Ko ne zna za strah, taj ide napred

Kada je u martu 2021. Dragan Stojković debitovao na klupi reprezentacije Srbije, bio je to početak reseta jedne nokautirane ekipe, koja je pre toga na penale izgubila kartu za Evropsko prvenstvo. Šok efekat je upalio, u tim kvalifikacijama Orlovi su odleteli do Dohe, a onda iz katarske pustinje krenuli u poniranje koje se završilo udarcem u dno, koji je odjeknuo onog momenta kada je Rej Manaj u Leskovcu pogodio mrežu Đorđa Petrovića.

Pet godina kasnije, ponovo mart i novi reset. Novi selektor, nova ideja, nova nada. Veljko Paunović će iz svog drugog doma, iz Španije, večeras na Keramici u Viljarealu (21.00) da povede Srbiju u neke nove izazove. Neće se pisati Paunoviću da je debitovao protiv prvaka Evrope, jer je već vodio Srbiju u dva finalna meča kvalifikacija za Mundijal, protiv Engleske (0:2) i Letonije (2:1), u iznuđenoj situaciji, gde je poput pravog vojnika, ne razmišljajući o tome da može neslavno da „pogine“ na travi Vemblija, probao da spasi ako se nešto spasiti može.

Hrabrosti nikada nije falilo novom selektoru Srbije. Ne kao hrabrost, nego pre bismo rekli kao ludost zvučala je njegova priča kada je preuzeo orliće i pričao im o napadu na svetsku titulu. Njegovim delom ti orlići su postali sada već antologijski zlatni orlići. Mnogi su i danas tu.

Isto tako je bilo mnogo onih koji su sa podsmehom komentarisali Paunovićevu priču sa konferencije od ponedeljka, kada je govorio o nekom budućem plasmanu u finale velikog takmičenja. Sada, kada Orlovi još stoje u tom fudbalskom blatu, u koje su pali u leskovačkoj večeri, pričati o uzletu do nebeskih visina zaista zvuči kao totalna utopija. Kao ludost. I hrabrost. Baš hrabrost.

(1,25) Španija (6,75) Srbija (12,5)

Pa i to što je Paunović prihvatio, možda i tražio, da se 27. marta igra protiv Španije na njenom terenu. Protiv prvaka Evrope, jednog od najvećih favorita za svetsku titulu u julu. I to je hrabrost. Jer, mnogo je onih koji su se uhvatili za glavu ili otkucali komentar da Orlove čeka debakl. Da će pući kao keramika na Keramici.

Ali, Paunović nikada nije bio čovek koji se, što bi rekao Duško Vujošević, obazire na realnost. Dok teren stadiona u Viljarealu drugi vide kao minsko polje za Orlove, za njega je to samo jedna usputna stanica, pa neka bude i bolna, do kranjeg odredišta – Evropskog prvenstva. I do nekog rezultata vrednog pažnje tamo. Da Srbija ne bude puki učesnik. Parola da je važno učestvovati odavno je prestala da važi. Novi selektor, ipak, gleda dalje od toga. Ni one orliće nije poveo na Novi Zeland tek da vide planetu sa one druge strane.

Oterati strah i vratiti veru u svoje snage, to je prvi Paunovićev cilj koji je otkrio španskim novinarima uoči utakmice. A, kako drugačiji izbiti strah nego suočiti se sa najjačim.
„Prvo što sam zatekao bio je potpuni zastoj u svim aspektima posle rezultata, sa mnogo straha od neuspeha i toga da više ne budu ono što jesu. Prvo što sam uradio bilo je da otključam tu situaciju i radim na samopouzdanju igrača, pokazujući im da imaju sposobnost da prevaziđu to stanje. To je i dalje proces. Razlika u odnosu na moju prvu posetu je izvanredna”, istakao je selektor Orlova.

Ili što bi rekao Živojin Mišić:
„Ko ne zna za strah, taj ide napred“.

Zato večeras u Viljarealu dovoljno je, za početak, da Srbija bude bar malo bolja nego što je bila u prethodne dve godine. Da to bude kamen temeljac na novom početku, koliko god ne podnosili taj izraz, prečesto upotrebljavan u srpskom sportu, koji je postao simbol neuspeha.