Lansiranje na vrh ili propast nekog novog Pitera Lima? Atletiko u čeljustima bele ajkule

Samo dva dana kasnije, dok su Kolčonerosi još uvek dolazili sebi od svega što ih čeka, madridski komšija je iskoristio situaciju i najavio vlastiti zemljotresni plan. Florentino Peres će skupštini članova ponuditi mogućnost da se Real pretvori u akcionarsko društvo i da se 10% kluba proda spoljnom investitoru.

Real Madrid spada u retke klubove koji i dalje pripadaju svojim članovima. Radi se o strukturi ispod čije romantične površine se kriju pogodnosti koje je sam Real, uz Barselonu, Atletik Bilbao i Osasunu uživao decenijama. Dva fudbalska velikana, i njihovo dvoje manjih kolega koje je igrom slučaja upalo u ovu grupu, oslobođena su obaveze da se pretvore u akcionarska društva umesto sportskih udruženja, i da kao takva polažu račune i odgovaraju za svoja dugovanja. A sve do intervencije Evropske komisije 2016. – bila su oslobođena i određenih poreza.

Takav status je dugo bio izuzetno povoljan, ali sada, pod pretnjom basnoslovnih kapitala koje su strani investitori spremni da ulože u španski fudbal, izgleda da više nije. Barselona je, na primer, prošle godine takođe provela anketu među članovima o tome da li bi više voleli da postanu akcionarsko društvo.

Florentino Peres je napravio korak dalje i izneo konkretan plan: 10% Realovog kapitala bi bilo ponuđeno investitorima, dok bi 90% kapitala ostalo blindirano i članovi, pretvoreni u akcionare, bi mogli da prodaju svoj udeo samo drugim članovima. Novi akcionari Reala u okviru tih 90% mogu postati samo deca i unuci starih, i niko sa strane.

Kraljevski klub bi tako saznao i svoju pravu tržišnu vrednost. Jer, premda se procenjuje na nešto više od 6 milijardi evra, njegov predsednik je ubeđen da vredi oko 10 milijardi. Sa druge strane, ulazak novog partnera u strukturu Reala – mesto za koje će se nesumnjivo mnogi otimati, omogućilo bi da se ubrzaju planovi rasta, za sada uglavnom usmereni na novi Bernabeu i ogromne prihode koje već donosi.

©Reuters

Trend koji nameće Premijer liga – u kojoj još samo četiri kluba ima engleske vlasnike - je jasan. I u Španiji su krenuli istim putem. Pored Atletika, i Espanjol je nedavno postao vlasništvo inostranog investicionog fonda, preko firme Velositi Sports. Ostali klubovi Primere u kojima je većinski kapital inostrani, premda ne fondova nego kompanija, su Valensija, Ovijedo, Elče, Majorka i Đirona.

Ipak, u španskom prvenstvu sada po prvi put govorimo o ulaganju velikih dimenzija, pa nije čudo da se u očima navijača crveno-belih dolari vrte kao na slot mašinama. Prebrojavanjem neprebrojivih suma novca kojima raspolaže novi vlasnik, mnogi zaključuju da se sada može dovesti bilo ko. Na primer Erling Haland. Što da ne. I Mančester siti je nekada bio onaj slabiji gradski klub.

S tim da se njihovo sanjarenje može sudariti sa ponekom preprekom. Sa jedne strane stoji rizik, jer investicioni fondovi ne igraju na duge staze i cilj im je da uvećaju vrednost svog ulaganja da bi ga za pet, šest ili 10 godina prodali za mnogo više novca. Ishod ovoga, već se zna, može biti konačno lansiranje Atletika u vrhunsku elitu, ili propast u rukama nekog novog Pitera Lima.

Sa druge strane, ako analiziramo rentabilnost, moramo uzeti u obzir špansku realnost u kojoj nijedna velika investicija za sada nije uspela. Dovoljno je analizirati uspehe Valensije, Ovijeda, Elčea, Majorke i Đirone, i drugih, kao što su Leganes, Almerija ili Malaga, u najboljem slučaju momentalne i bez ikakvog kontinuiteta.

Glavni razlog tome je bauk zvani finansijski fer plej, odnosno „ne smeš da trošiš više nego što si zaradio“. Jer, ako je UEFA ovom formulom namerila da zaustavi neumerene troškove globalnih tajkuna koji narušavaju ravnotežu evropskih takmičenja, Španija ju je pretvorila u blokadu. Ekonomska kontrola La Lige se vrši unapred, pa tako pred početak svake sezone Havijer Tebas i kompanija računaju koliko svaki klub sme da potroši, prema predviđenim prihodima i postojećim dugovanjima.

Ovo znači da će Atletiko sada dobiti upliv kapitala, ali da će procenat tog kapitala koji sme da potroši na transfere i plate fudbalera odlučiti La Liga, nakon što napravi rejting od A (100%) do D (0%). Zbog toga prvobitni troškovi i jesu namenjeni infrastrukturama, koje su izuzete od ovih pravila.

Na pitanje, da li se crveno-beli mogu pretvoriti u novi Mančester Siti, najverovatniji odgovor je – ne. Struktura španskog fudbala i propisi koji ga uređuju se već decenijama oblikuju tako da mogu postojati samo dva neprikosnovena vladara. Tako je bilo u vreme donošenja Zakona o sportu 1990, tako je bilo pre njega, a tako je i sada. Uljezi opstaju pokoju sezonu i potom se gube bez traga.

Ipak, Atletiko Dijega Simeona je jedna vrsta anomalije u sistemu i upravo zbog toga je Apolo i bacio oko na njega. Sada investicija mora da postane isplativa i pored infrastruktura, biće neophodan fudbalski rast.

Ostaje da se vidi da li je interes velike bele ajkule dovoljan da pobedi interese morskih pasa koji, premda manji, plivaju u svom, domaćem moru. Ako jeste, cela ova nefudbalska priča, Madridu bi mogla da pokloni novog fudbalskog giganta.