete favorit za titulu? Kako je stvorena cela priča?
“Ja sam došao pre dve i po godine i nisam bio od početka ove priče. To je počelo još pre mog dolaska kada su doveli Maura Lustrinelija na poziciju trenera i dali mu vremena, što treneri u današnjem fudbalu nemaju. Dobio je poverenje da ekipa prvo razume kakav fudbal hoće da igra. Za to treba vremena. Moraš naći i igrače za takav fudbal. Ali, odmah se videlo da klub zna šta hoće i to se onda prelilo na igrače. Kada si siguran u klub i trenera da znaju šta hoće, i tebi je kao igraču bolji osećaj. Verujemo klubu i treneru”.

Mauro Lustrineli je legenda Tuna iz onog prvog učešća u Ligi šampiona, postao je i reprezentativni napadač, igrao na Mundijalu… Opiši nam ga kao trenera.
“Meni je već ranije bio trener u mladoj reprezentaciji Švajcarske. Radili smo zajedno dve godine i tada sam ga bolje upoznao. Bili smo mnogo dobro organizovana ekipa. Igrali smo u grupi sa Francuskom koja je bila skuplja ekipa za 400.000.000 evra (Genduzi, Upamekano, Kunde, Kolo Muani, Dijabi… prim. aut.), ali smo imali isti broj bodova (po 27) i isti skor 9-0-1. Mi smo njih pobedili kod kuće, oni nas kod njih. I zajedno smo se plasirali na EP. Mislim da to mnogo govori o njegovom radu. Tada smo u reprezentaciji igrali drugačiji fudbal nego što igramo sada u Tunu”.

Mauro Lustrineli kao igrač Tuna u Ligi šampiona protiv Ajaksa u sezoni 2005/06 (Guliver)

U kom smislu?
“Kada sam došao kod njega u Tun, prepoznao sam da prvo snimi kakve igrače ima u timu i da onda procenjuje kakav fudbal može da igra. Zato mislim da je mnogo, mnogo dobar trener i verujem da je njegova trenerska karijera tek počela”.

Ko pored njega još ima ključnu ulogu u klubu?
“Predsednik je Andi Gerber, takođe bivši fudbaler Tuna. Bio je kapiten u Lustrinelijevoj generaciji i igrao Ligu šampiona. Prvo je u Tunu bio sportski direktor, pa onda predsednik. Sportski direktor nam je Dominik Albreht i on nije bio fudbaler već hokejaš. Svako u klubu zna šta je njegov zadatak i niko se nikome ne meša u posao. Ekipa to vidi, oseti i dobija sigurnost”.

Kako si ti došao u Tun?
“Kao što sam već ranije rekao, trenera sam poznavao iz reprezentacije. On je znao moje kvalitete, a ja sam znao njega kao čoveka. Nisam uopšte sumnjao da će biti dobra priča. Ovo sada je vrhunac tog rada i poverenja. Sve što sve radimo, radimo kao ekipa i držimo se jedan uz drugog. Nije problem ako ja pogrešim, neće ništa da se desi. Zato što saigrač stoji iza mene. To je ono što nas razlikuje od drugih. Ne bih rekao da imamo najbolje pojedince. Drugi imaju daleko veće budžete od Tuna, ali se mi držimo kao porodica. I ne samo na terenu, već i van terena. Kapiten i lider je Marko Burki koji je već pet godina u Tunu, a i ranije je ovde igrao. Kada on priča, svi slušaju”.

Mauro Lustrineli (Priscila Bütler/Guliver)

I nemate mnogo stranaca, većinom su igrači iz Švajcarske ili koji su prošli švajcarski fudbal za razliku od ostalih. Da li i to pomaže zajedničkom duhu jer svi govorite istim jezicima?  
“Naravno da i to znači. U Švajcarskoj se pričaju francuski i nemački, pa neki od Švajcaraca govore samo jedan jezik, ali to za nas nije problem. Posle treninga pijemo kafu, družimo se i svi smo kao porodica”.

Kakvo je uopšte mesto Tun?
“Mi smo u regionu Berna koji ima dva ozbiljna kluba: Jang Bojs i Tun. Iako je Tun poslednjih godina bio drugoligaš. Za Jang Bojs svi znate jer je igrao i Ligu šampiona. Tun je dosta manji grad od Berna i broji oko 40.000 stanovnika. Naravno, Jang Bojs je veći klub sa većim ambicijama koji svake sezone igra evrokupove, a Tun je do ove sezone bio broj dva u regionu”.

Živite li u Tunu ili u Bernu?
“Od Tuna do Berna imate 20 minuta vožnje. Neki žive u Tunu, neki u Bernu, ja sam između. Na 10 minuta i od Berna, i od stadiona. Mnogo je lep predeo, mnogo lepa priroda i mirno se živi”.

Kakva je atmosfera u gradu sada? Tun nikada nije bio prvak…
“Svakako je više ljudi na tribinama nego kad smo bili u drugoj ligi. Osećaju euforiju i da možemo da napravimo nešto što nikad nismo. Emocije su sada pojačane pošto u gradu od sporta imate samo Tun. Nemaš dve ekipe kao u Cirihu. Stadion prima 10.000, ali je mnogo kompaktan, pa atmosfera bude dobra. Bolja nego u Ženevi gde stadion prima 30.000, ali sa 10.000 ljudi na tribinama deluje poluprazno. Kod nas je sa 10.000 dosta bučnije”.

