Klub bez trenera, pojačanja i vremena

Dok je trajala sezona govorilo se kako je Partizanova konkurentnost Crvenoj zvezdi posledica snage trenera, a ne klupske organizacije. Kad su se takmičenja okončala ispostavilo se da su takva mišljenja – tačna. Prošlo je 12 dana od povlačenja Aleksandra Stanojevića, a crno-beli nastavljaju da grcaju u problemima. Na svim nivoima. Ne samo stručnom.

Finansijski traju skoro deceniju. Aktuelni vlastodršci ne samo da ih nisu sanirali, već su ih i produbili. Kadrovski su oličeni u saznanju da u ovom trenutku tim nije formiran. A najilustrativniji da klupu svi odbijaju. Oni koje su rukovodioci kontaktirali ne žele da se late posla: ili da sarađuju sa aktuelnom vrhuškom ili da rade u ambijentu srpskog fudbala. Oni koji su spremni nisu toliko poznati, atraktivni ili znanjem potkovani da bi predstavljaljali dovoljno dobru „pokrivalicu“ posle Stanojevićevog odlaska. Deluje da se u tom vrtlogu ljudi u Humskoj ne snalaze, troše vreme, živciraju navijače, ujedno dovode pod veliki znak pitanja učinak u narednom ciklusu, jer večiti rival, kao najveći takmac, uveliko povlači poteze u prelaznom roku, a na suprotnoj strani Topčiderskog brda apsolutno ništa se ne dešava. Partizan postoji samo na papiru, u stvarnosti je razvaljen do te mere da od njega mnogi okreću glavu.

Zato su se minulih dana na ponudama za saradnju zahvalili (skoro) svi koje su čelni ljudi zvali. Od Marka Nikolića i Vladimira Ivića kao prvih pikova, preko Aleksandra Vukovića do Veljka Paunovića. Svi su emotivnim nitima vezani za Humsku i u prvi mah im je prijao kontakt, ali kad su racionalno sagledali situaciju, videli čime Partizan raspolaže – ili ne raspolaže – shvatili da su im inostrane opcije privlačnije, jer žele da se dokazuju u uređenom, a ne sistemu sklonom improvizaciji, rešili su da se zahvale na ponudama. Na taj način su smanjene opcije koje su u bliskoj prošlosti, potrošnjom kadrova koji možda nisu bili spremni (Ivan Tomić, Zoran Mirković) ili kojima se nije dovoljno verovalo (Miroslav Đukić), sedale na klupu, imenom i(li) biografijom predstavljali štit uprave. S obzirom da u međuvremenu Partizan kao klub nije iškolovao nijedno trenersko ime kroz mlađe kategorije ili Teleoptik, a da široke velike ponude u drugim superligaškim klubovima i nema, došlo se u pat poziciju. Niko neće da sedne na klupu koja je ne tako davno mnogima bila privlačna.

Otišao je Saša Ilić u sofijski CSKA, ali nije ni uzet u razmatranje posle rastanka sa Čukaričkim, u klubu znaju da ih bivši kapiten baš nešto i ne ceni; Mladen Krstajić je i pre nego što bi, eventualno, dospeo u sferu interesovanja poručio kako ne planira da radi u srpskom fudbalu; istu rečenicu je Savo Milošević izgovorio pre skoro dve godine kad je teatralno odlazio, mada se poslednja dva dana i on pominje sve glasnije; za strance se pričalo „nećemo“, a onda su slate avionske karte Italijanu Marku Simoneu i imponovalo je povezivanje sa Francuzom Lujom Fernandezom, da bi u histeričnoj potrazi ponuda stigla i Andrei Pirlu, samo zato što se trenerski početnik nalazio pred očima, prisutan u Beogradu na promociji jednog kampa, da bi i on odgovorio negativno.

Začuđujuće je što crno-beli nijednog trenutka nisu definisali profil trenera, kakvog stručnjaka žele na klupi: takmičara koji bi prekinuo sušni period od tri godine bez trofeja; stavraoca koji bi doneo klubu novac promocijom talenata; napadački orijentisanog ili možda onog koji se opredeljuje za malo defanzivniju postavku. Ništa nije precizirano, na šta upućuje lutanje u trajanju od skoro dve sedmice.

Čelnici crno-belih (© MN Press)

Ovako nikad nije bilo. Umeo je bivši sportski direktor Nenad Bjeković u danima zadovoljstva i naslađivanja komšijskom mukom da konstatuje kako bi brže u Vatikanu izabrali papu nego Crvena zvezda trenera, a kako se u sportu i životu sve okrene, aktuelno odugovlačenje govori o setu problema u Partizanu, jer belog dima još nema.

Nema ni vremena. Početak priprema zakazan je već za ponedeljak, vikend je tradicionalno rezervisan za lekarske preglede i testove opterećenja. Potpuno konfuzna situacija je da se ne zna kome bi to igrači pod ugovorima trebalo da se jave, ko će osmisliti prvi trening, što pojačava utisak o klubu koji je nekad bio veliki i ovakvu situaciju ne bi dozvolio. Sad je na takvoj nizbrdici da nema ni dovoljan broj fudbalera!? U ovom času svega 20 za koje se sigurno zna da će biti tu tokom priprema, ako se ne račuaju oni kojima 30. juna ističu ugovori i čija sudbina je na klackalici.

Oni jesu u obavezi da se pojave na prozivci – za koju se ne zna ko će je izvršiti – samo nisu sigurni da li ostaju. U pitanju su golman Milan Lukač, defanzivci Bojan Ostojić, Nemanja Miletić, Ivan Obradović, vezisti Milan Smiljanić, Miloš Jojić, Lazar Pavlović, krilni napadač Lazar Marković. Izvesno je samo da Rajko Brežančić završava drugi mandat i da mu ugovor neće biti produžen, jer minule sezone nije ni igrao. S nekim momcima su poslovi završeni tokom sezone (saradnju overili golman Nemanja Stevanović, levi bek Slobodan Urošević i vezista Bibars Natho), nekima su dostavljeni predlozi novih ugovora (Miloš Jojić i Nemanja Stevanović), međutim, posle razočaravajućeg kraja sezone, a posebno posle odlaska Aleksandra Stanojevića nije baš ni u igračkom kadru raspoloženje kao zimus, kad se na sva zvona govorilo „Niko neće da ide“.

Sad izgleda kao „Niko neće da dođe“. A Partizanu je maltene potreban ceo jedan tim kako bi popunio sporne i(li) ojačao sporne pozicije. Ako već uprava nije dovela trenera poražavajuće je da nije nijednog fudbalera. Objašnjenje da će šefu struke biti povereno sklapanje ekipe jeste donekle logično, međutim, nema tog stručnjaka koji bi odbio kvalitetnog pojedinca, sposobnog da pravi razliku, spremnog da se uklopi u sve varijante. Sad, ima i tu začkoljica: osim ako nisu marginalizovani, povratnici baš i nisu oduševljeni da se vraćaju u sredinu u kojoj plate kasne, domaća scena je sve siromašnija, a pitanje je koliko je klub spreman da se isprsi za kupovinu stranaca.

Što otvara debatu važniju od izbora trenera...