Komentar: Kosovo nova članica UEFA i nenaučena lekcija Bore Stankovića

(Tekst preuzet sa sajta magazina Nedeljnik)

Dobar deo političkog establišmenta, kao i deo medija zdušno radi već 25 godina na učvršćivanju gubitničkog mentaliteta srpskog naciona. Poslednja histerija oko prijema Kosova u UEFA je eklatantan primer. Većina srpskih političara, onih koji pišu u novinama, govore na televiziji se autoregrutovala u vojsku malih Kalimera koji ništa drugo ne znaju da kažu povodom Kosova osim da je svet veoma nepravedan i da su sve odluke o Kosovu nepravda, bruka, skandal. Ne treba biti posebno politički potkovan ili informisan o ljudskoj psihi pa da se zaključi da u Srbiji nije moguće diskutovati o Kosovu hladne glave, koristeći razum. Svaka reakcija je duboko emotivna i infantilna.

Kosovo primljeno u UEFA

Nekontrolisane emocije zamagljuju pogled čak i ljudima koji su, po pravilu, u drugim okolnostima i povodom drugih argumenata, prilično lucidni. Posebna opasnost je što vođenje politike prema Kosovu otkriva koliko je u suštini zvanični Beograd licemeran i impotentan. Nema hrabrosti da prizna poraz, nema snage da se bori za Kosovo, nema uticaj ni potencijal da povrati suverenitet na Kosovu, nema harizmu da ubedi Srbe da je vredno platiti bilo koju cenu zbog Kosova a ni političke pragmatičnosti da pretvori sve veću katastrofu u barem prihvatljiv poraz.

Slušajući i čitajući šta je od utorka rečeno povodom prijema Kosova u UEFA, prosečni Srbin ili Srpkinja se oseća toliko besno i nemoćno, istovremeno, da bi najradije kao onaj seljak, koji se naljutio na celo selo, iz inata sebi odsekao muške atribute. Odnosno, poslali bi sve u tri lepe i izašli iz svih organizacija koje su priznale Kosovo, prekinuli relacije sa svim državama koje su uspostavile diplomatske odnose sa Prištinom, odrekli se letovanja u Crnoj Gori i Hrvatskoj, zimovanja u Sloveniji, Austriji i Švajcarskoj, šopinga u Italiji, zabave s decom u Diznilendu u Francuskoj, tetkinih evra iz Nemačke i snova o Njujorku.

Srpski političari i mediji četvrt veka kreiraju frustrirane generacije mladih i malo starijih Srba zaluđujući ih da pojedine partije i bitke mogu da se dobiju ne bi li stekli političke poene, zaradili neki kredit, ostvarili sitnu korist. Kada partija ili bitka bude izgubljena, umesto da se prihvati odgovornost za stvaranje lažne nade, kreiranej nerealnih očekivanja, oblači se kostim crnog pileta Kalimera i urliče se kako je svet nepravedan i kako je sve što se događa jadnim Srbima deo svetske zavere. Rezultat: deo narod je ravnodušan i oguglao je na iste priče koje sluša decenijama, drugi, potencijalno opasniji, je razjaren, koliko zbog „nepravde“, toliko zbog „nemoći“ da nauče Zapad i Albance pameti.

Odlika dobrih političara, funkcionera, menadžera je da ne igraju unapred izgubljene partije. A ako već moraju da „istrče na teren“ teže da izgube sa što manjom razlikom, izvuku što je više moguće korisnih pouka za sledeće prilike, i da na duge staze poraze pretvore u pobede. Svi koji o nečemu odlučuju u Srbiji bi morali u školu kod Bore Stankovića i da dobro prouče kako je nekadašnji generalni sekretar FIBA vodio tu organizaciju i omogućio Srbiji i Srbima jedno od najlepših uživanja u leto 1995. godine i Olimpijske igre godinu dana kasnije u Atlanti.

Šta je uradio Stanković?

Kada su se Hrvatska i Slovenija otcepile od Jugoslavije i kada su priznate od velikog broja država, Bora je gledao dalje, mnogo dalje nego Srbi, obično ne dalje od nosa. Stanković se založio i omogućio Hrvatskoj da igra na Olimpijskim igrama 1992. godine, iako je Jugoslaviji zabranjen nastup na Olimpijadi zbog sankcija UN. Tako je Bora, Srbin, pomažući Hrvatima stekao dodatni kredibilitet i autoritet da kad doće vreme naplati sve sa interesima u korist Srbije. Stanković je pravilno razmišljao: da li Srbija nešto gubi ako pomogne Hrvatima da stignu do Barselone 1992. godine? Ne. Da li bi, ako pomogne Hrvatskoj, mogao da stekne kredit da u povoljnom momentu pomogne Srbiji? Da. I momenat je zakucao na vrata već 1995. godine. Zahvaljujući Borinoj mudroj odluci da omogući Draženu Petroviću, Toniju Kukoču i Dinu Rađi da igraju u Barseloni 1992. godine, niko nije smeo da mu se usprotivi kada je ubacio Srbiju, kojoj je tek bio skinut sportski deo sankcija, da učestvuje na dodatnom kvalifikacionom turniru za Evropsko prvenstvo u Atini 1995. godine.

