Legendarni golman crno-belih: Bio sam sve dogovorio sa Dinamom, ali kad Partizan zove, to se ne odbija...

Kroz istoriju Partizana prodefilovalo je mnogo igrača koji su ostavili veliki trag u beogradskom klubu. Jedan od onih čijeg se imena i dan danas rado prisećaju navijači, definitivno je Fahrudin Omerović. Golman sa najvećim brojem nastupa u crno-belom dresu i sa skoro najviše nastupa u istoriji Partizana. Spada u red legendi beogradskog kluba, iako ga je put mogao odvesti skroz na drugu stranu.

Dobar golman-vredi pola tima, čuvena je izreka koja se kroz karijeru popularnog Omera pokazala kao apsolutno tačna.

Sve je krenulo iz dobojske Sloge krajem 70-ih godina, odakle ga je put odveo u tuzlansku Slobodu, gde je proveo četiri godine.

"Relativno kasno sam počeo da treniram. Tek kad sam se upisao u srednju školu, gimnaziju u Doboju. Nikad do tada nisam igrao na velikom terenu. Sa par svojih prijatelja sam otišao na to selektiranje. Zanimljivo je da ja nisam uopšte znao ni šta igram. Kada su nas treneri počeli pitati o pozicijama, meni je u momentu palo napamet da kažem da sam golman. Nekad sam malo branio kada smo igrali u kraju, ali i primetio sam da je malo njih reklo da žele da budu golmani. Malo po malo, prošao sam kroz omladinski pogon i došlo je vreme za seniore. Trener je bio Fuad Bećarević i odlučio je da mi da šansu. To je bila treća jugoslovenska liga. Iskoristio sam tu šansu i već naredne godine sam imao nekih ponuda. Međutim, ljudi iz Slobode su došli po mene u Doboj i odlučio sam se da odem u Tuzlu. To je tada bio veliki korak za mene jer sam otišao iz treće u Prvu ligu. Međutim, nisam se bojao", započeo je Fahrudin Omerović intervju za Mozzart sport, te se dotakao perioda provedenog u Tuzli.

"U to vreme bio je Rizah Mešković koji je branio za reprezentaciju Jugoslavije. Tu su još bili Mirza Hadžić, Jasmin Divanefendić, i tu smo došli Smajić iz Dervente i ja kao dva mlada perspektivna golmana. Konkurencija je bila strašna, ali eto debi sam upisao već u toj sezoni. Bilo je to protiv Budućnosti u Titogradu, kada sam na ušao na poluvremenu. Već na startu druge sezone, Divanefendić se povredio protiv Vardara u Tuzli, tako da sam ja dobio priliku i od tada sam postao standardan."

Period u Tuzli svakako je bio inicijalna kapisla da se mnogo veći klubovi iz regiona počinju 'lepiti' za talentovanog golmana. Bio je mamac za tadašnje najjače klubove bivše Jugoslavije, ali je na kraju, Partizan bio jedina opcija.

"Tada je bilo dosta ponuda. Ja sam praktično bio sve dogovorio sa Dinamom. Bio sam u Zagrebu dva dana na pregovorima i bilo je 90 odsto završeno. Vratio sam se u Tuzlu, čekajući samo te finese da se sve potvrdi. Čak me je i Ivica Osim tada zvao da dođem u Željezničar i moram reći da sam se dvoumio. Međutim, kad su došli ljudi iz Partizana, sve drugo je palo u vodu. To sam uvek govorio i ne krijem. Navijao sam i navijam za Partizan, tako da je to bilo ostvarenje mog dečačkog sna. Pokojni levi bek Partizana Đurović došao je kod mene u Tuzlu i sećam se da smo se vrlo lako dogovorili. Predsednik kluba je bio Zdravko Lončar, a trener Nenad Bjeković. To je bio jedan od najlepših trenutaka u mojoj karijeri jer sam kasnije ostvario sve sa Partizanom", priča Omerović.

Prelazak u Partizan bio je uzročno-posledičan odlasku Ranka Stojića u zagrebački Dinamo. Idealno rešenje za gol crtu bio je upravo talentovani dobojlija koji je već od starta pokazao da je rešenje za duge staze.

