Ko je prošao zaleđeni Dnjepar, taj je Spartanac: Ovaj tim zna kako se takmiči

U crno-belom kalendaru crvenim slovom je označen 24. februar. S razlogom: na današnji dan pre 17 godina ostvario je Partizan jednu od najprepoznatljivijih pobeda na međunarodnoj sceni, preko Dnjepropetrovska se probio u osminu finala tadašnjeg UEFA kupa, a do iste stanice, samo u Ligi konferencije, može da stigne aktuelna generacija pod uslovom da sačuva ili uveća kapital stečen u Pragu prethodne sedmice.

Ukoliko eliminiše Spartu u revanšu šesnaestine finala Lige konferencije (18.45, TV Arena Premijum 1, RTS 1) ponoviće najveći uspeh još od raspada SFRJ, razveseliti navijače u osvit 166. večitog derbija i sezoni koja je odavno poprimila snažne konture dati posebnu nijansu.

Baš kao što je bio slučaj s početka 2005. kad je ekipa tadašnjeg trenera Vladimira Vermezovića prošla zaleđeni Dnjepar (2:2, 1:0).

„Stvar je ukusa da li ova ekipa podseća na našu ili ne. Rezultatski smo slični i bilo bi lepo ako bi sadašnji tim ponovio uspeh od pre 17 godina, jedino što nisam pristalica povlačenja paralela, s obzirom da je i tad bilo kvalitetnih pojedinaca i stručnih ljudi, kao što ih ima i u sadašnjem Partizanu“, uzdržan je Ivica Kralj, tad golman, sad šef skaut službe Parnog valjka u razgovoru za Mozzart Sport. „U oči upada činjenica da smo u oba slučaja imali veliki broj povratnika, skladan miks iskusnih i mladih igrača i da smo sad isto tako dobri takmičari kao što smo bili pred kraj mog mandata. Momci imaju priliku da ponove naš uspeh, ali hajde prvo da napravimo preostali korak, eliminišemo Čehe i budemo oprezni. Planiranje mesecima unapred se uvek ispostavljalo kao rđava rabota“.

Bivši reprezentativac nije izgovorio, međutim, lako je pretpostaviti da je mislio na traumatične eliminacije od Augzburga i AZ Alkmara, pa ni posle 1:0 na Letni ne dozvoljava ekipi da se opusti.

„Mi koji smo svakodnevno u klubu i uz ekipu, verovali smo od početka da možemo daleko da doguramo. Neozbiljno bi bilo da kažemo kako smo bili sigurni, ali još tokom priprema u Sloveniji primetna je bila posebna energija. Prošli smo nimalo prijatne kvalifikacije, izbacili predstavnike slovačkog, ruskog i portugalskog fudbala. U nekim mečevima imali naklonost sreće, prateći faktor onih koje znaju šta hoće. U grupi, posle fantastičnog starta, malo posustali. Opravdano, jer ne može uvek da se igra na istom nivou, s tim da je odlika velikih ekipa da prolaze i kad ne igraju najbolje“.

Kad je kretao ka Ukrajini Partizan je znao da ga u narednu fazu takmičenja vodi jedino pobeda. Protiv Sparte ne mora da juriša. Dovoljno je da ne izgubi.

„Psiha je ključni detalj u pripremi revanša. Grdno se vara svako ko misli da Česi 'nisu nešto', kao što čujem ovih dana. Pre će biti da smo odigrali zrelo i zatvorili sve njihove adute. Sad mnogi očekuju da nam bude lakše posle trijumfa na Letni, ali na osnovu ličnog iskustva znam da nas čeka zahtevniji duel nego pre sedam dana. Prvo, ekipa se ne oseća prijatno kad su svi ubeđeni da prolazi. To je čista psihologija. A drugo, uverili su se momci u direktnim duelima koliko je Sparta kvalitetna. Biće i ovde šahovska partija, verovatno bez mnogo atraktivnih poteza, međutim, ovaj tim je pokazao sposobnost da se takmiči. I to radi izuzetno. Pogotovo što je naša odbrana u Češkoj zaustavila momke od kojih neki vrede desetine miliona evra. Neka tako bude i u Humskoj“, poželeo je Ivica Kralj.

Albert Nađ februara 2005. protiv Dnjepara (© MN Press)

U sastavu koji je izbacio Dnjepar, osim golmana, nalazio se i Albert Nađ, čuveni motorino crno-belih, kao još jedan povratnik, uz Zoran Mirkovića, Ivana Tomića. Recept i danas aktuelan.

„Tačno je da se dosta igrača vratilo u sadašnji Partizan, dok smo mi tad imali skoro dve godine zajedničkog igranja posle inostranstva. Mada, za mene ne postoji stari i mladi, stranci i domaći, već samo kvalitetni i manje kvalitetni fudbaleri. Rezultati su pokazali da ovaj spoj funkcioniše, daće bog da vidimo momke u osmini finala evropskog takmičenja, kao što je bio slučaj sa našom generacijom. I te sezone malo ko je verovao u nas s početka, naročito posle traljavih eliminacija Ocelula i Dinama“, tokom razgovora za naš portal povukao je Nađ paralelu između dva jedina učešća Partizana u prolećnim fazama UEFA takmičenja.

Zasluge što se dobacilo ovako daleko prišiva Aleksandru Stanojeviću.

