Koliko koštaju povrede? Ceh klubova u poslednjih pet godina otišao na 3.450.000.000 evra
Vreme čitanja: 4min | čet. 18.12.25. | 19:02
Samo u prethodnoj sezoni, klubovi iz Serije A platili su 103.140.000 evra igračima koji su zbog zdravstvenih problema bili van terena, lider u tom segmentu je Premijer liga
Enorman broj povređenih igrača postao je normalan trend fudbalu. Maltene da ne postoji klub koji nema makar jednog ili dvojicu povređenih, da li na kraći ili duži period. Čuti na konferencijama za medije iz usta trenera "Svi su zdravi i spremni za sutrašnju utakmicu, nemamo zdravstvenih problema", postalo je ređe od Halejeve komete. Prag bola postao je mnogo manji nego ranije, igrači često i zbog najsitnijih povreda odsustvuju po nedelju ili dve, biraju utakmice. Kidanje ligamenata i povrede ahilove tetive postale su toliko česta pojava da postaje zabrinjavajuće.
Naravno, povrede igrača najviše utiču na sezonu neke ekipe, ali u isto vreme, papreno koštaju i klubove koji nisu samo u obavezi da plaćaju oporavak, nego i da plaćaju igrača čak i kad on ni ne trenira. Upravo ovo poslednje predstavlja ozbiljan problem, zato što su klubovi iz pet najjačih liga samo u periodu od 2020. do danas fudbalerima koji su vreme provodili na oporavku od povreda, bez da su bili na terenu ili u trenažnom procesu ukupno isplatili 3.450.000.000 evra, a u tom periodu viđeno je čak 22.596 povreda. Samo u prethodnoj sezoni, klubovi iz Premijer lige izdvajali su 275.830.000 na plate fudbalera koji nisu mogli da igraju zbog ozleda, dok je nešto manja suma u Seriji A (103.140.000), objavila je analiza studija Hauden.
Izabrane vesti
Ako govorimo samo o povredama igrača u prethodnih pola decenije, najviše ih je bilo u Bundesligi (6.177), dok je u Italiji ta brojka nešto manja (3.967). Kad smo već kod Kalča, najveći trošadžija u prethodnih pet godina bio je Juventus (97.710.000), dok je na drugom mestu sa duplo manje Milan (48.990.000). S tim da treba uzeti u obzir da je Juve finansijski mnogo moćniji od ostalih klubova u Italiji, pa samim tim mora da izdvaja više novca. Ono što je za Seriju A takođe zanimljivo je činjenica da su najčešće povređivani igrači zapravo - golmani.
©ReutersOno što spada među najveće probleme je zabrinjavajuće veliki broj povreda igrača koji su mlađi od 21 godine. Upravo u tome najviše prednjači Premijer liga, čiji se mladi igrači povređuju u proseku na svakih 120 minuta. U proseku, to je jedna i po utakmica, tako da igrači koji žele da se afirmišu to i ne mogu da učine kako treba jer se svako malo posećuju klupske lekare ili idu u rehabilitacione centre. Ovo razbija jedan od velikih mitova modernog fudbala i mladalačkoj snazi i spremi. Samo u Engleskoj u prethodnih pola decenije momci mlađi od 21 godine su imali oporavak koji je u proseku iznosio 49 dana, dok je u Liga 1 na drugom mestu (47). Mladi fudbaleri ne samo da se češće povređuju, nego su te povrede sve teže.
Činjenica je da su kalendari postali surovi i da igrači maltene nemaju vremena da oporave telo od svih napora kojima su izloženi, međutim, analiza je pokazala da takmičenje poput Svetskog klupskog prvenstva nije uticalo na ukupan broj povreda, ali jeste skratilo period oporavka. Igrači u najjačim svetskim ligama u prosekui odigraju 1.393 minuta po sezoni, a povređuju se na svakoj sedmoj utakmici, pa zato i ne čudi što ekipe često doživljavaju velike amplitude u formi. Dobar pokazatel toga je Borusija iz Menhengladbaha.
Popularni Ždrepci su u prethodne dve sezone imali više od 100 povreda i zauzeli su 10. i 14. mesto, sličnu brojku imao je i Arsenal od početka prethodne sezone do danas. Povrede odavno nisu sporedni efekat, nego više od sastavnog dela igre. Kroje karijeru igrača, zbog njih treneri mogu da ostanu bez posla. Najčešće povređivani delovi tela su još uvek kolena, tetive, butine i kukovi, a najugroženija je starsona grupa od 26. do 30 godina.
©ReutersJedini koji koliko-toliko uspevaju da se izbore sa ovim negativnim trendovima su Španci, štaviše, fudbaleri koji igraju u Primeri, a mlađi su od 21 godine se najmanje povređuju, troškovi plaćanja ljudi koji ne ulaze na teren su smanjeni, kao i vreme oporavka, ali to je samo prikrivanje opšteg trenda. Treneri moraju da prave rotacije u ekipi kakve ne žele i to se odražava na kontinuitet igara i rezultata. Možda ima i do toga što je La Liga poznata po tome što malo ekipa igra grub fudbal, u proseku se nalaze među ligama gde ima najviše minuta aktivne igre i nije toliko fizički zahtevno kao u Engleskoj ili Francuskoj.
Ovako stanje je nije samo upozorenje, već zvuči zabrinjavajuće. Evropski fudbal odavno je normalizovao da igrači budu na terenu uprkos povredama koje se kasnije ispostave mnogo teže nego na prvi pogled. To je manje žrtva za dobrobit tima, a više narušavanje sopstvenog zdravlja. Česta odsustva sa terena postala su deo takmičarskog pejzaža. Nije stvar u tome koliko povreda ima, već koliko utiču na celokupan razvoj igrača. Nije ni stvar u tome da li će se i kako fudbaleri oporaviti od iste, nego što će se posle pojaviti nova, možda još teža od prethodne. Fudbal je ušao u začarani krug, koji ljude na terenu tera do krajnih fizičkih granica. Ishod toga često bude loš i ima tendenciju da bude još gori.
.jpg.webp)
.jpg.webp)