Bez Bore Stankovića, koji srećom nije bio zaslepljen neotesanim nacionalizmom i političkom kratkovidošću, ne bismo mogli da se sećamo, s ponosom, kako Danilović zakucava preko Sabonisa, Đorđević ubacuje devet trojki Marčuljonisu, cela Srbija peva „Sad si uz'o trofej Paspalje“ dok se naši košarkaši sa Dudom Ivkovićem i Željkom Obradovićem penju na najviše pobedničko postolje, a Hrvati silaze sa najnižeg, do kojeg, uzgred budi rečeno, više neće stići. Košarkaška reprezentacija ne bi osvojila ni olimpijsku srebrnu medalju u Atalanti, igrajući u finalu protiv drugog najjačaeg Drim tima svih vremena, da nije bilo „ubacivanja“ Srbije preko reda na kvalifikacioni turnir u Sofiji za EP u Atini.

Lekcija Bore Stankovića je vrlo jednostavna: u savremenom globalizovanom svetu se ne misli od danas do sutra i ne gleda se samo svoja avlija, već se razmišlja na duže staze i posmatra šire. Samo tako je moguće izvući najbolje za sebe i svoje građane. Pomažući i razumejući druge, pomažeš i sebi, možda se rezultat ne vidi odmah ili sutra, ali u dogledno vreme sigurno. Kao što postoje Pirove pobede tako postoje i porazi koji se mogu pretvoriti u pobede na duge staze.

Dakle, da li Srbija nešto gubi što će Kosovo i klubovi s Kosova igrati u evropskim takmičenjima? Da li smo s tom odlukom UEFA nešto izgubili što već nismo? Da li bi neki Albanac s Kosova igrao za Srbiju? Da li bi neki Srbin igrao za Kosovo? Da li bi država Srbija mogla nešto da zaradi da je bila pragmatičnija oko prijema Kosova u sportske forume, tim pre što je bilo jasno da će, kao što se i obistinilo, Priština biti primljena, pre ili kasnije svuda, od MOK-a do UEFA? Da li Srbiji i srpskim nacionalnim interesima odgovara Kosovo koje je u permanentnom limbu, leglo organizovanog kriminala, terorističkih organizacija? Da li Beogradu ide u prilog da u komšiluku ima nekoliko miliona krajnje neprijateljski nastrojenih ljudi? Zašto srpski i albanski političari mogu da razgovaraju, da se rukuju, sklapaju sporazume ili zašto srpski i albanski kriminalci mogu da „sarađuju“ sve vreme bez ikakvog zastoja, a normalni ljudi ne mogu da se druže ili mladi da igraju fudbal, košarku, rukomet ili da se trkaju?

Probajte trezvene glave da date odgovore na ova pitanja. Razmislite i zašto se Švajcarska usprotivila ulasku Kosova u UEFA, iako je bila jedna od glavnih sponzora jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova? (Mala pomoć, razlog je vrlo prozaičan i Bern je štitio svoje interese u oba slučaja).

Držeći Kosovo u limbu, Srbija ne dobija ništa. Kupovina vremena radi kupovine vremena, bez jasnog cilja, ne poboljšava šanse Beograda da povati suverenitet, štaviše, svaki put kad Priština osvoji novi pedalj svoje državnosti, poraz Srbije postaje sve teži i bolniji. Nažalost, plaćamo sve veću cenu nespsobnosti svih političkih stranaka koje su vladale Srbijom u poslednje tri decenije da priznaju poraz, svako odlaganja, činilo je poraz sve većim i poziciju Srba sve težom. Negiranjem stvarnosti i odbijanje da se politički aktivno reši pitanje Kosova, srpska politička elita kreira gubitničke, frustrirane i besne generacije mladih Srba koji bi mogli da se pretvore u fanatike spremne da unište i sebe i druge kako bi dokazali da su bili u pravu.

„Fanatizam je jedina forma snage volje do koje slabi i raskalašni mogu da stignu“, govorio je Fridrih Niče pre više od sto godina, i ako želimo da mlade generacije ne postanu takve, jer su i slabe i raskalašne i nadobudne, vreme je da se promeni ploča i mantra, kako u Nemanjinoj 11 tako i u drugim centrima moći i informisanja u Srbiji. Skinimo Kalimerovu masku, čak je i Patak Dača ukapirao da ako ne možeš da pobediš, ti se pobednicima pridružiš.

Piše: Željko Pantelić (Nedeljnik)

(Foto: MN PRESS)

Pratite MOZZART Sport na Facebook-u