Navijači Tuna (Guliver)

Ti si propustio priličan broj mečeva. Koliko si lično zadovoljan?
“Ne oseti se nervoza kod igrača koji ne igraju, niti ima konfliktnih situacija. To je jedan od glavnih razloga zašto smo prvi na tabeli. Meni je ovo ovde treća sezona. Jedan sam od igrača sa dužim stažom, ali ima igrača koji su tu četiri ili pet godina. Gro ekipe je došao pre dve godine. Prethodne dve sezone sam igrao konstantno, ali mi je letos na početku priprema pukao list i prvih nekoliko utakmica nisam mogao da igram. Ekipa je pobeđivala i naravno da trener nije hteo da menja tim koji pobeđuje. Ne bih ni ja. Onda sam postepeno dobijao minutažu, pa sam protiv Lucerna i Sankt Galena bio starter, a sada opet imam problema sa listom i ne igram. Imam pukotinu u mišiću sedam centimetara i oporavljam se”.

Za tebe to sada deluje kao mačji kašalj s obzirom na to šta si se sve preživeo u karijeri… Hoćeš li da nam ispričaš tvoju priču pošto smo na internetu pročitali da ti je 2020. godine otkriven karcinom i da si morao da napraviš dužu pauzu?
“Da, imao sam limfne čvorove u stomaku. Prekasno sam to otkrio i otišao kod lekkara. Dijagnositifikovani su mi ti limfni čovrovi. Imao sam prvu operaciju posle koje sam tri meseca bio na hemoterapijama. Potom sam imao još jednu veliku operaciju i hvala Bogu da je posle toga sve bilo kako treba. Ali, taj period u životu je bio baš težak. Ne samo za mene, već zbog zbog porodice. Mislim da su se oni više sekirali nego ja. Ja sam sebi od početka rekao da ću uspeti i vratiti se još jači nego što sam bio. Ali, mogu da zamislim kako je bilo mojim roditeljima. Tata je bio svaki dan sa mnom u bolnici na hemoterapijama... Naučio sam iz toga mnogo o životu i da je zdravlje zaista najbitnije. Iako mi to svi kažemo onako usput, ne znamo zapravo pravu važnost tih reči dok se ne susretnemo sa nekom takvom situacijom”.

Vasilije Janjičić 2020. godine kao maldi reprezentativac Švajcarske (Guliver)

Koliko ti je to usporilo karijeru?
“Dobrih godinu dana mi je trebalo da se vratim u formu. Mnogo su me usporile te hemoterapije jer one pored loših, uništavaju i dobre ćelije. Posle hemoterapija sam izgledao kao da se nikada nisam bavio sportom i bilo je potrebno oporaviti mišiće i organizam. Tada sam otišao u slovenačko Celje gde sam se vratio fudbalu i posle toga je usledio Tun”.  

Da ti je tada neko rekao da ćeš 2026. biti nadomak titule u Švajcarskoj…
“Bio sam u Hamburgeru, debitovao u Bundesligi, ali naravno da ova sezona može da bude vrhunac karijere ako osvojimo titulu. Polako…. Ima još 14 utakmica da se igra, a Sankt Galen ima utakmicu manje. Ako pobede, prilaze nam na 10 bodova. U fudbalu se stvari brzo menjaju. Nekad promašiš zicer, primiš gol glupo, izgubiš bod ili dva… Zato mi gledamo od utakmice do utakmice. Tek smo u sredini februara i ima još mnogo da se igra. Imamo lepu prednost i nadamo se da ćemo je sačuvati”, završava Vasilije Janjičić razgovor za Mozzart Sport uoči meča protiv Siona na domaćem terenu.  

Dakle, prvo finale od 14 koliko ih ima Tun do kraja sezone. Podsetimo se, u Švajcarskoj se igra i pet mečeva u plej-of delu sezone što znači da će Tun do kraja sezone imati makar još po dve utakmice protiv najvećih rivala Sankt Galena, Jang Bojsa, Bazela, Lugana… Jeste ovih 13 bodova viška velika i lepa prednost, ali u Švajcarskoj svako svakog pobeđuje. Tun je i dalje mnogima čudna priča u koju još ne mogu da poveruju.

Ali, tako na svoj način živi Tun i u njega je malo neobičan um. Švajcarski Antuntun. 

ŠVAJCARSKA 1:

Subota

20.30: Jang Bojs – Vintertur 6:1 (1:0)
/Fasnaht 39, 55,  Viržiniju 55, Bedija 65, Maleš 82, Sančes 85 – Bes 59/

Sent Galen – Grashopers 0:0

Cirih – Lucern 1:4 (0:2)
/Emauel 85 – Di Đusto 15, Kabvit 29, Frajman 64, Silva 68/

Nedelja

14.00: (1,85) Tun (3,60) Sion (4,30)
16.30: (2,55) Lozana (3,35) Servet (2,75)
16.30: (2,45) Bazel (3,40) Lugano (2,85)