Kao da je bilo nekad: Sanijev skok do plafona i plavi čardaš u srcu Budimpešte (VIDEO)

Bio je isto oktobar. Godina 1997. Jugoslavija u svom skraćenom izdanju najzad se vraćala na fudbalsku mapu sveta. I delio je još jedan korak od plasmana na Mundijal.

Plavi su prethodno dobili dozvolu UEFA i FIFA da se uključe u kvalifikacije za Svetsko prvenstvo u Francuskoj. Grupa je bila paklena: vazda jaka Španija i Češka kao aktuelni vicešampion Evrope. Slovačka uvek nepredvidiva. No, osvojeno je drugo mesto, sa tri boda manje od Crvene furije i Jugoslavija je morala u baraž.

Kada je krenulo izvlačenje i sudarile se kuglice Juge i Mađarske, tadašnji selektor Slobodan Santrač je u prostorijama FSS-a na Terazijama skočio do plafona od sreće. Naše severne komšije bile su daleko najslabiji rival u žrebu. Slika njegovog skoka sa visoko podignutim rukama danima se “šetala” kroz štampu. Potcenjivanje? Da se ne obije o glavu taj u sekundi iskreni gest?

I kao što rekosmo, bio je oktobar, isto kao i danas. Samo 26 godina ranije. Isto Budimpešta. Plavi su istrčali na teren okovani nervozom. Tadašnji ekonom Stanko Lala Nikolić je pričao svojevremeno da su svi bili pod takvom tenzijom da je Dejo Savićević uporno i bezuspešno tražio kostobrane po svlačionici iako su mu bili – na nogama.

A, onda je krenuo plavi čardaš. Jedna od najbriljantnijih pobeda u istoriji našeg fudbala. Branko Brnović, kojem je sve osim davanje golova bilo u opisu posla, već u 2. minutu je pogodio za 1:0. Pukla brana i krenuo vodopad. Još jedan kojem rešetanje mreža nije bilo specijalitet, Miroslav Đukić, samo četiri minuta kasnije digao je na 2:0.

Do poluvremena bilo je 5:0. I Dejo se upisao u strelce, pa onda dva puta Peđa. U nastavku Mijatović dolazi do het-trika, a tačku na “i” stavlja Savo Milošević. Golu Bele Ilješa u 88. minutu nije imao ko da se obraduje – 7:1! Usred Budimpešte. Rapsodija u plavom. Imao je Sani razloga zašto je onako skočio…

Revanš u Beogradu je bila puka formalnost, a opet 5:0. I Jugoslavija se u velikom stilu vratila na veliku scenu. Možda će zvučati pretenciozno, ali i pored nekih lepih trenutaka na Mundijalu u Francuskoj, Budimpešta 29. oktobra 1997. bila je labudova pesma poslednje velike generacije našeg reprezentativnog fudbala.

Te večeri kroz Budimpeštu su protutnjal: Kralj, Mirković, Đukić, Mihajlović, Đorović, Jugović, Jokanović, Brnović (Petrović), Stojković, Savićević (Govedarica), Mijatović (Milošević).