"U prve tri godine sam propustio samo jednu utakmicu i to u Kupu. Bio sam jako dobro prihvaćen i od saigrača i od navijača. Ljubav nikad ne može da se sakrije, a oni su to u meni znali prepoznati. U klubu sam bio prihvaćen kao da sam dete kluba."

Na zvaničnoj stranici FK Partizan piše da je Fahrudin Omerović šesti po broju nastupa: Momčilo Vukotić (791), Nikica Klinčarski (518), Stjepan Bobek (468), Bruno Belin (463), Blagoje Paunović (451), Fahrudin Omerović (437). Ipak, ono što je definitivno to je da je golman sa najvećim brojem nastupa u crno-beloj istoriji.

"Sigurno da je to dobar pokazatelj kako mi je bilo u tom periodu od osam godina. Čak sam i taj poslednji ugovor potpisao da završim karijeru u Partizanu i da nije bilo tog prokletog rata sigurno bi tako i bilo", priča Omerović i izdvaja najdraže utakmice.

"Pamtim svoj debi na stadionu JNA protiv Dinama, gde smo dobili 2:0. Pobeda u prvoj utakmici je fantastičan osećaj. Takođe, pamtim trenutak kada smo osvojili Kup nakon skoro 30 godina i kada sam ja kao kapiten ekipe podigao pehar. Takođe, za mene je nekako posebna bila utakmica protiv Kvins Park Rendžersa. U prvoj utakmici smo izgubili 6:2, a ja sam jako loše branio. Imao sam dosta grešaka. Međutim, tada sam dobio jako veliku podršku od kluba, trenera, saigrača i navijača. U revanšu je stadion bio krcat. Svi su verovali da možemo dobiti 4:0 kako bi prošli dalje. Uspeli smo da pobedimo upravo 4:0 i osećaj je bio sjajan."

Fahrudin Omerović u osmogodišnjem periodu u Partizanu bio važan šraf tima koji se okitio titulama šampiona i u Ligi ali i u Kupu Maršala Tita. Po dva puta je sa Partizanom osvajao ove titule, a u jednom momentu je tim predvodio i sa kapitenskom trakom oko ruke, što je svakako bio dodatni razlog da bude omiljen među navijačima.

"Sa navijačima sam uvek imao odličan odnos, jer sam i ja bio navijač Partizana. Ja sam uvek imao veliki respekt prema njima i oni su to osetili. Naravno da je bilo situacija kada se čovek uvek može 'zakačiti' sa njima, ali nikad nisam sebi dozvoljavao da se na terenu ponašam nekorektno, bilo da su to navijači Partizana ili protivnički. Verujem da me zbog toga cene i danas."

Fahrudin Omerović (Foto: ©MN Press)

Kroz taj period prodefilovalo je jako puno fudbalera koji su ostavili svoj pečat u crno – beloj istoriji. Neki su ostavili dobar, neki loš utisak, ali je svakako bilo mnogo vrhunskih fudbalera.

"Pazite, ja sam proveo dosta godina u Partizanu tako da je teško izdvojiti nekoga. Sećam se prve godine kada sam stigao u Partizan, da je atmosfera bila vrhunska i to je bila naša najveća snaga. Ne može čovek da ne spomene jednog Ješića, Radanovića, Radovića. Zatim pokojni Mance, sećam se da smo mi bili na treningu kada su nam saopštili da je on poginuo. Uh... Posle su dolazili takođe sjajni igrači, Milko Đurovski, Mijatović, Zahović, Savo Milošević. Dosta njih je kasnije napravilo jako dobre inostrane karijere. Tu je bio i Ivica Kralj koji je bio dosta mlađi od mene, ali eto kasnije je govorio da sam mu dosta pomogao u karijeri i drago mi je zbog toga."

Ko je bio najzanimljiviji? Imate li neke anegdote?