„Znao sam čim je došao kuda ovo vodi. Sarađivali smo leta 2010, plasirali se u Ligu šampiona i tad mi je postalo jasno da je pravi takmičar. Uvek igra na rezultat. Nekima se sviđa, drugima ne, ali to održava i njega na poziciji i klub na vrhu. Nisam sumnjao ni sekunde, jer vodi ekipu poput fanatika. Gledam često Klopa, Kontea, Gvardiolu ili Simeonea, koliko se užive u meč, koliko im je stalo do pobede. Isto to primećujem kod Saleta. Mogu da pretpostavim kako će spremiti revanš. Opet će igrati tvrdo, čvrsto, isključivo usmeren na prolaz“.

Seća se, maltene do tančina, revanša sa Ukrajincima, podsetivši da je tad na snazi bio drugačiji format takmičenja (pet ekipa u grupi, jednokružni sistem, tri idu dalje), a Partizan bio ravnopravan Viljarealu (Pepe Reina, Santi Kazorla, Markos Sena), Laciju (Di Kanio, Kouto, Simone Inzagi), Midlsbrou (Parlou, Zenden, Sautgejt)... I na minus u Beogradu, još gadniji u Dnjepropetrovsku.

„Kakvo je nevreme vladalo tokom prve utakmice, siguran sam da se, po današnjim kriterijumima, utakmica ne bi igrala. Minus, vejavica, jedva vidiš loptu, a tribine – krcate. Na jednom delu čovek sa detetom ne starijim od dve godine šćućuren ispod kišobrana. E, to je ljubav prema klubu. Namerili smo se na ozbiljnog rivala. Sad će, zato što nije zvučno ime, neki reći da lupam gluposti, ali u tom trenutku Dnjepar je reprezentaciji Ukrajine davao četvoricu-petoricu igrača. Ovde 2:2 uz pogotke Obiore Odite, a na strani su Ukrajinci sve uradili da nas destabilizuju. Vermez je još jednom odlično pripremio revanš, bili smo organizovani, čekali šansu, sećam se da je Simon Vukčević desetak minuta pre kraja pogodio prečku. A Mire Radović – kog smo zvali Gospodin, jer je on tako oslovljavao druge – nonšalantno ušao na teren početkom drugog poluvremena. Vređali smo ga najstrašnije zbog tog pristupa, čuli s klupe Vermezov glas: „Recite Miretu da ću ga posle utakmice zadaviti“.

Bam! Trenutak za istoriju.

„Kako je samo ispalio bombu. Sa dvadesetak metara, desnom spoljnom. Sa te udaljenosti maltene nefudbalski. Divan trenutak. Neka se nešto slično desi i večeras“, projektovao je Albert Nađ uspeh u revanšu sa Spartom.

ZDJELARA SAM HTEO DA DOVEDEM IZ OFK BEOGRADA

Navijačima Partizana svidela se egzekucija Kvinsija Meniga na Letni, ali jednako vrednuju i asistenciju Saše Zdjelara za Holanđanina. Konstatuju koliko je sazreo tokom mandata u Humskoj.

„Dok sam bio zadužen za angažovanje igrača, hteo sam da dovedem Zdjelara iz OFK Beograda. Nađalost, već tad je postao prvotimac i bilo je teško završiti posao. Pouzdan igrač. Ne možeš da kažeš da ima ovo ili ono fenomenalno, ali poseduje sve što bi trebalo da krasi zadnjeg veznog. Voleo bih da ima brži pad unapred, jer bi tako omogućio ekipi da bude opasnija“, pojasnio je Nađ.

Osvrnuo se i na još dvojicu zadnjih veznih, pozicije koju je i sam pokrivao.

„Dugo su bili van takmičarskog ritma. Slični su tipovi igrača. Tačno znaju šta mogu, ali i šta ne mogu. Zato se ne upuštaju u rizike. Dobro će doći Partizanu“.

DOGODOVŠTINE IZ UKRAJINE

Slavlje u svlačionici (© MN Press)

Okršaj sa Dnjeprom iznedrio je niz anegdota. Neke od njih od zaborava je otrgnuo Albert Nađ.

Duže od dva sata smo čekali na aerodromu. Smislili su da naši Afrikanci (Boja, Odita, Emeghara) nemaju ispravne pasoše. Budalaština. Bio je to početak plana da nas destabilizuju.

Kad smo stigli do hotela nisu nam dali da uđemo u sobe sat vremena. Navodno, nije bio plaćen smeštaj.

Autobus koji je na dan utakmice trebalo da nas preveze od hotela do stadiona vozao nas je 45 minuta, a redovno stiže za upola manje vremena. Još su nas smestili u neke male, polupane buseve, da ne možemo svi da stanemo.

Saša Ilić je dobio crveni karton. Opravdano, zato što ga je direktni rival udarao, štipao, psovao, svašta mu radio da Sale više nije mogao da izdrži. Niti da gleda drugo poluvreme sa tribina. Ostao je u svlačionici.

Kad se završio revanš, kao jedan od starijih igrača prišao sam Žarku Zečeviću, videvši da je dobro raspoložen zbog prolaza. Nedelju dana ranije nismo mogli da se dogovorimo oko premija. Sećam se da sam mu rekao: „Sad se grlimo, a prošle sedmice smo bili krvni neprijatelji, ha-ha-ha“.

Kasnije, dok sam igrao za Rostov, sreo sam ljude iz CSKA, rivala u narednoj rundi i potonjeg osvajača UEFA kupa. Rekli su mi da ih na putu do trofeja niko nije više namučio od Partizana.