"Čava Dimitrijević je bio vanserijski igrač, ali s obzirom na neki svoj način života bio je poseban. Šarmer i šaljivždija. Nikada nije krio neke stvari zbog načina života koji je živio. Uvek je imao anegdote i bio je taj 'najpozitivniji' lik svlačionice. Specifičan je bio Bajro Župić. Nekako drugačiji od ostalih. Znam da je bilo situacija kada su mu govorili da su ga zezali da je zalutao u fudbal, ali se on nije uopšte stresirao. Imao je veliko srce", priča Omerović te dodaje za čim žali u bogatoj karijeri.

"Možda jedino što nisam upisao više nastupa za reprezentaciju, ali svestan sam da je tada bila ogromna konkurencija. Nisam nikad razmišljao na taj način da neko vrši nepravdu prema meni što ne igram ili slično. Bila mi je čast što sam dio nacionalnog tima i hteo sam da napredujem i da budem bolji. Žao mi je, recimo, što nismo otišli na to prvenstvo 1992. godine i da upišem zapažene nastupe, jer sam ubeđen da bismo napravili dobar rezultat."

Kao deo nacionalnog tima proveo je tri godine. Ipak, značajniji pečat nije ostavio jer je bio u seni tada nezamenjivog Tome Ivkovića.

"Dok sam igrao u Partizanu, u nekoliko sezona smo primali najmanje golova u ligi, tako da je sve to doprinosilo pozivu u reprezentaciju. Svestan sam bio da je dobiti priliku u klubu i reprezentaciji dva različita sveta. Mnogo manje utakmica je u pitanju, kada je reč o nacionalnom timu, a Tomo je bio fantastičan golman. Da sam bio ljubomoran ili imao neku zavist, stvarno nisam", kaže Omerović i izdvaja čuvenu utakmicu sa Maradoninom Argentinom.

"Definitivno nikad neću zaboraviti utakmicu na Mundijalu u Italiji protiv Argentine. Bili smo toliko blizu plasmana u polufinale. Nisam branio na toj utakmici, ali onaj osećaj cele ekipe je nezaboravan. Igrali smo sa igračem manje od 30.minute, jer je Refik Šabanadžović dobio nezaslužen crveni karton. I u tim penalima smo od samog starta imali prednost, ali smo onda promašili tri penala što se retko dešava. Ta utakmica da se prelomila u našu korist, možda bismo i osvojili to prvenstvo."

U Partizanu se zadržao do 1992.godine, odakle ga je put odveo u Tursku. Tamo se zadržao narednih šest godina te odlučio da kopačke okači o klin. Iz golmanskog dres, uskočio je u trenerske vode, te već dugi niz godina radi kao asistent u tamošnjim klubovima. Ipak, pored svih obaveza uspeva da prati svoj voljeni Partizan i prvenstvo u Srbiji.

"Nastojim da pratim koliko mogu. S obzirom na broj klubova, možda liga nije nešto preterano jaka, ali uvek imamo potencijala što se tiče mladih igrača. Raduje me da se brzo adaptiraju i u stranim klubovima. I dalje imamo taj inat za dokazivanjem. Imao sam priliku da u Turskoj radim sa igračima sa prostora bivše Jugoslavije, i uvek sam imao osećaj da ti igrači imaju jako dobar odnos prema svemu. Crvena Zvezda i Partizan su i dalje neprikosnoveni, a takođe sam srećan što je reprezentacije Srbije uspela da se plasira na Mundijal i čestitam im ovom prilikom na tome. Imao sam priliku da se sa Piksijem vidim na komemoraciji Ivici Osimu i rekao sam mu to", kaže Omerović i dodaje:

"Vrlo je teško danas doći do završnice takmičenja, jer većinom dolazimo do drugih ili trećih šešira, pa se mora napraviti neko iznenađenje kako bi se plasirali. On je od nemogućeg napravio moguće. Dobio je Portugal u Lisabonu i to je taj inat našeg naroda o kojem pričam. Evo i ostale reprezentacije sa prostora Balkana naprave dobre rezultate. Hrvatska je bila druga u Rusiji. BiH je išla u Brazil. Sjeverna Makedonija je sada bila nadomak prvenstva kada je eliminisala Italiju u gostima. Taj inat je specifičan za naš narod", završio je Omerović priču za Mozzart sport.